Zašto se emotivno vezujemo za odeću
- Sadržaj:
- 1. Konac koji viri kao iskrena namera
- 2. Skica koja ne želi da postane crtež
- 3. Moda koja nas ne ulepšava nego nam govori
- 4. Sloboda u raspadanju forme
Ponekad se najzanimljivije stvari dogode onda kada odeća prestane da bude savršeno doterana i kada prvi put pokaže svoju unutrašnjost. Moda, koja često pokušava da deluje uređeno i stabilno, sve češće pravi prostor za ono što je sirovo, nedovršeno i pomalo neuhvatljivo.
Baš u toj igri nedovršenih rubova i neispeglanih ideja krije se razlog zašto nam neki komadi postanu važniji nego što smo planirali. Oni nisu samo garderoba, već trag procesa u kojem smo i sami bili učesnici. U njima se oseća strujanje misli, onaj trenutak kada nismo želeli da budemo savršeni, nego prisutni.
Konac koji viri kao iskrena namera
Odeća koja otkriva podstavu, tkanina koja se izvrće kao da se preispituje, konci koji namerno ostaju vidljivi, sve to deluje kao svedočanstvo o putu, a ne samo o cilju. Takvi komadi nas podsećaju da ništa što nam znači nije nastalo u ravnoj liniji.
Kada se vezujemo za odeću, vezujemo se za sopstveni odjek u njoj. Za trenutak kada smo je prvi put obukli, za odluku koju smo doneli dok smo je nosili, za misli koje smo možda želeli da sakrijemo, a koje su se nekako utisnule u materijal. Neki komadi postanu emocionalni svedoci našeg dana, razgovora ili prekretnice. Na kraju, nije važno da li je komad simetričan, važno je šta se u nama probudilo kada smo ga videli u ogledalu i šta je njegova priča u našoj priči.
Skica koja ne želi da postane crtež
Dekonstrukcija u modi me često podseti na one trenutke kada pokušavamo da poređamo sopstvene misli, a one odbijaju da se uklope. I baš u toj nesavršenosti nalazi se najviše iskrenosti.
Komad koji izgleda kao ideja koja još traje ima neku nežnu vrstu snage. Podseća nas da nismo obavezni da budemo dovršeni da bismo bili vredni. Možda zato takvi komadi izazivaju neku neočekivanu toplinu. U njima vidimo nas same, u procesu, u fazama kada se pravimo hrabriji nego što jesmo ili kada tek učimo da prihvatimo sopstvenu nesavršenost.
Moda koja nas ne ulepšava nego nam govori
Zbog toga profili i estetike, poput onih kojima je tekst inspirisan, imaju toliko uticaja. Ne zato što nude idealnu siluetu, nego zato što otvaraju pitanja. Takva odeća ne traži poslušnost, već razmišljanje. Podseća nas da moda nije samo način da budemo primećeni, nego način da budemo iskreni.
Kada se emotivno vezujemo za komad, mi se zapravo vezujemo za trenutak kada smo bili najbliže sebi. To je mala intimna poruka koju nosimo na sebi, još jedan sloj identiteta koji se ne uklapa u trendove po svaku cenu. To je ona garderoba koju premeštamo sa police na policu jer je deo nas, a ne samo stvar koju posedujemo.
Shutterstock.com
Sloboda u raspadanju forme
S vremenom sam naučila da upravo taj neprimetan raspad konstrukcije ume da bude najdirljiviji deo siluete. Mesto gde se vidi napor, mesto gde nešto popušta, mesto gde malo svetlosti ulazi kroz pukotinu. U tim crtama postoji nešto ljudsko. I baš tu se krije odgovor na pitanje emotivne veze sa odećom. Vezujemo se kada prepoznamo sebe u njoj, kada osetimo da je bila uz nas u nekom trenutku, kada nam stvori sećanje koje je snažnije od same tkanine. Neki komadi postanu čuvari naših tajni, neki čuvari naših odluka, neki tihih pobeda.
Možda nas zato dekonstrukcija toliko privlači. Ne obećava savršenstvo, ali nudi istinu. Ne zahteva da budemo bolji nego što jesmo, već da budemo prisutni. A moda koja ume da dotakne emociju, makar nakratko, zaslužuje da je čuvamo kao mali komad sopstvene priče, onaj koji ne gubimo iz vida čak i kada mislimo da smo spremni da je zamenimo nečim novim. Ponekad se baš tada setimo da nas nije osvojila siluetom nego time kako smo se osećali dok smo je nosili. I zato je ne puštamo lako.
Naslovna fotografija-Shutterstock.com