Ženska seksualnost

Da li ste se ikada zapitali šta je tačno seksualnost? Da li znate da se to ne odnosi samo na seksualne odnose i seksologiju? Seksualnost se odnosi na sve uzraste, a čini se da o se o njoj ne govori dovoljno ili makar ne na ispravan način.

Tema seksualnosti je veoma stigmatizovana, a u novoj epizodi podkasta Moje najbolje godine – To Sam Ja, upravo o njoj će razgovarati dr Irena Đorđević, psihijatar i voditeljka Milica Gacin.

Zašto roditelji ne razgovaraju sa decom o seksu i kako to kasnije utiče na njihovu seksualnost? Zašto je dobro prepoznati i prihvatiti svoje želje i koliko u stvari razumemo ovu veoma kompleksnu temu? Šta je kvalitetan partnerski odnos, zašto je žene često strah da pokažu emocije i kako na njihovu seksualnost utiče okolina? Kako se nosimo sa paradoksom da smo, iako živimo u doba društvenih mreža, prilično usamljeni i da ne ostvarujemo često bliskost uprkos potrebi za njom?

Iako vam se čini da možda već znate sve odgovore, poslušajte novu epizodu našeg podkasta, koja će sigurno odgovoriti na mnoge nedoumice i otvoriti vam nove horizonte kada je u pitanju seksualnost!

PODKAST – Moje Najbolje Godine – To Sam Ja

Dr Irena Đorđević, psihijatar – Transkript razgovora

Milica

Dobar dan, ovo je nova epizoda potkasta “Moje najbolje godine to sam ja” i pre nego što otvorimo današnju veoma važnu temu za žene, ali ne samo za žene, čućete i o kojoj je reč, želim najprije da zahvalim podršci koju imamo ovoga puta, ona dolazi od kompanije “Vichy” i od brenda “Neovadiol”. Reč je o kolekciji koja je namenjena nezi kože u perimenopauzi, menopauzi i postmenopauzi. Verujem da ste upoznati sa tim, da brand “Vichy” prilično ulaže u pogledu nauke i inovacije i svi proizvodi koje ovde vidite na ovom našem stolu, a koji pripadaju ovim trima fazama menopauza, odnosno nezi kože u ovim fazama menopauza su nastali kao proizvod dugogodišnjeg istraživanja. Tu je i serum i krema za dnevnu negu i noćnu negu, ali možda je najbolje i da se priključite njihovoj Facebook stranici “Nema pauze u menopauzi” odnosno, Facebook grupi “Nema pauze u menopauzi”, gde možete saznati više o nezi kože u ovom periodu života žene, ali i čuti reči stručnjaka vezano za različite aspekte menopauze. Dakle, nema pauze u menopauzi, poručuje nam “Vichy” i brend “Neovadiol”.

Milica

Naša današnja tema jeste seksualnost. Seksualnost za žene kao takve, ali posebno seksualnost za žene u periodu perimenopauze, menopauze i postmenopauze ili skraćeno u najboljim godinama i za ovu temu imam fantastičnu sagovornicu, ne samo za ovu, ali danas ćemo se fokusirati na ovu temu, doktorka Irena Đorđević, psihijatar. Dobar dan, dobro došli u ovaj potkast, drago mi je da se srećemo ovde i nadam se da nam je ovo tek prvi susret.

Irena

Dobar dan, hvala na pozivu, veliko mi je zadovoljstvo što sam ovde.

Milica

Hvala Vam mnogo. Kompleksna je tema, pomalo je i stigmatizovana, dobrim delom je i tabu tema i zato sam zahvalna što ste Vi ovde, jer ćete nam pomoći, zapravo da saznamo mnogo toga. Trudimo se da u ovom našem potkastu damo vrlo, vrlo korisne preporuke i tačne preporuke kako bi nam život svima bio što kvalitetniji. Seksualnost kao tako nešto što se tiče svih nas, mnogo je važna u životima svakog od nas, ali ja nisam uopšte sigurna koliko mi to razumemo. Da li uopšte znamo šta seksualnost jeste, koliko je ona slojevita, koliko je kompleksna, koliko zapravo treba da je posmatramo više dimenzionalno? Šta vaša praksa pokazuje, šta mi uopšte znamo o seksualnosti?

Irena

Da, jako važna tema koja se tiče celokupnog života, svih uzrasta, svih uzrasnih kategorija, a o kojoj  u stvari malo govorimo. Seksualnost treba da posmatramo mnogo šire od seksualnog čina, seksualnog odnosa, ne treba da je svodimo na seksologiju, u stvari seksualnost podrazumeva čitav jedan skup naših emocija, razmišljanja, ponašanja, uopšte vrednosnog sistema koji se odnosi na naš seksualni identitet. Danas je često govori o seksualnoj inteligenciji kao specifičnom vidu inteligencije. Ako posmatramo to još šire, onako kako psihoanaliza posmatra, u stvari ta seksualnost je potpuno izmeštena iz konteksta i tog biološkog  i tog anatomskog konteksta i u  stvari podrazumeva jednu specifičnu psihološku energiju. Tu se uvodi onda i onaj termin libido koji upravo podrazumeva to, jednu psihološku energiju, koja se ustvari vidi u svemu i to je nešto što se prepoznaje, po čemu se mi uzajamno prepoznajemo, pa onda kažemo da nam nečija energija prija, ne prija, ko ima   kakvu ustvari energiju. Imamo one ljude, za koje nam se čini da sve što rade, rade sa  strašću, sa mnogo strasti, u stvari rade, sve što u životu rade.

Irena

I zapravo na takav način je važno posmatrati seksualnost, u kontekstu zapravo svih uzrasnih grupa i ta seksualnost jeste i te kako slojevita i ne možemo je svesti na neki prost zbir promenjenih partnera, učestalost seksualnih odnosa, zapravo na takav način je banalizujemo, a ono što je važno jeste da posmatramo sve njene kontekste, zapravo koliko se ona gradi, koliko se formira seksualnI identitet kroz godine, kroz vreme, koliko je važno da za taj seksualni identitet, pre svega poznajemo sebe, da dobro razumemo ko smo, kakvi smo, šta je to što mi sve možemo, šta je to što nam donosi radost, zadovoljstvo da upoznamo sebe, da uopšte gradimo sebe u različitim aspektima i onom intelektualnom i emotivnom, da se emotivno opismenjujemo, da možemo zapravo da govorimo o sopstvenim emocijama, da iskažemo sopstvene potrebe, sopstvene želje, da poštujemo druge, da upoznajemo druge, da imamo sluha za razumevanje drugih ljudi. Sve je to nešto, kako mi je ustvari gradimo taj naš sekusualni identitet, pa tek onda dolazi ono, što mi kada banalizujemo, onda sad govorimo o seksualnim odnosima, i ono što zapravo, kad kažem banalizujemo, kad pojednostavimo u tom smislu mislim, a zaista je bitno da govorimo i o tome.

