Roditelji

Kad smo bili mali pretili su nam – „Radiće varjača”, a kad smo krenuli u gimnaziju – „Daću te na zanat, ako ne budeš odličan”

Pre nekoliko dana sedela sam sa drugaricom u kafiću i uživala na februarskom suncu. Nismo ni stigle da popijemo kafu kad joj je zazvonio mobilni.

„Da, dobro sam”, rekla je. „Nije mi hladno”, obrnula je očima. „Jeste mama, ponela sam šal, da, da znam, zubato je sunce”.

„Mama me i dalje tretira kao da sam dete”, rekla je pomirljivo. „Ali, ima osamdeset pet godina, i ne mogu sad da je prevaspitavam”.

Bila je nekako puna sažaljenja i skoro na ivici da počne da lamentira nad poznim godinama svoje majke, nad nepravdom starenja.

Ali napolju je bilo sunce, i imale smo lep sto, i proleće je džikljalo pred nama u iznenadnoj eksploziji boja patika, majica, jakni, i nisam htela da taj lepi dan bude zasenjen ijednim oblačkom melanholije.

„Moja mama je juče bila kod mene, i kad sam uzela flašu da nam sipam po rakijicu, brzim pogledom je skenirala flašu i tonom, kao da sam klinka, kiselo je primetila: „Ohoho, dosta se popilo od kad sam bila prošli put”. „Mama, dosadna si”, a ona je na to kao iz topa – „Ko je koga rodio? Ja tebe ili ti mene?”

„Dobro, mama, živeli!”

Moja drugarica se nasmejala, a onda smo počele da ispaljujemo sve one rečenice s kojima smo odrasli, koje su nam govorili roditelji, i koje nikada nećemo zaboraviti.

Mi jesmo „mekši roditelji”, ali to nikako ne znači da smo bolji

Kad smo bili mali pretili su nam – „Radiće varjača”, a kad smo krenuli u gimnaziju – „Daću te na zanat, ako ne budeš odličan”.

Iz oblasti opštih pravila života:

Roditeljima se ne kaže „neću”.

Tvoja jedina obaveza je da učiš!

Dok si pod mojim krovom…

Je l’ ti imaš kuću?

Dobra devojka na žurku nikad ne stigne prva, i na žurci nikad ne ostane poslednja. Nemoj da me brukaš.

Na kritike su uglavnom odgovarali:

Imaćeš i ti dete jednog dana, pa ćeš da vidiš.

Jesam li ja to zaslužila?

Mi te nismo tako vaspitali.

Nije sramota nemati, sramota je ukrasti.

Iz oblasti zdravlja:

Obuci se, prehladićeš se.

Zatvaraj ta vrata, nećemo da grejemo Avalu.

Iz oblasti optimizma:

Samo ti završi fakultet, i nemaš o čemu da brineš.

I posle sam razmišljala, ima li takvih rečenica koje će naša deca pamtiti. Nismo mogli da im kažemo ništa o svetloj budućnosti, o sigurnom poslu. Deca su nam govorila „neću”, nismo im pretili zanatima, nismo pominjali pravilo o „mom krovu i mom novčaniku”, nismo im utišavali muziku, primali smo kritike sa više razumevanja i samokritike. Za razliku od naših roditelja, stalno smo proveravali da li su nam deca srećna.

Mi jesmo „mekši roditelji”, ali to nikako ne znači da smo bolji.