Insulinska rezistencija – razgovor sa endokrinologom

Da bismo saznali šta je zapravo insulinska rezistencija, kako se testira, zašto se javlja, da li se promenama u načinu života može sprečiti, u podkast Moje najbolje godine – To sam ja pozvali smo dr Ivanu Božić Antić, supspecijalistu endokrinologije, koja je dala detaljne informacije i odgovore na mnogobrojna pitanja koja se tiču ove teme.

PODKAST – Moje Najbolje Godine – To Sam Ja

Sve češće se govori o insulinskoj rezistenciji – sve više pacijentkinja između 30 i 40 godina se javlja lekarima zbog ovog stanja, koje nije retko ni kod mlađih osoba.

Naša gošća objašnjava sve o insulinskoj rezistenciji, o tome koji su simptomi, koji je proces dijagnoze, kako možemo uticati da do nje ne dođe jer, između ostalog, ona predstavlja predvorje dijabetesa i kardiovaskularnih oboljenja.

Voditeljka Milica Gacin i dr Ivana Božić Antić u razgovoru su prošle kroz sva pitanja u vezi sa insulinskom rezistencijom koja interesuju gledaoce/slušaoce.

Nadamo se da će vam saznanja i preporuke iz ovog podkasta pomoći i uticati na vas da usvojite zdrave životne navike i redovno ih sprovodite.

Insulinska rezistencija razgovor sa Dr Ivanažom Božić Antić, supspecijalistom endokrinologije –  Transkript

Milica

Dobar dan, dobrodošli u novu epizodu potkasta, ” Moje najbolje godine, to sam ja”. Danas imamo jednu izvanredno važnu temu za svakoga od nas, ne samo za žene koje imaju 40 plus, ili minus godina, već i za one mlađe i za starije dame, ali i za muškarce, jer ćemo razgovarati o insulinskoj rezistenciji. To je jedna vrlo važno i vrlo česta tema u naše današnje vreme, i imam sjajnu sagovornicu za tu temu, to je doktorka Ivana Božić Antić. Dobar dan i dobrodošli.

Dr Ivana

Dobar dan, hvala na pozivu.

Milica

Hvala vam što ste se odazvali i što ste pristali onako kako bi se to reklo žargonski, onako na jedan. Kad sam vam rekla, ja bih da razgovaram s vama o insulinskoj, vi ste rekli, o da. To je tako važna tema, i drago mi je da ste toliko raspoloženi, jer sam imala prilike i da razgovaram sa vašim kolegama endokrinolozima, vi ste dakle po specijalizaciji endokrinolog, neki su stava, pa dobro to sad, to je uobičajena stvar, pa dobro nije to baš tako često, a zapravo kad se malo okrenete i krenete da razgovarate, što sa devojkama, što sa evo ženama u srednjim godinama i sa muškarcima, svi imaju neki problem, endokrinološki problem. I najčešće to bude vezano, negde za insulin, insulinemije, ili je šećer ovakav, onakav, ali tu su negde vrtimo oko tog insulina, je l koji nam je ključni hormon i negde pravi, ili ne pravi probleme. Ja sad znam da je pun internet objašnjenja toga, šta je insulinska rezistencija, a li vas molim da ispričamo još jednom,  jet to nam je početak ustvari, to nam je tema.

Dr Ivana

Naravno.

Milica

Šta zapravo taj pojam znači?

Dr Ivana

E pa ovako, najjednostavnije rečeno. Insulinska rezistencije je otpor tkiva na dejstvo insulina, a dejstvo insulina, osnovno, ne jedino, ali osnovno dejstvo insulina jeste da reguliše naš šečer u krvi. Znači sve ono što mi pojedemo, što unesemo u naš organizam, ulazi u krvotok i praktično ti ugljeni hidrati uđu u krvotok i stimulišu pankreas da luči insulin, koji ima ulogu da makne taj šećer iz našeg krvotoka u okolna tkiva, i praktično jedan insulin do pojednostavim gura jedan šečer kroz masno tkivo, mišiće, jetru i razne organe, i na taj način čisti naše krvne sudove od šećera, i mi imamo normalan šećer u krvi. Međutim, kada postoji insulinska rezistencija praktično tkiva postaju otporna na dejstvo insulina, i da bi insulin gurnuo šećer iz krvotoka u tkivo, nije dovoljno samo jedan insuiln da gura jedan šećer, nego mora da se izluči jedno 10 molekula ili 50 puta više insulina da bi gurao taj šećer iz krvnog suda u tkivo, i šećer ode u tkivo mi imamo normalan šećer u krvi, ali imamo veliku koncentraciju insulina u krvotoku, i taj insulin je dugo živeći hormon koji menja metabolizam raznih naših organa, usput i između ostalog potencira i dalje tu insulinsku rezistenciju, i dovodi do različitih problema, tipa masne jetre.

Dr Ivana

Koja je jedna od posledica insulinske rezistencije, koja kasnije i vodi u kardiovaskularne bolesti, tako da pojednostavljeno to otprilike izgleda tako.

