Ljubimac kao član porodice: Da li bliskost povećava zdravstveni rizik?

Možda i ne bih pisao o ovome da nisam bio na Kipru, takozvanom ʼOstrvu mačakaʼ. Kao ljubitelj mačaka posetio sam Manastir mačaka gde se nekoliko monahinja, pored svih obaveza, brine o oko 70 mačaka, i to već vekovima. Navodno je tu sahranjena prva mačka. Slično iskustvo imao sam ovog leta i u Bodrumu i u Kotoru. Interesantno je da je Kotor predstavljen kao vekovni grad mačaka, da je čak dobio muzej posvećen njima, a moja Micy je dobila kupljenu diplomu.

Međutim, kao vlasnik mačke, ali i lekar, primetio sam različite promene na mačkama, od onih na koži do promena na njuškicama, u svim mestima gde sam boravio ovog leta, a ljudi su im često prilazili, mazili ih, ljubili i dozvoljavali deci da se igraju sa njima bez nadzora.

Slično je i u svetu – sve je više vlasnika pasa i mačaka koji svoje ljubimce ne doživljavaju kao „kućne životinje”, već kao ravnopravne članove porodice. Fotografije na Instagramu i Tiktoku pune su scena u kojima ljubimci dele jastuk sa vlasnicima, spavaju u njihovim krevetima ili se ljube. Ovaj trend donosi osećaj bliskosti, sigurnosti i sreće. Međutim, nauka nas podseća da ovakva praksa nije potpuno bezopasna i da blizina sa ljubimcima može nositi zdravstvene rizike.

Zdrav odnos sa kućnim ljubimcem

Svetska zdravstvena organizacija (WHO) definiše zoonoze kao bolesti i infekcije koje se prirodno prenose sa životinja na ljude i obrnuto. Prema podacima američkog CDC-a, više od 60 odsto poznatih infektivnih bolesti kod ljudi potiče od životinja [1].

Kućni ljubimci obično su vakcinisani i negovani, ali i dalje mogu biti nosioci bakterija, parazita i gljivica koje za njih ne predstavljaju problem, a kod ljudi mogu izazvati bolest.

Postoji velika razlika između zdravog odnosa sa ljubimcem i preterane bliskosti koja može postati problematična. Zdrava bliskost uključuje maženje, igru, šetnju i emocionalnu vezu. Preterana bliskost podrazumeva deljenje posteljine, jastuka, peškira, pribora za jelo, ljubljenje u usta i izlaganje dece direktnom kontaktu sa slinom i izmetom životinja. To ne znači da je ljubav prema ljubimcu pogrešna – naprotiv. Ali razumevanje granica i rizika omogućava da zaštitimo i njih i sebe.

Postoje osobe koje imaju znatno veći rizik od infekcija prilikom bliskog kontakta sa ljubimcima: deca mlađa od pet godina, trudnice, starije osobe, pacijenti na biološkoj terapiji, dijabetičari, osobe sa autoimunim bolestima, pacijenti posle transplantacije, kao i svi koji imaju smanjen imunitet. Kod njih i blaža infekcija može brže napredovati ili izazvati komplikacije. Za ove grupe preporučuje se izbegavanje ljubljenja životinja, spavanja u istom krevetu i čišćenja posude za pesak bez rukavica.

Shutterstock.com

Prevencija i preporuke

Psiholozi objašnjavaju da vlasnici često projektuju ljudske osobine na svoje ljubimce – proces poznat kao antropomorfizam. Ljubimci se doživljavaju kao deca ili partneri, što smanjuje svest o rizicima [2]. Dodatno, društvene mreže normalizuju ljubljenje i spavanje sa životinjama, pa rizici deluju nevažni.

Potpuno izbegavanje kontakta sa ljubimcima nije ni realno ni poželjno. Cilj je balans između ljubavi i odgovorne brige. Evo preporuka stručnjaka:

• Redovne veterinarske kontrole – vakcinacije, dehelmintizacija (čišćenje od parazita), kontrola gljivičnih infekcija.
• Ukupna higijena, a pre svega ruku – pranje ruku posle igre, hranjenja ili čišćenja posude za pesak.
• Ograničiti ljubljenje i spavanje u istom krevetu, posebno kod dece, trudnica i imunokompromitovanih osoba.
• Održavati čistoću doma – redovno usisavanje i pranje posteljine.
• Učiti decu – deca ne treba da stavljaju lice blizu njuške ili usta ljubimca.

Ljubimci donose radost, smanjuju stres, podstiču fizičku aktivnost i dokazano utiču na psihičko zdravlje vlasnika. Međutim, odgovorna ljubav znači i svest o potencijalnim rizicima. Nauka ne kaže da treba da prestanemo da grlimo i mazimo svoje pse i mačke, već da balansiramo nežnost sa prevencijom.

Što više ljubimce posmatramo kao ljude, sve manje uviđamo šta oni zaista jesu – životinje sa sasvim drugačijom mikrobiotom, navikama i fiziologijom. Antropomorfizam često vodi i do pogrešnih odluka: vlasnici im nude ljudsku hranu, uključuju ih u sve aktivnosti, dele pribor za jelo, kupaju ih prečesto ili premalo, ili potcenjuju simptome bolesti verujući da je u pitanju „obična prehlada”. Nauka jasno ukazuje da ljubimcima pružamo bolju brigu kada ih posmatramo realno, a ne kao male ljude.

Nakon ovog leta, putovanja i susreta sa velikim brojem mačaka u Bodrumu, na Kipru i u Kotoru, shvatio sam da bliskost donosi radost – ali i da ne smemo zatvarati oči pred onim što nauka godinama upozorava. Kućni ljubimci su naš izvor sreće, ljubavi i dobrog raspoloženja, ali i članovi porodice koji zaslužuju adekvatnu negu, higijenu i veterinarsku zaštitu. Pravi dokaz ljubavi je briga – o njihovom zdravlju, ali i o našem.

Osnovna preporuka je – volite svoje ljubimce, ali vodite računa i o njihovom i o svom zdravlju.

Naslovna fotografija-Shutterstock.com

Reference:

[1] CDC. Zoonotic Diseases. Centers for Disease Control and Prevention, 2022.
[2] Serpell JA. Anthropomorphism and anthropomorphic selection—Beyond the ‘Cute Response’. Anthrozoös, 2003.