Traženje ravnoteže između vezivanja i nezavisnosti
Većina ljudi nikada ne pronalazi pravog partnera. Koje sposobnosti treba da posedujemo ili naučimo kako bismo bili u srećnim vezama?
Verujem da svako može uspeti u svojoj vezi ako uspostavi ravnotežu između vezivanja (prilagođavanje) i autonomije (samoodržanje) i ako se oseća ravnopravnim sa svojim partnerom!
Ispunjena ljubavna veza nije stvar sreće, već lične odluke i unutrašnjeg stava.
U tekstu pročitajte koji je recept za srećnu vezu i koliko emocionalnost formirana u detinjstvu utiče na vaše sadašnje emocije i osetljivost.
Važno je ojačati samopoštovanje i pronaći ravnotežu između vezivanja za drugog i lične nezavisnosti. Tada ćete i vi postati sposobni za uspešnu vezu.
Da li smo svi sposobni za vezu
Oduvek je bilo problematičnih veza i propalih brakova. Svakako, trajanje veze ne treba uzeti kao kriterijum nečije sposobnosti za vezu.
Danas se parovi brže i češće rastaju, a razlog tome su povećani zahtevi kada je reč o kvalitetu veze.
Društveni korset danas je popustljiviji; niko ne mora da se venča i osnuje porodicu da bi ga smatrali vrednim članom društva. A seksualnost danas živi mnogo slobodnije i neobaveznije.
Ne zaboravite:
NESPOSOBNOST ZA VEZU JE NEŠTO ŠTO SE UČI U RODITELJSKOM DOMU.
Tu spoznajemo koliko smo voljeni, a iskustva koja su nam naši roditelji
utisnuli utiču na naše kasnije odnose i veze.
Ako je tokom detinjstva dete moralo puno da se prilagođava roditeljima kako bi bilo voljeno, ono tada plaća cenu preteranog prilagođavanja, zbog kojeg deo njegovog identiteta ostaje zanemaren.
To je hranljivo tlo za STRAH OD VEZIVANJA u odraslom uzrastu.
Želja za vezivanjem
Strah od vezivanja posledica je mešavine straha od gubitka i straha od gubljenja sebe u bliskoj ljubavnoj vezi.
Ali, želja za vezivanjem i pripadnošću, kao i želja da budemo slobodni, prisutna je u svim ljudima kao urođena osnovna potreba, jer većina ljudi i dalje želi da pronađe partnera za ceo život i da ostari sa njim.
Tu se ništa do danas nije promenilo.
U međuljudskim, a naročito u ljubavnim odnosima, preterano prilagođeni ljudi uglavnom potiskuju svoje želje i potrebe, kako bi što bolje ispunili očekivanja partnera (često i drugih ljudi). Gonjeni su podsvesnim strahom da bi u suprotnom mogli da izgube bliskost s osobom sa kojom su u nekoj vezi ili odnosu.
Znači, treba pronaći adekvatnu meru!
Ključna reč je EMPATIJA. Ona gradi most od mene do tebe.
Međuljudski i ljubavni odnosi zahtevaju da njihovi akteri krenu jedno drugome u susret, da se otvore, da nalaze kompromise, da se integrišu, da se posvete, predaju, sjedine…
Sve su to načini ponašanja koji služe PRILAGOĐAVANJU I VEZIVANJU!
Ali u svemu tome treba da postoji i doza lične autonomije kako u takvom odnosu ne bismo izgubili sebe.
Pojmovi koji se povezuju sa autonomijom su: sloboda, kontrola, razgraničenje, moć, puštanje, rastanak, odvajanje, dominacija, nadmetanje i konkurencija.
Mnogi, pri pomisli na blisku ljubavnu vezu, nesumnjivo osećaju to kao opasnost.
Tokom odrastanja moramo da se odvojimo od roditelja, ponekad i od drugih ljudi, ako hoćemo da krenemo sopstvenim putem.
Sposobnost da se odvojimo, koja je istovremeno i dozvola da to smemo da učinimo, preduslov je da možemo da se upustimo u ljubavnu vezu.
Ako ostane osećaj da ne smete da se odvojite, onda je reč o osobi koja je bar od jednog roditelja iskusila da od njega ne sme da se odvoji bez OSEĆANJA KRIVICE.