Milica

Da li savremena nauka, odnosno savremena medicina zna zašto se događa to stanje, je li tako vodimo insulinsku rezistenciju?

Dr Ivana

Pa stanje, ne kao bolest. To je stanje koje prati razne druge bolesti i razne druge probleme, nije izolovana stvar. Suštinski, postoje tri tipa insulinske rezistencije, postoji genetska varijanta, to su jako ozbiljne insulinske rezistencije ko je se dijagnostikuju na samom rođenju, ta deca imaju različite neke druge poremećaje, to se prepoznaje odmah. Oni su u hipoglikemijama, imaju mnogo nizak šećer ili mnogo visok šećer, sve zavisi koji je tip, i to su vrlo opasne bolesti koje se završavaju sa smrtnim ishodom u ranom životnom dobu, postoje akutne insulinske rezistencije koje se dešavaju u stresu, zatim bilo da je psihički, fizički stres. Zbog drugih hormona koji se luče, jedno od stanja koje je zdravo je trudnoća, u trudnoći imamo veliku insulinsku rezistenciju. To je mehanizam kako je priroda napravila, da hrana praktično dolazi iz majke do bebe, i postoji hronična insulinska rezistencija koja je u 99% slučajeva u vezi sa gojaznošću. Međutim, postoji i nešto što je jako često i predstavlja jednu od najvažnijih endokrinopatija, praktično u životnom dobu žene, a to je sindrom policističnih jajnika, koji je praćen insulinskom rezistencijom i kod onih koji imaju više kilograma, i kod onih koji imaju normalan indeks telesne mase. Znači nisu gojazne, tako da je to u sklopu same patofiziologije tog sindroma, postoje insulinske rezistencije i praktično ono što mi viđamo u praksi su te hronične insulinske rezistencije, najčešće, koje su posledica neadekvatnog načina života i ishrane, i gojaznosti i sindroma policističnih jajnika, kao najčešće endokrinopatije kod žena u reproduktivnom životnom dobu.

Milica

Da li je taj treći tip insulinske rezistencije u porastu, spram vaše prakse?

Dr Ivana

Apsolutno jeste, jer je u porastu i gojaznost, a ne samo to, nego mislim da dosta ima veze sa našim sedetarnim načinom života. Ne samo to, praktično u 21. veku vi imate veliki broj poslova koji su za stolom, ili za kompjuterom, ljudi sve manje izlaze iz kuće, naručujemo hranu, naručujemo sve da nam dolazi na kućnu, ne idemo napolje uopšte. I praktično imamo manjak fizičke aktivnosti, a unosimo hranu koja je manje ili više kvalitetna, pitanje i koliko je kvalitetno ono što mi mislimo da je kvalitetno, tako da to sve zajedno dovodi do malih sitnih grešaka u metabolizmu koji vode u insulinsku rezistenciju, onda ona dalje preuzima stva i vodi u druge bolesti, pre svega dijabetes i kardiovaskularne bolesti.

Milica

Je l’ ona predvorje dijabetesa?

Dr Ivana

Insulinska rezistencija je osnova samog dijabetesa, i ona podrazumeva da imate visok insulin, i normalan šećer, a sledeća stepenice je oštećena tolerancija glukoze, koja podrazumeva da imate u testu OGTT-u koji koristimo za dijagnozu, da tu imate visok šećer, dok je jutarnji šećer u krvotoku potpuno normalan, ali u testu kad opteretimo čoveka glukozom, on postane dosta visok, i tada je još uvek visok insulin, ili polako počinje da pada, i to onda vodi u zamaranje pankreasa koji onda smanjuje produkciju insulina, i  imate poslednju stepenicu, praktično koja podrazumeva da imamo visok šećera, a nizak insulin. Odnosno nedovoljan insulin da bi se rešio tog šećera.

Milica

Koji je prosečan broj godina vaših pacijenata?

Dr Ivana

Pa da vam kažem sad ovako kad razmislim, prosečno je između 30 i 40.

Milica

To su mladi ljudi.

Dr Ivana

Da, mladi ljudi. Meni je drago da dolaze, da vam kažem. Jako je bitno da se ljudi osveste da treba da brinu o svom zdravlju, naročito žene. Žene su česte kod endokrinologa, ali sada sve više imamo i muškaraca, mislim da i oni postaju malo svesniji svega toga, pogotovo imamo dosta IT-jevaca koji sede, i koji se neadekvatno hrane, ali ima dosta mlađih, ima i starih i mladjih od toga, ali 30-40 godina je prosek.

Milica

Šta je se devojkama? Sad ovo je krajnje onako laička procena, ali mi se čini kako god se okrenete, i čujete priču o devojkama, gotovo svaka, svaka druga. Znači zaista nasumična, lični utisak. Ima neki problem te prirode, dakle najčešće što čujete jesu policistični jajnici, pa onda jesu li sigurni da li imaju insulinsku ili nemaju insulinsku.