Milica

Ko više pojednostavljuje, žene Ili muškarci?

Irena

Teško je tako jasno polarizovati, ali činjenica je  da to zavisi opet od onoga kako se u društvu i kako se u porodici u stvari govori o seksualnosti i šta se u stvari tu pojednostavljuje i na kakav način. Ako bih na brzaka odgovorila, ono što bi bio verovatno očekivan odgovor, da kažemo da muškarci više pojednostavljuju nego žene. Možemo  da nađemo i određeni razlog, ako je to tako, zašto bi tako bilo, ali mislim da je ovde važno da  ne pojednostavimo, ni jedni ni drugi. Čini mi se da je sad sve postalo komplikovanije i za muškarce čak i ako uzmemo u obzir i to tradicionalno pojednostavljivanje, kažem, tako smo ih malo sad i stigmatizovati, ali je zapravo to vrlo kompleksno i kad su žene u pitanju i kad su muškarci. Ono što je važno da naglasim, jeste da je priča o seksualnosti nešto što se formira kroz odrastanje. Imamo porodice koje u stvari sve vreme upućuju  jednu zabranu na seksualnost i u stvari tu se deca razvijaju na način da je svako definisanje seksualnosti, seksualnog identiteta seksualne želje, nešto što je sramota.

Milica

Da li je moguće da je to i danas tako?

Irena

Uglavnom da.

Milica

I dalje?

Irena

I dalje je tako. Teško je da se roditelji odupru onom načinu kako su i sami vaspitavani. Kod roditelja često postoji strah od formiranja seksualnog identiteta kod dece, strah od toga da oni ne uđu prebrzo u seksualne odnose, da ih  ti seksualni odnosi  ne odvedu ka nekim neželjenim trudnoćama, ka polno prenosivim bolestima i onda, taj strah je opravdan, u redu je da  postoji taj strah, samo se postavlja pitanje, šta činiti sa tim, na koji način ustvari pomoći deci kroz odrastanje da do toga ne dođe, a da se  zapravo ne ospori seksualnost kao takva. U stvari roditelji iz tog straha onda to na neki način stigmatizuju i govore o tome kao da je nešto što je apsolutno sramota, zabranjeno, to je tabu tema, onda se deca  informišu o tome sa strane, najčešće dobiju informacije,pre od vršnjaka sa društvenih mreža, nego što to dobiju kao  informaciju od roditelja. I opet kažem, seksualnost nije  samo priča o seksualnom činu. To je jedna kompleksna priča o seksualnom identitetu, pa sad imamo od toga da kako će se nazivati polni organi, na primer u detinjstvu, kako se priča o prvoj menstruaciji, da li si priča, pa onda,  kako roditelji razgovaraju sa decom o seksualnim odnosima, šta je to što deca ponesu iz kuće, pa onda svojim sekundarnim polnim karakteristikama takođe, kako se o tome priča, da li oni te svoje dileme koji imaju mogu da podele sa roditeljima, da li mogu da pitaju roditelje nešto u vezi sa tim… To je sve ono što je jako važno, ali to ima veze s tim, kako su roditelji vaspitavani i  ima veze sa tim kako se roditelji odnose prema sopstvenoj seksualnosti. I onda ono što je posebno  problematično za decu novog doba, jeste što, šta se dešava sada sa onom decom čiji roditelji recimo baš naglašavaju seksualnost, ali u onom malo vulgarizovanom smislu, je li? I  onda se opet postavlja pitanje, da li je nešto prenaglašeno za decu? Pa sad imamo situaciju gde deca budu u jednoj vrlo nesrećnoj situaciji, gde recimo budu upleteni u nekakve afere svojih roditelja pa čak i dobiju informacija više nego što treba da imaju u svom uzrastu, a ne znaju šta će sa tim informacijama, da ne pričam o tome da se onda prave različiti emocionalni incesti i sve ono što u stvari deci pravi jako veliko opterećenje i može dugoročno da pravi problem  formiranju njihovog seksualnog identiteta. Upravo i ti ta suprotnost, kada imamo prenaglašeno ispoljavanje seksualnosti, ali opet ne na jedan zdrav način, nego upravo jednu priču o tim aspektima koji u stvari nisu prilagođeni određenom uzrastu dece.

Milica

I dobro, ako uzmemo u obzir osobe koje su porasle sa takvim kapitalom, šta je onda ono što mogu da urade kako bi sopstvenu seksualnost doveli u neku vrstu ravnoteže, neku vrstu homeostaze, da bi mogli zapravo da njome, sad grubo govoreći, da barataju je l?  Ali da prosto koriste i taj deo svog svog života i svoje ličnosti na najbolji mogući način, ako je neko porastao sa svima o čemu Vi govorite i ako je to praksa, ako to jeste praksa, šta onda kada se dođe u vreme kad postanu ljudi polno zreli, kad krene seks, postane zanimljiva tema, kad možda dođu na red neka prva iskustva, a onda zapravo nastane jedno, možda i beznađe? Da li se to najčešće i događa?

Irena

Da, postavlja se pitanje šta onda kad već postoji jedna izabrana neseksualnost, jedan problem, jedno neprihvatanje sopstvene seksualnosti, a onda imamo evo sad u ovom trenutku možda je dominantno da govorimo o ženama, ali onda imamo jednu ženu koja koja dobije neke informacije o sopstvenoj seksualnosti kroz relacije sa  drugim ljudima, sa spoljnim svetom, nekad je to potpuno u  neskladu sa onim kako se ona iznutra oseća. Pa onda imamo situaciju da ustvari ta  već odrasla žena, ustvari sebe doživljava kao devojčicu, kao nespremnu za taj strašni svet koji je okružuje i bude jako uznemirena u svemu tome, ne snalazi se, onda se često i zatvori ili ulazi u neke neadekvatne odnose. Ne ume dobro da proceni, šta joj je potrebno iz tih relacija, kako da uzme upravo ono što joj je potrebno i šta je to što ona može da pruži. Zapravo ne postoji jedan kontinuitet u tom formiranju, nego kao da odjednom bude bačena u vatru i onda je sad potrebno da se ona u tome snađe. Sad zavisi kako će se snaći, zavisi od mnogo faktora, ali važno je u stvari da  na to formiranje seksualnog identiteta upravo utiču i genetska predispozicija, ta biološka, datos, hormonski učinak, pa onda naravno  taj vaspitni element koji se odnosi na sam odnos sa roditeljima na poruke koje koje dete dobijalo. I kasnije kroz taj odnos sa vršnjacima i kroz taj feedback koji dobija u relacijama sa drugim ljudima, sve to ukupno utiče  na formiranje seksualnog identiteta i dobro bi bilo kada bi  sve to  bilo nekako postupno i kada bi se osobe upravo tako razvijale, kako i kalendarski uzrast naravno nalaže, ali da postoji jedan mir u svemu tome, da to sve ide jednim određenim tempom koji je kako tako predvidljiv, a ne da  dođemo u onu situaciju da tek odrasla žena nekako čini se da od početka formira taj  svoj seksualni identitet. U stvari,  da prepoznaje, ne da ga formira, nego da u stvari prepoznaje i da tek onda u stvari je potrebno da sagleda sebe u celosti. Sad i to je teško,naravno. I kako sad ona to da učini ? Ovde već, ukoliko postoji  upućivanje te zabrane na seksualnost kroz odrastanje, te mlade žene koje ne mogu dobro da se snađu u svemu što se dešava oko njih, bilo bi dobro, naravno, pre svega da potraže psihoterapijsku pomoć. To je nešto što je dragoceno i što mnogo toga može da popravi, naravno u jednom ozbiljnom psihoterapijskom radu, ali ključ je u stvari pre svega odgovoriti na pitanje, ko sam ja?