Razočarano majčino lice može da bude duboko utisnuto iskustvo, koje čini da se ljubavna veza poveže sa previše vezanosti i obaveza.
Šta treba da uradimo da bismo bili voljeni
Osećaj pripadanja i prihvaćenosti jača naš osećaj SOPSTVENE VREDNOSTI.
Da li je onda dovoljno da jednostavno budemo onakvi kakvi jesmo ili treba da ispunjavamo želje druge osobe, da poštujemo njena osećanja i da joj se prilagođavamo?
Sve ovo zavisi od osećanja sopstvene vrednosti. Naša sopstvena vrednost blisko je povezana sa kvalitetom naših veza i našim subjektivnim osećajem sposobnosti da se branimo.
Onaj ko dobro može da se založi za sebe, oseća se PSIHIČKI JAKIM.
Onaj ko ima jake veze i odnose ispunjene ljubavlju, oseća da je prihvaćen i da negde pripada.
I jedno i drugo jača naš osećaj sopstvene vrednosti. Ako je on STABILAN, omogućiće nam da budemo ono što jesmo i da ne moramo da se povijamo.
Ako je ovaj osećaj POLJULJAN ili narušen, onda se moramo truditi da bismo bili voljeni!
TU LEŽI JEDAN OD NAJVAŽNIJIH UZROKA PROBLEMA U VEZAMA:
mnogi se ne usuđuju da budu autentični, potiskujući osećanja, premalo izražavaju svoje potrebe, izbegavaju sukobe i guraju probleme pod tepih preuzimajući određene uloge.
Ako se osećamo slabijim, naša prirodna reakcija je da se potčinimo.
Prilagođavanje je mlađi brat potčinjavanja, a ogleda se u tome što se trudimo da ispunimo očekivanja naizgled jačeg partnera kako bismo mu se dopali i kako bi nas on prihvatio.
Znači, žrtvujemo deo svoje autonomije da bismo ispunili želju za vezivanjem.
Da li u ponašanju muškarca i žene postoje razlike
Muškarci više teže autonomiji, a žene su sklonije vezivanju.
To ima posledice po komunikaciju.
Muškarcima lakše pada da se distanciraju od stvari i da donose veoma racionalne odluke.
Žene su više usmerene na saradnju i razmišljaju kakve posledice njihove odluke imaju po druge ljude.
Psihoterapeut Bjern Sifke smatra da u socijalizaciji muškaraca nisu poželjna „slaba” osećanja – nemoć, bespomoćnost, tugu, strah i stid tradicionalno pre smeju da osećaju žene nego muškarci. Dečaci rano uče da takozvana slaba osećanja u sebi potisnu.
Nasuprot tome, radost i bes su kod njih legitimni. A bes, tj. agresija im je obeležje autonomne strane.
Mislim da i dečaci i devojčice treba da se uče da identifikuju i ispoljavaju sve emocije još od najranijeg detinjstva, zato što će to dobro uticati na njihovu emocionalnu stabilnost u odrasloj dobi.
Ništa ne treba potiskivati, posebno ne treba odvajati emocije s obzirom na pol.
Psihološki savet
Poželjno stanje je da se dvoje ljudi sretnu na RAVNOJ NOZI i da se osećaju podjednako vrednim.
Onaj ko uspostavi dobru ravnotežu između prilagođavanja i nezavisnosti i ko se oseća ravnopravnim sa svojim partnerom, sposoban je da ima vezu, da radi i ima zadovoljstvo.
TE TRI SPOSOBNOSTI ISTOVREMENO SU I NOSEĆI STUBOVI DUŠEVNOG ZDRAVLJA.
Tada mogu istovremeno da ispune i svoju želju za vezivanjem i želju za bliskošću i zavisnošću, kao i svoju potrebu za samostalnošću i autonomijom.
Da bi im veza uspela, oni su u stanju da ukažu poverenje, da slušaju, da budu empatični, da se predaju, da popuste i da prave kompromise.
Da bi uspešno bili autonomni, mogu da budu autentični, da se zalažu za svoje želje i potrebe, da iznose argumente, da pregovaraju i da se raspravljaju.
Ako partneri i tada imaju nešto zajedničko kada je reč o vrednostima i interesima, veza će im biti srećna i živa.