All-inclusive u Bodrumu: Luksuz bez granica ili problem bez rešenja?

Sedim na terasi jednog od all-inclusive hotela u okolini Bodruma. Ispred mene more, u bazenu deca u igrama bez granice, a na stolu pored poluprazan tanjir. Razmišljam da probam još nešto od desetine ponuđenih jela. I dok gledam konobara kako odnosi hranu koju niko nije pojeo, ne mogu da se ne zapitam: Koliko ovde hrane svakog dana završi u kanti?

„Sve uključeno”

Koncept all-inclusive rođen je na Karibima sedamdesetih, gde i danas opstaje veliki broj ovakvih hotela koji privlače milione turista. Teško je zamisliti turizam u regionu bez njih. Nakon Kariba, koncept se proširio u Španiju, Grčku, Italiju, Egipat, zemlje koje su ga razvile do masovne turističke ponude. Turska ga je poslednjih trideset godina dovela do perfekcije. Danas je turska rivijera sinonim za aranžmane u kojima nemaš brige – platiš unapred i sve ostalo ti pripada. Hrana, piće, animacija, bazeni, plaže – sve izgleda kao beskrajna gozba i žurka bez kraja.

© privatna arhiva, dr Nenad Dikić

Za turiste iz Evrope, Rusije i Bliskog istoka to je najbolja ponuda za novac: četiri-pet zvezdica u Turskoj često koštaju manje nego skromniji smeštaj u Grčkoj ili Španiji. Ali, dok sedim i gledam kako se hrana svakog sata iznova donosi, shvatam da ova idila ima i drugu stranu.

Zahvaljujući koleginici iz medicinskog centra hotela saznajem da su tri najčešća problema s kojima se susreće: stomačne tegobe, groznica i alkoholizam; zatim je pomenula i moždane udare i srčane probleme, što je njoj, u stvari, bliže, jer van sezone radi na urgentnom odeljenju.

Polazeći od tegoba gostiju, dolazimo indirektno do glavnih uzroka, a to je prejedanje, potpuno neumereno konzumiranje alkohola i ležanje na suncu.

Deo razgovora koji sam čuo: „Stigli smo, let je kratak, nismo se još okupali i može da se jede 24/7”, rekla je naša sugrađanka i onda je nastavila da leži na podnevnom suncu. I zaista je tako – posle doručka postoji kasni doručak, a onda do ručka postoji snek, pica, doner sendviči i pomfrit, zatim ručak, pa večera, pa ponoćna supa, a od 1 do 7 sati postoje sendviči. Ležaljke su besplatne, kao i sve ostalo na plaži, pa ljudi provode po ceo dan na suncu, ne obraćajući pažnju na UV indeks i podnevno sunce. S koktelima se počinje od doručka, a završava kasno uveče. Sve izgleda kao na nekoj razuzdanoj ekskurziji. I možda bi sve bilo u redu da je alkohol dobrog kvaliteta, i da se kokteli prave kako treba. Ovako, votka je i u margariti i mohitu, a u realnosti ne bi trebalo da bude ni u jednom piću.

© privatna arhiva, dr Nenad Dikić

Prvi problem – hrana koja se baca

Prema upravo objavljenim podacima, u Turskoj se godišnje baci preko 23 miliona tona hrane, a najveći deo toga upravo u hotelima. Kada sam ujutru sišao na doručak, stolovi su bili pretrpani: deset vrsta sira, deset vrsta peciva, jaja u pet varijanti, voće, povrće, slatkiši. Ljudi pune tanjire kao da sutra ne postoji – i onda pola ostane. Statistika kaže da se skoro polovina hrane poslužene za doručak baca, što sam svojim očima video. Naravno, ovo se odražava na ljudsko zdravlje, benigno kao stomačne tegobe, a ozbiljno kao neki kardiovaskularni incident.

Drugi problem – alkohol kao nevidljiva opasnost

All-inclusive znači i open bar. Ljudi počinju s koktelima već ujutru. Uveče, kada se spoje sunce, dehidracija i neograničen alkohol, nije retkost videti goste u problemima. I medicinskim, i socijalnim. Naša medicinska sestra ne miruje – muka posle još samo jednog pića, sunčanice, gastritis i tako ukrug.

Treći problem – lokalna zajednica je zapostavljena

Ono što je meni najinteresantnije, a to je upoznavanje sa okolinom, većini gostiju nije, jer većina gostiju ne izlazi iz hotela. Zašto bi, kad unutra imaju sve? To znači da Bodrum, sa svim svojim restoranima, malim radnjama i kulturnim sadržajima, ostaje skoro nevidljiv. Lokalna zajednica dobija buku, otpad i nestašice vode, ali ne i prihode koje bi doneli turisti koji šetaju gradom. A za sve koji misle da je Turska rivijera mnogo hotela u nizu, mogu da kažem da se varaju, jer lokalne snežno-bele kuće, okružene s mnogo zelenila, čempresa, bugenvilija, palmi, ni po čemu ne zaostaju za kućama na francuskoj ili italijanskoj rivijeri. Naravno, da biste ih videli, trebalo bi se prošetati.

Shutterstock.com

Upravo zbog svih ovakvih problema, Turska razmatra promenu all-inclusive hotela. Istovremeno, bune se lokalni vlasnici restorana i kafića, jer ostaju bez značajnog broja gostiju – turisti sve dobijaju unutar resorta, pa njihov posao i prihod trpe posledice. Slično je i s lokalnim prodavcima suvenira, koji primećuju pad prometa, jer turisti retko napuštaju hotelske komplekse i nemaju potrebu da kupuju lokalne proizvode. Isto važi i za aranžmane i razgledanje kulturnih i istorijskih sadržaja – kako turisti retko napuštaju hotele, lokalni vodiči, muzeji i znamenitosti beleže manju posetu i gube deo potencijalnih prihoda. Naravno, najveći problem su all-inclusive obroci, pa se razmišlja o prelasku na à la carte sistem. Ideja je jednostavna – posluži se ono što se naruči, a ne ono što mora da stoji na stolu za svaki slučaj. Najveći simbol rasipanja je hleb – dnevno se u zemlji baci čak 12 miliona vekni.

Dok posmatram more, jasno mi je da je all-inclusive istovremeno i blagoslov, i prokletstvo. Da li će ovakav oblik turizma opstati, ili je polako pred nestajanjem, pitanje je koje se postavlja sve češće među stručnjacima i gostima. Turisti su srećni, jer dobijaju sve za svoj novac, hoteli pune kapacitete, ali cena se plaća negde drugde – u kantama punim hrane, u bolničkim sobama, u ne tako punim ulicama Bodruma.

© privatna arhiva, dr Nenad Dikić

Možda je vreme da redefinišemo ideju odmora.

Možda pravi luksuz nije koliko možeš da pojedeš i popiješ, nego da zaista uživaš u ukusu, u susretu s lokalnom kulturom i u osećaju da si deo mesta, a ne samo gost iza zatvorenih kapija resorta.

Naslovna fotografija -Shutterstock.com