Milica

Što je najteže?

Irena

Najteže pitanje. Na koje odgovaramo zapravo čitavog života.

Milica

Da, al’ je mnogo teško.

Irena

Da,u različitim  fazama života odgovori su drugačiji. Bitno je  da možemo da sagledamo šta je to na čemu možemo da radimo, šta je to što možemo da unapredimo, da bismo se osećali bolje upravo u toj fazi života u kojoj se nalazimo, pa između ostalog i kada je  seksualnost u pitanju, šta je to što je meni potrebno, na koji način ja mogu tu svoju potrebu zadovoljiti, ko sam ja, koje su to u stvari jake strane moj ličnosti, pa i u tom kontekstu, kakvu ja poruku šaljem drugim ljudima? Da li je to ona poruka koju zaista želim da pošaljem?  Nekad je  taj nesklad vrlo  značajan, zapravo nesklad između one poruke koju osoba šalje drugim ljudima. Kako demonstrira tu svoju seksualnost, a kakva je njena seksualnost u stvari. Često to što pokazujemo drugima, jeste nešto što smo preuzeli kao neki model, nešto što nam se možda dopalo, nešto što bismo želi da budemo, a to u stvari, to i nije naše, to nije autentično. Zato u stvari da autentična seksualnost i bude nekako kod žene razvijena tako nekim kasnijim godinama, kad žena bude dobro za sobom, kad dobro upozna sebe i to onda u stvari dođemo do tog paradoksa, kako u stvari zrela žena koja već dobro poznaje sopstvenu seksualnost onda i dolazi u problem zbog toga što nekako društvo, već stigmatizuje njene godine, a ona u stvari tada sebe jako dobro poznaje, jako je dobro sa sobom i ta njena seksualnost u stvari postaje vidljiva i ona je nekako vrlo jasno prikazuje, tačno u onom aspektu kako to i njoj odgovara. Sve je, čini se, nekako sinhronizovano.

Milica

Nema više grešaka, da, da.  Ali taj nesklad između onoga što mi same šaljemo, između onoga  što okolina očekuje, pa onda tu treba dodati I stereotipe na koje smo navikli, kako izgleda žena koja zrači seksualnom energijom, koja je seksi što bi se reklo, to su samo neka tri faktora, ima ih bar još trideset i tri, koje treba nekako uskladiti. Gde se najviše greši, da se još kratko zadržimo u tom mlađem periodu, gde tu najviše grešimo? Da li u tim očekivanjima u odgovorima? Da li u tome da sad očekujemo da budemo toliko tražene, toliko popularne u tom seksualnom smislu? Je l to neka greška? Pa pristajanje na sve i svašta. Prosto evo samo to da zaokružimo, pa da pređemo na ženu u nekom u kasnijem životnom periodu.

Irena

Čini se da kod mladih devojaka, ili bude problem  upravo tih krajnosti ili je toliko važno da one budu potvrđene u tom nekom seksualnom smislu, ali potvrđene u stvari, one ne mogu da predvide šta to dalje nosi, zato što će one realizovati različite partnerske odnose, više partnerskih odnosa ili seksualnih odnosa sa svojim vršnjacima, starijim, mlađima, svejedno kako, ali to zapravo neće  da bude za njih nešto što će im dati samopouzdanje, nego će otvoriti samo neka nova polja, u stvari i učiniti njihovo samopouzdanje manjim, slabijim, jer će doći i do odbijanja, doći do neprijatnosti, naći će se u  situacijama za koje nisu još uvek psihološki spremne. U stvari dolazi do toga da se one često upuste u seksualne odnose i onda kada nisu u stvari psihološki dovoljno zrele za to i dolaze do problema. Onda postoji ta popularnost u društvu i to koliko je ko partnera promenio, a onda dalje postoji onaj pežorativni kontekst, odmah iza toga, a onda one dalje, ne mogu da se nose sa tim. Zapravo nešto su činile da bi se osećale bolje, da bi bile popularnije, a onda dalje upravo taj pežorativni kontekst toga, ko je koliko partnera promenio i dalje nekako jeste prisutan i onda one opet bivaju stigmatizovane i opet onda bude u problemu, pa niko sada sa mnom sad neće ozbiljnu vezu i tu su onda u dodatnom problemu. Onda imamo jedan broj devojaka, koje recimo smatra da,  to nisu ni samo mlade devojke, čini se da  je to i kasnije, recimo ukoliko  se viđa sa nekim, izađe na sastanak, a recimo to ne rezultira seksualnim odnosom, onda kao da je ona nekog obmanula, kao da nešto nije uradila što se očekivalo. Onda kada se vratimo kroz psihoterapijski rad, prođemo, pa onda recimo, ja je pitam, pa dobro, ali je l ti se čini da je baš veličanstveno to što si ti svoje vreme, svoju pažnju nekome dala, to si razmenila, zar to nije samo po sebi toliko vredno? Zašto je bitno da uopšte postoji još nešto možda u tom trenutku zašto ti nisi spremna, potpuno je redu da činiš nešto za šta si spremna, što je stvar tvoj odluke i tamo gde ti možeš da se nosiš i sa posledicama, gde ti  možeš da razumeš te posledice i da se nosiš sa njima. To je onda potpuno u redu. Ali ovde se postavlja pitanje, šta onda kada ustvari devojke pristaju i žene kasnije pristaju na neke odnose samo zbog toga, jer se osećaju nesigurnim, zato što u stvari ne smeju da odbiju, jer imaju strah od toga da ako odbiju neće biti posle nikog ili će taj neko otići od njih, a često ode i ako pristanu, a onda se još lošije osećaju, jer su pristale, pa je onda otišao, aha, da bolje ako je otišao,  odnosno ako je dobio pa otišao. I to su sada ozbiljne dileme…

