Duhovni eskapizam – „rad na sebi” ili „beg od sebe”

Postoji jedan tihi, gotovo neprimetan oblik bega od sebe i realnosti života, koji danas sve češće susrećem u svom radu sa ženama. Oblik koji ne izgleda kao odustajanje, niti kao slabost – naprotiv, često dolazi obučen u najlepše i najuzvišenije vrednosti: svesnost, lični razvoj, duhovnost, mir… A ipak, ispod svega toga, ponekad se krije – eskapizam, koji sam nazvala duhovni.

Duhovni eskapizam nastaje u onom suptilnom trenutku kada ne bežimo od života tako što se povlačimo, već tako što se „uzdižemo” iznad njega; kada, umesto da zaista osetimo bol, mi ga racionalizujemo ili „prevedemo” u lekciju; kada, umesto da priznamo bes, mi ga preuranjeno transformišemo i umesto da budemo prisutni u telu, mi odlazimo u ideju o svetlosti i višoj vibraciji. U praksi, to su one situacije koje spolja deluju skladno, a iznutra nose tenziju „koja nema gde da ode” već se zadržava u telu i pravi disharmoniju, često u vremenu, i do bolesti. To je žena koja govori da je „sve u redu”, dok joj se dah zadržava visoko u grudima. To je žena koja oprašta, ali nikada sebi nije dozvolila da zaista oseti povredu.To je žena koja svakodnevno meditira, ali i dalje ne izgovara ono što joj je važno.

Važno je reći – to nije slabost. To je često vrlo sofisticiran način preživljavanja, jer današnja žena živi u svetu koji je istovremeno preglasan i prebrz, pun očekivanja, uloga i konstantnog pritiska da bude „dovoljna”. U takvom kontekstu, duhovnost postaje utočište – prostor u kojem konačno može da pronađe smisao, tišinu i olakšanje. Međutim, kada se ta potreba za olakšanjem pretvori u izbegavanje stvarnog unutrašnjeg iskustva, tada duhovnost prestaje da bude alat integracije i postaje alat distanciranja.

A telo ne prihvata distancu!

U mom radu sa glasom, dahom i zvukom, iznova se vraćamo na isto mesto – na ono što je živo, sirovo i istinito u ovom trenutku. Jer glas ne može da slaže, vibrantno! On će uvek otkriti gde smo se odvojili od sebe, gde smo zadržali reč, potisnuli emociju ili prekinuli dah.

Sećam se klijentkinje koja je godinama radila na sebi, prošla brojne edukacije, znala sve tehnike i razumela sve koncepte. Ipak, u trenutku kada je trebalo da izgovori jednostavnu rečenicu: „Ja nisam dobro”, njen glas je zadrhtao, a dah se prekinuo. U tom malom, ali snažnom prekidu, nalazila se cela istina njenog unutrašnjeg sveta – ne ona koja se objašnjava, već ona koja se oseća.

I upravo tu dolazimo do ključne razlike. Duhovni eskapizam može biti važna faza – on nas otvara, daje nam jezik za unutrašnje procese, uvodi nas u svet suptilnog. Međutim, ako na tom nivou ostanemo predugo, bez spuštanja u telo i bez autentičnog iskustva, ostajemo u konceptu koji ne transformiše, već samo umiruje. Zato je važno da duhovnost ne ostane iznad nas, već da se useli u nas.

Jedna od jednostavnih, ali duboko efikasnih praksi koju često dajem jeste sledeća:

• Zastani na trenutak i obrati pažnju na svoj dah. Ne menjaj ga odmah – samo primeti gde se nalazi. Da li je plitak ili dubok, da li se zadržava u grudima ili se spušta u stomak.

• Zatim obrati pažnju na telo – gde postoji napetost, gde postoji stezanje.

• I onda, bez potrebe da nešto „popraviš”, dozvoli sebi da pustiš glas na izdahu. To može biti tihi uzdah, ton ili samo produženi zvuk poput „aaah” ili „mmm”.

Shutterstock.com

Ono što je važno nije kako to zvuči, već šta pokreće. Jer kroz glas i dah, telo počinje da otpušta ono što je dugo bilo zadržano, a energija koja je bila blokirana dobija prostor da se pokrene. U tom procesu nema prečica, ali ima istine. A istina, iako ponekad neprijatna, uvek vodi ka slobodi.

Duhovni eskapizam nas uči gde bežimo. Svesna prisutnost nas uči kako da ostanemo.

I možda upravo tu leži suština celog puta – ne u tome da postanemo „bolja verzija sebe”, niti da stalno težimo nekoj višoj vibraciji, već da budemo dovoljno hrabri da budemo u kontaktu sa sobom, takvi kakvi jesmo, u ovom trenutku. Jer tek kada prestanemo da bežimo, počinjemo zaista da živimo.

Grlim te glasom,

Ana

Naslovana fotografija – Shutterstock.com