Od poslednjih 300 evra do cipela za Holivud

Divna Čolić (36), srpska preduzetnica i vlasnica brenda Bulibasha, svoj san ostvarila je 11 hiljada kilometara od doma. Deset godina nakon dolaska u Indoneziju, nakon studentske oskudice, poslova u ugostiteljstvu i trenutka kada je tokom korone gotovo ostala bez svega, danas na Baliju proizvodi ručno rađenu obuću od prirodnih materijala, prodaje je širom sveta i brine o pedesetak zaposlenih. A sve je počelo u Hrtkovcima kraj Šapca, gde se veliki snovi baš i nisu očekivali.

„Dolazim iz jako male sredine u Srbiji i nije bilo puno prostora da se nešto veliko sanja. Moja porodica želela je da završim srednju školu, nađem posao i udam se. Ali to nekako i nije bio san”, priča Divna.

Stipendija na Javi

Upisala je Likovnu akademiju u Beogradu i dobila stipendiju, bez koje se, kaže, ne bi mogla školovati. Na završnoj godini čula je za stipendiju u Indoneziji i 2013. otišla na Javu, u Jogjakartu (Yogyakarta), s kartom u jednom smeru. Nakon prve posete Baliju znala je da tamo želi da ostane. Kako – nije imala pojma. Prvi posao bio joj je u restoranu, gde je dočekivala goste i delila jelovnike.

„Bilo je to jako daleko od mog sna. Ali shvatila sam da moram da napravim kompromis jer sam htela da ostanem na Baliju. Nikad nisam prestala da slikam, radim skulpture i maštam da ću se baviti nečim kreativnim”, kaže.

Nakon dve godine dala je otkaz i otišla da putuje. U Maroku je prvi put pomislila da bi mogla da izrađuje cipele. Susrela se s prirodnim materijalima, ali bez kapitala ideju nije mogla odmah da ostvari. Vratila se na Bali i ponovo se zaposlila, ovaj put u velikoj indonežanskoj kompaniji za uslužne delatnosti (hospitality company). Danju je radila u beach klubu, a ostatak vremena gradila svoj brend.

Divna, radnice i razni modeli cobuće © Kadek Eko Bayu Satria

Nije se sve desilo ʼpreko noćiʼ

„Učila sam o finansijama, stvaranju brenda i vođenju ljudi. Tek danas shvatam da su sve te stepenice bile potrebne da bih mogla da vodim sopstvenu kompaniju”, kaže.

Međutim, stigla je pandemija. U martu 2020. ostala je bez posla. Turista nije bilo, gotovo svu ušteđevinu uložila je u cipele, a tri porodice u Denpasaru već su radile na njihovoj proizvodnji.

Ostalo joj je 300 evra.

„Mislila sam: platiću struju i hranu. Onda sam pročitala da ljudi sve više kupuju onlajn. Na Fiverr platformi sam našla nekog indijskog programera, platila mu da mi napravi Facebook oglase i praktično sav poslednji novac uložila u kampanju. Bila je to čista kocka”, priseća se.

Naručila je kampanju za sto dolara, ostatak uložila u oglašavanje i otišla na večeru. A onda je njen mobilni telefon počeo neprestano da blinka. Stizala je porudžbina za porudžbinom. Prvog dana prodala je cipele u vrednosti od 500 dolara. Svaki sledeći zarađeni dolar vraćala je u posao.

© Kadek Eko Bayu Satria

Korak do biorazgradive obuće

Zaposlila je asistentkinju, zatim projektnog menadžera, okupila tridesetak ljudi i otvorila kompaniju. Od male radionice stigli su do zgrade na tri sprata s logistikom, materijalima, pletačima, kancelarijama i prostorom za modna snimanja, kao i do dve dodatne proizvodnje u Denpasaru.

Bulibasha je u međuvremenu stigao do britanskih izdanja magazina Vogue i Elle, a stotinu pari cipela naručio je i Marvelov studio. Svaka cipela izrađuje se ručno, koristeći prirodna vlakna, brend koristi oko 80 odsto biorazgradivih materijala, a modeli koštaju od 120 do 300 dolara. Prodaju se onlajn i u pedesetak prodavnica širom sveta, od Australije i Novog Zelanda do Velike Britanije i SAD.

Divna želi da Bulibasha jednog dana proizvodi potpuno biorazgradivu obuću. Materijale kupuje od malih proizvođača s drugih indonežanskih ostrva, a istražuje i nove, poput vlakana ananasa.

Granice ne postoje

Podjednako joj je važno kako žive ljudi koji te cipele izrađuju. Radno vreme prilagođava lokalnoj kulturi i brojnim hinduističkim ceremonijama balinežanskih zaposlenih. Ne zanima je klasično sedenje u kancelariji od devet do pet samo zato što tako nalaže raspored.

„Kao ženi, uvek mi je bilo važno da budem finansijski stabilna i nezavisna. Ali sada više nije reč samo o meni. Imam 50 ljudi koji dolaze na posao i ispunjavaju neke moje snove. Zadužena sam da svakog meseca isplaćujem plate i doprinose. Zato ne smem da pokleknem. Moram da se pobrinem da brend napreduje kako bih mogla da se odužim ljudima koji ga stvaraju sa mnom”, kaže Divna i za kraj poručuje:

„Granice ne postoje! Ni starosne, ni one u poslu, ni u snovima. Samo ne treba odustati, koliko god te sve sa strane ʼlomiʼ. Nadam se da će nam zato i svemir davati podršku da Bulibasha cveta.”

Divna i izrada cipela © I Kadek Eko Bayu Satria

Radnice, Balinežanke izrađuju ciple u tipičnom balinežanskom ambijentu © Kadek Eko Bayu Satria