Brutalista – film o arhitekturi i pretvaranju traume u umetnost

Brutalista, film najavljivan kao monumentalna simfonija o arhitekturi i iskustvu emigracije, čeka svečanost dodele Oskara sa 10 nominacija. Do sada je već pokupio mnoge nagrade, među kojima su Zlatni globus za najbolji film, za režisera Brejdija Korbeta i za glavnog glumca Adrijana Brodija i BAFTA nagrade za Korbeta i Brodija.

Kako je najavljeno, film u beogradske bioskope stiže 27. februara. Šira publika doskoro nije imala mnogo prilike da ga vidi. Nakon premijere na Venecijanskom festivalu, gde je dobio 12-minutni aplauz i osvojio Srebrnog lava za najbolju režiju, prikazivan je samo na festivalima i u art-bioskopima.

Zašto ostvareni arhitekta kopa ugalj u Filadelfiji

U prvih 10 minuta filma Brutalista njujorški Kip slobode sniman je tako da izgleda kao da stoji naglavačke. „Time sam hteo da kažem gledaocima da ovo neće biti još jedna američka mitska priča”, kaže režiser i koscenarista Brejdi Korbet.

Centralni lik filma je arhitekta ili, kako je to definisao Korbet: „Glavni lik je čovek koji dizajnira snove drugog čoveka.” Pošto je čudom preživeo Aušvic, mađarski aritekta Laslo Tot sa ženom Eržebet (koju igra Felisiti Džouns) emigrira iz posleratne Evrope i 1947. stiže u Ameriku. Uprkos snovima da u novom svetu postanu deo rađanja nove Amerike, bračni par Tot suočava se s mračnom stranom emigracije. Pitanje: „Zašto ostvareni arhitekta kopa ugalj ovde, u Filadelfiji?”, koje Laslu upućuje misteriozni i bogati klijent, promeniće život glavnog junaka i njegove žene.

„Za mene je bilo važno da taj lik bude totalni raspad. On se bori sa samim sobom, sa okolinom, sa ženom, sa zavisnostima. Nisam hteo da bude dopadljiv, već fascinantan. Ako veruješ u dobre stvari, moraš da veruješ i u loše stvari. A Adrijan Brodi je liku doneo toplinu, poetičnost”, kaže Brejdi Korbet, režiser i koscenarista Brutaliste.

Adrijan Brodi, glumac koji je „dva puta preživeo Holokaust”

Za glumca Adrijana Brodija sada u Holivudu govore da je jedini čovek koji je „dva puta preživeo Holokaust”, prvi put kao glavni lik u filmu Pijanista iz 2002, za koji je dobio Oskara, i sada, kao Laslo Tot u Brutalisti. Mnogi predviđaju da će sada dobiti svog drugog Oskara.

U Brutalisti, lik koji Brodi tumači govori ili mađarski ili engleski sa oštrim mađarskim naglaskom. Na pitanje kako je uspeo da zvuči tako uverljivo, Brodi odgovara:

„Moja majka Silvija Plahi, koja je istaknuta umetnička fotografkinja iz Njujorka, rođena je u Budimpešti. Njeni roditelji, moji baba i deda, izbeglice su iz Mađarske. Oni su izbegli iz Budimpešte u Njujork 1958, dve godine posle Mađarske revolucije. Proživeli su tešku borbu da počnu iz početka, da postanu Amerikanci. Moja baka je govorila pet jezika. Oni su tamo radili dobre poslove, a ovde su doživeli mnogo izazova da bi dobili posao.”

Fotografija: Adrijan Brodi u filmu Brutalista © Cineplexx

Brodijeva baba po majci je poreklom češka Jevrejka, a deda je Mađar aristokratskog porekla. Njegova majka, rođena 1943. godine, odgajana je u katoličkoj veri.

„Ovom ulogom dobio sam priliku da odam poštovanje svojoj majci, babi i dedi i njihovom izbegličkom iskustvu. Kao i očevoj strani porodice, koji su izbeglice iz Poljske”, kaže Brodi.

„Moj život bi bio sasvim drugačiji da moji baba i deda nisu izbegli i došli u Ameriku. Oni su za mene svetionik. Naravno, u ovom filmu je više od moje porodične priče. Radi se o tome kako se traume rata i napuštanja doma učitavaju u pogled na svet jednog umetnika. A to sam video kod svoje majke, u njenom fenomenalnom radu.”