Milica

 Ali, šta je tu rešenje, odnosno, šta je tu prevencija? Da tako  ugrubo kažem. Znači šta bi neka mlada devojka, žena, mogla da uradi da ne dođu u tu situaciju, da se ne oseća još bezvrednije i da se ne pojača taj osećaj nedovoljnosti, jer nama ženama se neprekidno šalju te toksične poruke nedovoljnosti ? Nikad dovoljno, ako si mlada, jao, ali nije nešto, ali nema harizmu, ali super slatka, ali nema grudi, baš slatka, al joj rošavo lice, ako si starija ,pa to je sad gotovo, šta bi ti htela, sad baba već, šta bi ona htela da bude ponovo mlada, vidi našla je mlađeg zbog toga… Nikada dovoljna. Jednostavno, šta je evo recimo, te žene da ih tako svrstamo, mada  ja ne volim nikada da podelim, ne znam čemu podele služe, ali hajde, dakle žene koje su mlađe, šta mogu da urade da izbegnu sve te zamke?

Irena

Pre svega je važno nekako da dobiju dobre poruke u vaspitanju od strane svojih roditelja, prva najvažnija poruka je, ti si vredna.  Ti si vredna sama po sebi, ne treba nikom da dokazuješ sopstvenu vrednost. To što će neko biti sa tobom, pa otići od tebe, ili ne želi da bude sa tobom, to ne znači da ti nisi vredna. To ne znači ni da on nije vredan, negde se u ovom trenutku niste našli, postoje neke različitosti i to ne znači da se neće pojaviti neko drugi sa kim ćeš formirati jedan zdrav odnos, sa kim će ti biti lepo. I to je važno onda uzeti kao nekakvu informaciju, ali taj imperativ lične vrednosti, nešto što je mnogo važno. Zapravo da, pre svega ta mlada devojka zna da je ona vredna sama po sebi i da to, da li će neko biti sa njom ili neće, da li će neko slati poruke ili ne, to apsolutno  nema veze sa njenom vrednošću. Često  se dešava da se zapravo neko drugi oseća slabo i inferiorno i zbog toga ne prilazi ili zbog toga ne ostaju u odnosu. Mi ostajemo u onom odnosu u kom se mi  sviđamo sami sebi. Tamo gde se mi se sviđamo sebi pored te osobe. To je onaj odnos u kom ćemo mi ostati i mi ćemo biti sa onom osobom pored koje se mi sebi svidjamo.

Milica

Zato što nam je bolje?

Apsolutno tako. Tako se mi osećamo. To je ono što je poenta. Ne znači da ta osoba, nekada upravo zbog toga što nam se čini da je ta osoba superiornija od nas, može kratko da nas privuče, ali onda da nam to kasnije predstavlja problem, ali opet kažem,u godinama kada mi nismo dobro sa sobom. Naravno da se to ne dešava u godinama kada smo mi stabilne i zrele ličnosti, da je to onda drugačije, onda mi ne merimo osobu po tome, je li bolja od nas ili je lošija, ona je osoba za sebe. Mi se možemo diviti nečemu ili nešto prepisati iz nje, ukoliko nam se to dopadne naravno i to poštujemo i to je nešto što je stvar zrelosti, ali to se ne dešava u nekim mladim godinama kada još uvek to nisu formirane ličnosti. Onda dolazimo do toga da te mlade devojke u stvari ne mogu tako da posmatraju sebe kao zasebno nego gledaju sebe u kontekstu društva. Postoji to sad ono takmičenje sa drugaricama, pa onda u čemu sam ja bolja, u čemu je ona bolja i tako dalje. Onda je to u stvari jedan nesklad, ali jako je važno da da te mlade devojke znaju da su vredne i važne same po sebi i da tu koliko će se onieusmeriti ka tome da šta oni jesu i to unapređivati, tako da budu bolje od sebe juče i da se uvek trude da isključivo budu bolje od onoga što su bile ranije i naravno sačuvaju sve ono što su kvaliteti i dragocenosti njihove. To je ono što je nekako najvažnije i sigurno će se pojaviti osoba koja će..

Milica

S te plarforme je potpuno drugačije.

Irena

Jeste.

Milica

 I onda dva puta trepnu i dođu četrdesete. Toliko brzo se to dogodi, a opet vezano za  silne stigme u našem društvu, već od četrdesete svi imaju svest  o tome koliko brzo vreme prolazi, da ne kažem stare, jer se boje i te reči. I onda zapravo počinju da se dešavaju tako različite situacije, pa ako su postojali neki partnerski odnosi, bračni, nebračni,  sasvim svejedno, nije redak slučaj da se završavaju na taj način, da on ode sa mlađom ili već nešto drugo desi ili nema jednostavno partnera, nije se ni pojavio do tada, onda se javlja opet taj osećaj nedovoljnosti, odnosno možda u tom trenutku osećaj odbačenosti, pogotovo ako je otišao sa mlađom. Kako onda jedna žena da se nosi sa tim i sa sopstvenom seksualnošću?

Irena

To jako teško. Kako se bliže tridesete i u tridesetim, mada mi je uvek teško  da govorim o godinama, jer na takav način dodatno stignutizujemo, upravo govoreći o tim godinama, ali neku podelu nekako moramo tu praviti.

Milica

Da bi smo razumeli, jednostavno.

Irena

 Onda, žene imaju drugi problem,  a to je to, da ako nekoga upoznaju, aha da, ne smem da ga uplašim, ne sme da vidi da je meni jako stalo da se mi povežemo, jer odmah će misliti da želim da se udam i onda će da se uplaši, pa će da ode. I to je onda problem, pa onda to sve odmeravaju kako, pa onda ulaze u neku drugu krajnost, gde govore recimo, kako ima uopšte nije stalo da  formiraju neki blizak partnerski odnos, nego je potpuno u redu da budu u nekim neobaveznim odnosima, a ustvari tako sebe povređuju, a opet to sve rade da ne bi uplašile, da ne bi neko otišao od njih i kao da postoji stalno taj strah da će biti ostavljene,da će biti same, da neće moći da nađu partnera, e onda dođemo u situaciju, ovo što kažete da u nekim godinama kada dođe do do razvoda, pa u  tom periodu recimo, perimenopauze, menopauze, kada žena već biva posebno osetljiva, a onda se dešava da dođe do razvoda, pa još ako je te razvod zbog toga što se pojavila mlađa partnerka, e onda je stvarno ozbiljno teško da žena  tu ostane dobro sa sopstvenom seksualnošću i  da ona kaže da je prosto vredna, da ona zaslužuje, takođe, da živi jedan sadržajan, bogat život i da za nju u tom smislu to nije kraj. Koliko je onda važno da, pre svega ima podršku bliskih ljudi, da se okrene ka bliskim ljudima i da pre svega vidi šta je to što može da dobije iz tih postojećih kontakata. Pre svega u smislu podrške, u smislu toga da ima sa kim da se šali, da se smeje, da osveži u stvari sve ono što nju u životu krasi, sve one aspekti ličnosti na kojoj se uvek oslanja kad je teško, koliko bi bilo važno da se usmeri ka svojim hobijima, ka svemu onome što ona može, što joj prija, da se pita, šta je to, u čemu sam ranije uživala. Možda da vrati neke stvari u kojim je ranije uživala, bez obzira što je prestala  da ih radi, da nekako napravi jednu prvo stabilizaciju, da dobro ostane tu,na zemlji, da se priseti šta je ona to sve, šta to sve može da bude, šta je to sve što može da unapredi u sopstvenom životu, da uvede neke nove rutine, kao što recimo fizička aktivnost, neke  zdrave navike u ishrani, jer to će sve doprineti da se nekako i fizički oseća bolje i sigurnije, a onda naravno tek  kada se ona tako oseća, onda će to da bude mnogo bolje i u kontekstu neki budućih odnosa, sa nekim drugim partnerima, jer suština je u tome da u svakom dobu života  postoji neko sa kim ona može da napravi jednu kvalitetnu dobru relaciju i da bude zadovoljna u tome. Postavlja se pitanje da li joj treba da nastavi takav partnerski odnos u kom je ona bila povređivana, možda i mnogo godina do tada se osećala odbačeno, zanemareno. Najčešće ne dođe  do razvoda tako brzo, tako da je to verovatno već jedan odnos u kom se ona loše osećala, u kom i njena seksualnost nije dolazila izražaja i upravo je moguće da ovo bude jedno mnogo kvalitetnije poglavlje njenog života. Samo je važno, naravno da se oporavi i da da stane na svoje noge. Čini se da u tim godinama u stvari najteže…

Milica

I da se ne zaključa za nova iskustva, ako Vas dobro razumem, jer najčešći je zaključak, ma svi su oni isti, ne pada mi na pamet nikad više. Sad se sami rekli da uvek u svakoj fazi života postoji neko s kim može da se kvalitetno provodi vreme, ali da li je to deo uvreženog stava da nam uvek treba neko, jer često ćete čuti, verovatno ste Vi to i čuli u svojoj praksi,  da ako je žena sve to uradila, došla u neke srednje godine, nema partnera, posložila je svoj život kako treba, bavi se sobom i tako dalje, a  onda je pitaju kao, sama si, nemaš nikog, sad ti je vreme da nađeš nekoga, a što ne nađeš nekog, mislim to su baš onako ne lepe poruke i šta one govore?  Govore zapravo o tome  da sve ove kvalitete koje žena ima, zapravo su nedovoljni, da se taj pečat vrednosti dobija samo onda kad imaš partnera pored sebe. Kako izaći na kraj i sa time?

Vrlo je značajno, e to je opet ono poznavanje sebe. Zaista ima žena koje imaju u vrednosnom sistemu toliko visoko pozicionirano to da imaju partnerski odnos, da imaju brak, da sve što nije tako u stvari sve drugo se zanemaruje. Ukoliko to nije realizovano, i to je nešto što jeste nekako i jedan vaspitni model nešto što jeste vrednovano na ovom podneblju i veoma je teško izmestiti se iz iz tog konteksta, ali opet ima žena koje su prihvatile možda činjenicu da nisu postale majke već ulaze u period menopauze, i kako tako iako su imale, i ako im je to u određenim fazama života bilo jako teško. i ako im je bilo jako važno da ostvare tu svoju ulogu,međutim nisu. To nije prosto bilo moguće da se realizuje i one se suočavaju sada sa tim da sa tom konačnošću i to je nešto što im pravi veliki problem i naravno, sad se opet postavlja pitanje kako se taj vrednosni sistem sada da preformulisati. Kako da ona sebi objasni da može da bude srećna i bez toga, i opet ovo šta ako celo okruženje recimo postavlja to pitanje. Pa nisi u tome uspela je l, pa što sad ne nađeš, a u stvari  niko ne zna. 

Milica

Kako ćeš sama?

Irena

Tako. I to je takodje jedna toksična poruka. U stvari uopšte ljudi ne shvataju da kada bilo šta komentarišu u tom kontekstu,ne shvataju koliko mogu da tim svojim komentarom u stvari povrede osobu kojoj se obraćaju, upravo zbog toga što ne znaju kroz šta ona prolazi, koliko je to njoj bilo važno, koliko pati što to sada nije realizovala, ali na posletku mi nikad ne znamo u kom trenutku će se pojaviti u stvari ona osoba sa kojom će se realizovati jedan kvalitetan partnerski odnos. Pa naposletku mi nikad ne znamo kada se obratimo toj osobi za koju tako komentarišemo, ne znamo takođe da li se ona možda i sada nalazi u  nekom odnosu koji krije od očiju javnosti i to je ono što mi danas imamo izuzetno često, to su često neke paralelne veze koje su skrivene i koje su vrlo bogate u stvari, ali su skrivene veze i to je teško i nekada se dešava da i žene nekako negujući stalno nekakvu nadu da će se to realizovati i formirati kroz neku javnu vezu, kao nekakva javna veza onda u stvari i prođu godine u tome. Onda posle toga budu i tužne i ljute i mnogo toga se dešava što nije vidljivo ljudima u njihovom okruženju, a one kroz to prolaze i to je bolno, to jedan čitav život koji je sakriven.

Milica

Je l žene više rade na svoju štetu, ako vas ja dobro razumem?

Irena

 Teško pitanje. Da li mi u stvari radimo u životu?

Milica

Očekujući tu neku konačnu potvrdu vrednosti.

Irena

Često u stvari, iz te potrebe za  konačnom potrebom vrednosti i zbog jednog neadekvatnog doživljaja sopstvene vrednosti, u stvari dolazi do toga. Taj doživljaj neadekvatnosti lične, zapravo svoje nedovoljne vrednosti je nešto što baš pravi veliki problem u životu. S druge strane, u stvari te oscilacije sa ličnom vrednošću se vide I sa jedne, i zapravo mogu da budu ekstremi i na jednoj i na drugoj strani, u kom smislu? Nekada žena prolazi nekako kroz život sa idejom o tome da svaki partner treba da bude bolji, da ni jedan nije dovoljno dobar. Zato što je postavila neke jako visoke ciljeve, i to su ciljevi    koje je postavila pred sebe pre svega, pa onda sad se postavlja pitanje sme li da pogreši, a i to je važno nekada dopustiti sebi da pogrešimo. A s druge strane ona suprotnost..