Arhitektura kao inspiracija bračnog para scenarista

Glavni lik filma Brutalista, umetnik sa dramatičnom biografijom, nije istorijska ličnost. Priču o njemu su napisali i pretočili u scenario zajedno Brejdi Korbet i njegova žena Mona Fastvold. Oni oboje imaju arhitekte u porodici. Korbet je u detinjstvu živeo u Arizoni sa ujakom koji je arhitekta, a Monin deda bio je arhitekta i u posleratnoj Norveškoj gradio ratom razrušenu zemlju. „Njihove priče nisu iste kao ova koju smo mi napisali”, kaže Korbet, „ali su nas one motivisale da dalje kopamo i istražujemo.”

Pošto je, osim arhitekture, Korbet želeo da razvija i temu emigracije, izabrao je period 50-ih godina 20. veka i došao do arhitektonskog stila koji se razvijao u tom periodu, nazvanog brutalizam.

Brutalizam, spoj minimalizma i maksimalizma

„Brutalizam je bio vizuelni izraz posleratne psihologije”, kaže Korbet.

To mu je poslužilo da prikaže kako projekti njegovog junaka nastaju iz psihološkog procesuiranja ratnih i poratnih trauma. Takođe, to je bio period kada su novi materijali, razvijeni tokom rata i u ratne svrhe, sada inkorporirani u arhitekturu brutalizma. „Meni je brutalizam fascinantan jer objedinjuje minimalizam i maksimalizam”, kaže Korbet.

Kreativna producentkinja Džudi Beker i njen tim uradili su sve originalne nacrte i projekte, kao i dizajn za namešataj. „Trebalo ih je uraditi iz Laslovog ugla i u njih inkorporirati njegovo iskustvo”, kaže Džudi.

Iako se film bavi brutalizmom u Americi, domaćoj publici biće interesantan podatak da se Novi Beograd u arhitektonskim enciklopedijama navodi kao izrazit primer brutalizma.

Arhitektura je bez glasa

U radu na scenariju Brejdiju i Moni pomoglo je uviđanje velike sličnosti između arhitekture i pravljenja filmova, to što obe stvari podrazumevaju i umetnički proces, ali i mnogo podrške, mnogo menadžmenta i administriranja ogromne ekipe. Tokom procesa stvaranja Brutaliste, Korbet je, kao duša filma, uspeo da motiviše celu ekipu.

„Problem sa filmom o arhitekturi je u tome što je arhitektura bez glasa”, kaže Korbet.

Fotografija: Deo iz filma Brutalista © Cineplexx

Tim je značajnija bila uloga autora muzike, engleskog kompozitora Danijela Blumberga, koji se tokom procesa stvaranja skoro preselio u Brejdijevu i Moninu kuću. Blumberg je nominovan za Oskara za originalnu filmsku muziku.

„Navikao sam da pravim filmove sa svojom ženom i bolje od bilo koga znam da ne postoji ono što zovemo maestro. Film zahteva hiljade neprospavanih noći i stotine ljudi koji dolaze da urade nešto posebno”, kaže Korbet.

Režiser koji je počeo kao dete-glumac

Korbetova umetnička i lična priča ne uklapaju se baš u holivudske stereotipe. Počeo je da radi na filmu kao dete-glumac. U Koloradu, u kojem je proveo detinjstvo, postojao je jedan od habova za pronalaženje talenata. Njegov deda je u lokalnim novinama video oglas za audiciju.

„Majka mi je bila podrška, jer je i sama u detinjstvu glumila u filmovima i na televiziji, ali sada, kao samohrana majka, bila je i uplašena.”

Povremeno je dobijao poslove, sve dok majka, kad je njemu bilo 11 godina, nije uspela da se preseli u Los Anđeles. „Od tada sam stalno radio”, kaže Korbet.

Rizik koji se isplatio

„Rano sam shvatio da nisam rođeni glumac, ali da volim film. Shvatio sam da postoji razlika između posla i dobrog posla. Agenti su me forsirali da radim ono što nisam baš želeo. Ali suludo je to što sam odlučio da prestanem da glumim baš kad je moja žena ostala trudna s našom ćerkom. Tek sada shvatam koliko je stvarno bilo ludo da napustim svoj jedini izvor prihoda u tom trenutku. Ali bio sam mlad, imao sam 24 godine kad je moja žena ostala trudna.”

Kad je prestao da glumi, počeo je da prikuplja sredstva iz fondova za prvi film koji je želeo da režira, pa je tako svoj prvi film režirao u 25. godini. Vrlo brzo, počela je da ga zaokuplja ideja o velikom, skupom filmu o arhitekti emigrantu. Taj projekat od početka je bio rizičan. Ali kad su konačno počele da stižu nominacije i nagrade, Korbet je mogao da se opusti. Kaže, prvi put za prethodnih deset godina. A njegova žena Mona kaže da dok nisu počele da stižu nominacije, nije ni znala koji sve festivali i nagrade postoje.

Naslovna fotografija: © Cineplexx