Milica

Je l to u partnerskom smislu, i to je ok? Bez obzira što bude bolno?

Irena

 Apsolutno, od toga se raste i od toga kada je bolno i od toga se raste. Naposletku postavlja se pitanje zaista šta je to što je pogrešno, to što se jedan odnos završio, to ne znači da je to pogrešan izbor. Prosto to je u datom trenutku bio neki izbor, i verovatno je taj izbor doneo i nešto dobro. I nekako mi smo rasli kroz taj period života i taj partner je rastao, i postoji početak i kraj svega toga i to ne znači da je bilo pogrešno samo zbog toga što se završilo. Čini mi se da se i to dosta precenjuje šta je pogrešno.To mi je simpatično recimo jedna klijentkinja kada mi je rekla, ja imam iza sebe recimo pet propalih veza. E onda se postavlja pitanje šta to znači propala veza?

Milica

Mi to tumačimo kao pogrešno. 

Irena

Je li to onda znači da svako treba da ima samo jednog partnera u životu, i da je to to. Onda je to uspeh. To su ustvari te poruke koje se šalju ženama tokom odrastanja, a u stvari suština je u tome da je kvalitetan odnos, odnos u kome se raste u svakom smislu. U nekom u kom je komforno, u kom osoba može da se baškari u kom imate partnera za kog navijate, imate partnera koji navija za vas. Nekako razmišljamo u istom smeru, negde ćemo se i razići i u smislu raziđemo se u razmišljanju, pogledima na svetu nekom doživljaju, u intenzitetu emocija naposletku, pa ćemo se nekako i vratiti ali bićemo tu i dovoljno puta ćemo pogrešiti pa ćemo te greške rešiti, ali suština je u tome da postoji volja da te greške rešavamo zajednički, pa je onda to jedan kvalitetan odnos. Ukoliko to ne postoji, ukoliko postoji ozbiljno mimoilaženje ili postoji mimoilaženje u vrednosnom sistemu, to je isto važno. Uopšte kad se formira jedan partnerski odnos, koliko je važno da postoji zajednički vrednosni sistem i to je ustvari jedina garancija, jedina garancija uspešnosti tog odnosa, a opet uspešnost ne bih ovaj vezivala za trajanje koliko za sam kvalitet, ali čak to i jeste predispozicija i za trajanje ukoliko je sličan vrednosni sistem. Poenta je ne samo u tome da li su nam iste vrednosti, nego da li kada mi razložimo te vrednosti, kako ćemo da ostvarimo to što smo naumili.

Milica

Navike.

Irena

Tako je, da li to radimo na sličan način? Da li možemo da se prilagodimo? Da li su one ključne vrednosti ipak slično postavljene. Nekada mi kad smo zaljubljeni mi smo onda u stanju da pređemo preko svega, onda je to ta osoba i to je kraj. Uopšte nema veze koliko nam se razlikuju vrednosni sistemi mi smo baš odlučili da je to ta osoba.

Milica

Koliko, prva tri meseca? Je l to neki vremenski rok zaljubljenosti?

Irena

Suština je u tome da zaljubljenost ima vrlo ograničen vremenski rok, pa kaže se da može da traje, može da traje godinu i po dana i tako, ali opet zavisi od intenziteta tog viđanja i odnosa, a i naravno samih ličnosti, ali jeste nešto što je vrlo ograničenog roka i postoje brojne u stvari greške u tim definicijama zaljubljenosti. Pa onda kaže, zaljubljenost je prva faza ljubavi. U stvari zaljubljenost i ljubav nemaju nikakve veze. Zaljubljenost je ustvari jedna imaginacija, mi ustvari se zaljubljujemo sopstveni ideal. Mi smo samo nekako prišili toj osobi koju vidimo ispred sebe koja ima dve,tri karakteristike koje nam se dopadaju.

Milica

Koliko se dodaje još?

Irena

Bezbroj.

Irena

Zapravo sve ono o čemu smo maštali, to je to. Mi smo toliko slični pa to je nestvarno, mi se dopunjujemo pa to je fantastično i tako dalje. I to sve tako bude u početku. Mi smo jedno. Sve to tako bude u početku, a onda najčešće dolazi do toga da kako upoznajemo tu osobu, u stvari zaljubljenost i dođe zbog toga što mislimo da je to savršena osoba za nas. Naravno mi kad vidimo njene mane to su neke manice, to je nešto potpuno nebitno. Ali ova osoba, to je savršeno potpuno i mi ne želimo da se odreknemo tog lepog doživljaja, i ako je to sve tako imaginarno, e onda dođemo do toga da kako upoznajemo osobu shvatamo da ona u stvari nije savršena. E onda se postavlja pitanje samo šta ostaje kad se razočaramo. Da li tu sad ima dovoljno materijala da se zaista formira ljubav i da to zaista preraste u jedan kvalitetan partnerski odnos ili nema. Ili ćemo se samo razočarati i to će se tako završiti.Tako da eto i to su neki od predrasuda koje imamo u toj romantizaciji partnerskih odnosa.

Milica

 Još ako se tu seks doda i ako je kvalitetan, to će da eksplodira.

Irena

Ali to je isto sad u toj fazi zaljubljenosti naravno, i bude uglavnom kvalitetniji odnos, bude intenzivniji za početak, ali opet je važno koliko će ljudi formirati bliskost i koliko će i u tom seksualnom smislu moći da o tome razgovaraju, da taj seksualni odnos bude nešto o čemu će se razgovarati. Što će se graditi kroz vreme i što će postojati kvalitetnije kroz vreme. To je ono što je takođe značajno. Jer je to takođe jedan od stubova jednog kvalitetnog partnerskog odnosa.

Milica

Spomenuli ste bliskost, koliko nje ima danas u partnerskim odnosima i u seksualnim odnosima?

Irena

To je jedan poseban paradoks toga da je danas jako moderno formiranje nekih odnosa, veza koje su bazirane isključivo na seksualnim odnosima. I to je ustvari sve osim bliskosti. To je ustvari pokazatelj problema, poteškoće sa bliskošću, a onda kada govorimo o seksualnom odnosu kažemo to je intimni odnos, a ustvari intimnost podrazumeva jednu veoms veliku bliskost, a onda dođemo u paradoks jer imamo te odnose u kojima postoji seksualni odnos, a u stvari nema nikakve bliskosti, a govorimo o nekakvim intimnim odnosima. Zaista doba paradoksa, i onda se postavlja pitanje.

Irena

Koliko zapravo postoji zadovoljstva unutar takvog odnosa, takve veze? Na posletku, ukoliko je to nečiji izbor i neko svesno, to je ono kad smo govorili o tome koliko je osoba zrela, i svojom svesnom odlukom tako odlučuje. Da će imati takve veze. Može da prihvati i posledice takvih veza, da razume zbog čega ulazi u takve veze. Onda je to u redu, i zaista postoji nekako dogovor obeju strana, da je to tako, da to može biti u redu. Naravno, uvek postoji prostor da se pitamo, u čemu je problem, ukoliko u životu imamo samo takve veze, jer potreba za bliskošću nešto što je univerzalna ljudska potreba. Jako mali procenat ljudi možemo da dovedemo u pitanje da li ima potrebu za bliskošću. Mada kažem, to bih ostavila po strani, jer i to mi možemo da kažemo kod odredjenog procenta ljudi koji imaju izvesne poremećaje, da postavimo pitanje to te potrebe za bliskošću, ali u suštini znači najveći procenat ljudi ima jako veliku potrebu za ostvarivanje bliskosti i to što tu bliskost ne možemo da realizujemo na neki način kako smo mi realizovali kao deca, onda pravimo različite kompenzacije u životu i kako mi je u stvari sve dobijamo bliskost u onom klasičnom smislu, kako bi kako bi ona trebala da izgleda, bilo bi dobro, naravno da postoji kod svih nas u različitim relacijama, ali je činjenica da nam negde nekada manjka. Recimo između ostalog eto osoba ne može  da Ima partnerski odnos koji podrazumeva podrazumeva tu bliskost, a onda to na neki način kompenzuje tako što će kroz prijateljske odnose, kroz bliskosti sa članovima porodice, nekako to na neki način umiruje tu svoju potrebu, ali nekada se dešava da se pravi neka zamena, koja je samo naizgled zamena, a da u stvari to nije nešto što  su suštinski zadovoljava potrebu i onda dolazimo od toga da recimo imamo sada u doba društvenih mreža nešto što je apsolutno pseudo- bliskost, zapravo imamo pokazivanje mnogo toga na društvenim mrežama, što jeste deo nečega što je naše intimno i mi imamo doživljaj da drugim ljudima… Znate ono, ako posmatramo nivoe bliskosti, pa sad recimo, sa nekim smo bili toliko da može da nam dođe  do vrata stana, neko može da uđe u predsoblje,neko u dnevnu, a  neko u spavaću sobu. E sad, imamo situaciju da ustvari mi kroz te društvene mreže i kroz  to formiranje nekakve pseudo-bliskosti, mi ljudima ulazimo takoreći u spavaću sobu, a ustvari je to sve samo jedna imaginacija. Suštinski ne ostvarujemo  bliskost. To čini i  dopisivanje, imamo  doživljaj da kroz  razmenu neku, kroz to  dopisivanje preko društvenih mreža, kao da razvijamo odnos, a onda kada se dogodi odnos koji je realan, kao da postoji veliki strah od toga  da smo se pokazali u nekom drugačijem svetlu i da to nije ono što što mi jesmo realno i da ta osoba kad nas upozna ovake kakvi jesmo realno, da će otići od nas, a onda bolje da ja odem od nje, nego da ona ode od mene i onda opet negujemo taj strah od bliskosti.

Milica

Evo, rekli ste da da određeni ljudi pristaju na odnose, na intimne odnose bez bliskosti. A šta sa onim ljudima koji koji imaju izneverena očekivanja po pitanju bliskosti? Očekuju da će kroz intiman odnos i razviti tu bliskost, a nje nema ili se on okrene i ode,o čemu se maločas govorili ili se on posle ne znam 20 godina braka okrene i ode sa,  po pravilu mlađom, neka bude i starija, nije važno, ali jednostavno ode. Kako prosto onda razumeti ta t sopstveno izneverena očekivanja?

Irena

Bitno je samo da i kada su ta očekivanja izneverena da znamo da mi možemo da ostanemo celoviti. Da možemo da nešto promenimo, čime ćemo  mi da se  osećamo zadovoljniji i da možemo da imamo pravo da budemo u nekom drugom odnosu. Da to  što se dogodilo, ne govori ništa o nama. Da nismo mi loši zbog toga što je taj neko otišao. Taj neko je otišao iz nekih sopstvenih razloga i naposletku postavlja se pitanje da li je taj neko bio dovoljno dobar u tom odnosu prema nama, da li  su naša očekivanja bila zadovoljena tu, a to sad možda što mi nismo prvi izašli iz tog odnosa, pa se mi osećamo ostavljeno. Često taj doživljaj ostavljenosti je nekako doživljaj pasivizacije, neko je otišao, pa me ostavio, pa se ja sad osećam kao ova čaša ostavljeno i nemoćno potpuno da nešto uradim, a suština u tome da to što je neko otišao, znači svako ima pravo da ode na posletku i to isto u redu, ali suština je kako se ja osećam,ako ja ostajem. Da li sam ja onda ostavljena ili sam ja samo osoba koja je izašla iz određenog partnerskog odnosa. Poenta je u tome da to može da bude i najgora i najbolja stvar koja nam se dogodila u životu, samo je opet pitanje šta će se dogoditi iza toga.

Milica

Ali u tom trenutku izgleda najgore.

Irena

Apsolutno izgleda najgore. I u redu je da ostanemo malo sa tim što izgleda najgore. Potrebno je da čovek kad ima neki gubitak, kad god ima bilo kakav gubitak,a  gubitak partnerskog odnosa je izuzetno visoko rangiran na lestvici stresogenih događaja i to je zaista jedan događaj koji može da bude u rangu i smrti bližnjeg, to je nešto što je jedan veliki gubitak, zato što se u tom momentu potpuno, pa gubi se  mnogo toga što je građeno godinama. To nije samo taj odnos partnerski, to je sve ono što ide ide uz to. Zajednički prijatelji i  neki zajednički rituali, nekakva sigurnost, često i finansijska sigurnost.. to je kompletan život, upravo tako. Potpuno se sve menja time, i u  redu je da budemo i tužni i ljuti da imamo različite emocije u svemu tome i u redu je da to traje neko vreme. U proseku, zaista je i potrebno ono što nekako i iskustvo govori, kroz psihoterapijski rad da je zaista osobama potrebno i po dve godine da bi da bi izašli iz određenog partnerskog odnosa koji je bio intenzivan ili iz braka. To je to jako teško. Sad kad osobi kažete,pa trebaće ti dve godine da se oporaviš, to je zaista jako dug period, a onda nekako to  prođe i onda osoba  shvati da je tek onda izašla. Često u stvari, ovo što se dešava nakon odnosa, recimo izađu ljudi iz braka, pa onda se nešto tuže, pa onda prave probleme jedni drugima, oko dece, to je u stvari možda način da oni produže taj odnos. Potreba da se produži odnos, pa i ta ljutnja, sve su to neke potrebe čoveka  da u stvari se grčevito drži nekog odnosa i da na takav način  u stvari ne ostane sam, zapravo ono čega se mnogo ljudi plaše. Na posletku, čega se svi mi plašimo u suštini, samo se postavlja pitanje, ko se kako nosi sa tim i koliko je intenzivan taj strah i koliko je ko dobro sa tim  kada je sam. Šta zapravo znači kada je osoba sama i da li je ustvari samoća i usamljenost isto i sada sve ono propratno što ide. Ali opet, vraćam se na ovo šta se dešava kada se ljudi raziđu, a onda partner ode sa mlađom, pa sad kako ta partnerka koja je  pritom periodu kad ..

Milica

I sama doživljava neke promene.

Irena

Da,  kad i sama doživljava promene i kada je sama posebno nesigurna. Koliko je važno da zastane, da pusti sebe da tuguje i da onda čim malo snage dobije zastane i priseti se ko je ona sve u stvari, šta ona to sve može, šta ona sve to  nije ostvarila kroz ovaj odnos, na  šta je ona sve to zaboravila i da onda u stvari i vraćajući se sebi, ona se vrati nekim budućim partnerskim odnosima za koje tek može da se pripremi.

Milica

Da li dejting aplikacije koje su sad već realnost, svakodnevica i kod nas,  da li unapređuju seksualnost? Da li daju prostor za ostvarivanje bliskih kontakata ili zapravo seksa uopšte? Šta kaže vaša praksa?

Irena

Da, čini se da se  o tome mnogo govori, da se uopšte o seksualnim odnosima zapravo govori, da se pravi tu jedna banalizacija,da se to dosta  eksplatiše i u neke marketinške svrhe na različitim nivoima, a da u stvari to samo podstiče strah, podstiče nesigurnost, pojačava očekivanja i onda tu gde su jako velika očekivanja, a nekako nesklad između toga  što mi u stvari verujemo da jesmo i šta je to što možemo, a nekakva očekivanja i obećanja visoka, e onda tu dolazi do toga da se ljudi sklanjaju i da se u stvari ti odnosi ne realizuju do kraja. Onda dođemo do toga da su u stvari te aplikacije tako popularne da se tu mnogo piše, mnogo priča, a da je u stvari malo realizacija i ono što je realizacija opet se nekako svede na nešto što je strah od bliskosti i opet sve nekako ide ka tome da se ne realizuje taj  blizak odnos u kom će ljudi trajati zajedno. Opet iz straha, najčešće, da ne budu povređeni. I taj strah da ne budemo povređeni u stvari izgleda da nas najviše i koči i  zapravo jedini način da u stvari ne budemo povređeni jeste da  se ne plašimo toliko da budemo povređeni, jer suština je u tome kako to definišemo. Šta znači biti povređen?  Koliko mi možemo da ostanemo dobro sa sobom I kad je neko otišao? Da to nije samo, eto, mi smo povređeni i to je kraj. Kako možemo  da ostanemo  ostanemo dobrio sa sobom da poštujemo i sebe, da poštujemo tu drugu osobu. Na posletku,šta se dešava, ako dođe  do preljube, da li je to nešto što možemo da tolerišemo, kako to obradujemo,kako o tome komuniciramo? To je nešto  što je važno da mi sa sobom razrešimo, pre nego što do svega toga dođe, jer u stvari to je taj način da si me ne osećamo razočarano, u stvari razočarano da se osećamo to je potpuno u redu, nego je poenta u tome da li smo očajni i nemoćni ili i to što smo razočarani je jedna faza, pa ćemo to nekako vratiti, postaviti u kontekst  života i onda moći da nastavimo dalje. Opet, ne s tim,  ko zna zašto je to dobro, nego šta ja da učinim da od ovoga nešto dobro bude u perspektivi. Koje su to moje mogućnosti da nešto uradim?

Irena

Tako kaže vaša praksa, ima li seksualnih odnosa danas?

Da, evo upravo ovako kako i govorim, čini se da ima kroz neke neobavezne odnose, koji pretežno tome služe i koje nekako, rekla bih, trenutno samo nahrane te ljude i onda ponovo ostaje ta zjapeća potreba za suštinskom bliskošću, koje se onda ne realizuje i kao to su onda ljudi stalno usamljeni. Usamljeni su i brakovima, usamljeni su i zbog toga što ne mogu da nađu partnera, usamljeni su i u tim  površnim odnosima i stalno- doba usamljenosti. U stvari, doba usamljenih ljudi.

Milica

Mi to živimo, je l?

Irena

Tako je, mi živimo u doba usamljenosti, apsolutno.

Milica

Bez obzira što vreme komunikacije?

Irena

Da. Ovo je vreme komunikacije i  doba usamljenosti. Vreme paradoksa, u svakom smislu. Vreme u kom se o seksu mnogo govori, a zapravo se seksualnost svede  na seksualni čin. Onda se to banalizuje, pojednostavljuje i dođemo do toga da  smo stalno u nekakvom paradoksu i da se opet vraćamo na to da smo usamljeni. E onda uvežbavamo to da nam niko ne treba, onda se prebacimo na doba narcizma, je li, i to je ovo današnje vreme, ma meni niko ne treba u stvari, ja to sve mogu sam i onda dođemo do toga u tome svemu što mi niko ne treba, onda moram da pravim barijeru da bih to održao, jer ne smem da dopustim da mi se neko približi, opet može da se dogodi da se razočaram, a opet dođemo do toga, mnogo je strašno ako se ja razočaram, to je nešto što je mnogo strašno, ja to neću preživeti. Onda se postavlja pitanje, u  stvari, kako da ja sebi pomognem, da  sebe dobro upoznam, da ja  znam ko sam, da  znam da i ako me razočara neki odnos, to ne znači da ja sebe poništavam  i da sam ja neko ko je nedovoljan, neadekvatan, bezvredan, nego da samo taj odnos, prosto ne može da se nastavi dalje, ma koliko ja u datom  trenutku to želeo.

Milica

Nije takva retkost da su pornografski sadrži dostupni svuda? Naročito na internetu i da konzumacija tih sadržaja eksplodirala. Koliko te urušava seksualnost? Koliko ta činjenica urušava seksualne odnose i na koji način?

Irena

Pornografski sadržaji su sve popularniji i čini se da ono što pravi najveći problem jeste u stvari ta očekivanja koje ljudi, koji ih konzumiraju, zapravo ne konzumiraju, nije samo po sebi to loše, nije loše apsolutno gledanje pornografskih sadržaja, na to naprotiv, nekada može i  da popravi odnose, ali ukoliko se to radi nekritično i ukoliko ne postoje realni partnerski odnosi već je to jedini sadržaj, onda zapravo tu dodatno postoji problem u tome što se očekivanja povećavaju.