Milica

Nekada i dobiju takvu dijagnozu, da imaš policistične, ali ne, nemaš insulinsku, ili imaš insulinsku,ali još uvek nemaš policistične jajnike, ali mi se čini bar od onih devojaka koje ja poznajem u okruženju, nema one koje nema neku vrstu problema. Kako je to prosto moguće?

Dr Ivana

Ima više razloga. Jedan od razloga koji moram da napomenem, jeste da je sindrom policističnih jajnika dosta kompleksan za dijagnozu. Nije to baš tako jednostavno, ako imate policistične jajnike, ne znači da imate sindrom policističnih jajnika, i obrnuto. Možete da imate najgore jajnike na svetu, da budu policistični, ali da nemate sindrom policističnih jajnika. Zavisi kakvi su hormoni,kakvi su menstrualni ciklusi i tako dalje. Kada postoji, kada se konačno definiše da neko ima, a nekad nam je dosta teško da definišemo, da li imaju zaista sindrom policističnih jajnika, ili ne. Nekad je potrebno da prođe vreme, pogotovo ako su mlade žene u pitanju, pa treba da se kako da kažem sazri cela ta osovina, kada konačno shvatimo da imaju sindrom policističnih jajnika, onda mi radimo OGTT i procenjujemo stepen insulinske rezistencije. Pre svega, pogotovu kod onih koji su gojazni, ali i kod onih koji imaju normalnu kilažu, jer je insulinska rezistencija i lekovi koji se koriste u lečenju, su jako korisni za lečenje, odnosno za zalečivanje onoga, šta je sindrom policističnih jajnika. Mi sindrom policističnih jajnika ne možemo da izlečimo, takvi su jajnici, sa takvim jajnicima se rodimo, i to jeste tako, ali možemo da modifikujemo način na koji se taj sindrom ispoljava, između ostalog mi jako volimo da koristimo lekove koji se koriste za lečenje insulinske rezistencije, jer je to ne hormonska terapija, i ako baš ne moramo da dajemo hormonsku terapiju, koja podrazumeva pre svega oralne kontraceptive, onda ćemo koristiti najpre, i uvek ćemo probati da koristimo te lekove za insulinsku rezistenciju, odnosno da iskoristimo lečenje insulinske rezistencije, za da kažem lečenje sindroma policističnih jajnika. To je jedna stvar, a policistični jajnici, odnosno sindrom. To je jako često, i zato i dolaze mlade devojke, iz raznih razloga, i manifestuje se na različite načine, ali postoje i devojke koje su kako da kažem normalno uhranjene, ali nisu baš zadovoljne načinom kako mršave, kako izgledaju, misle da nije do njih, vežbaju i dosta često se desi da dođe devojka koja vežba tri, četiri puta nedeljno, ali ne postiže ono što bi mislila da postiže, ali one onda traže opravdanje, i žele da nađu šta je razlog, i to je potpuno razumljivo, ali vrlo često  mi tu ne nađemo insulinsku rezistenciju, to je jednostavno genetika. Mi ne možemo protiv neke genetike koju svako od nas ima, i da  l’ ćemo ličiti na našu baku, ili prabaku, ili tako nekog, ipak neki raspored masnog tkiva, na to zaista ne možemo da utičemo.

Milica

Samo da podsetimo da policistični jajnici, odnosno sindrom policističnih jajnika ne znači istovremeno i sterilitet, rekla bih da se toga najčešće i plaše. Da odmah pomislile nema ništa od začeća, ali nije.

Dr Ivana

To je jako bitno naglasiti. I dan danas dolaze devojke uplašene od različitih lekara drugih specijalnosti, dođu prvi put kod endokrinologa i prva rečenica im je meni su rekli da neću nikad moći da imam decu. Što je stvarno strašno, jer nije istina, zaista nije istina. Te devojke, žene one ako je to zaista pravi sindrom policističnih jajnika, u svojim jajnicima imaju jako veliku količinu jajnih ćelija, koje su gusto napakovane i one ne mogu da izlaze svakoga mesec onako kako je to fiziološki, i uobičajeno. Nemaju ovulaciju, i ne mogu da zatrudne ovako, kad požele, ali uz nekakvu terapiju, naročito terapiju baziranu na terapiji insulinske rezistencije i na spuštanju tog insulina, mi možemo da postignemo ovulaciju, i da žene zatrudne.

Dr Ivana

Ako i ne postižemo, postoje neke druge metode, ali genetski one mogu da imaju svoje potomstvo, znači da budu majke, da imaju svoj genetski materijal.Svoje dete,  najčešće i apsoltuno, ne treba donirana jajna ćelija u tom nekom smislu. To je potpuno druga patologija nego što je to kod žena sa sindromom policističnih jajnika, u odnosu na žene koje ulaze u prevremenu menopauzu. To su dva različita pojma.

Milica

Dobro samo da još jednom istaknemo. Mislim da svaka devojka koja dobije tu dijagnozu, da se uplaši prvo toga da li ću se ja ostvariti kao majka. Ovo je vreme digitala svi znamo, i ovaj potkasr se emituje na takvim kanalima, i sad kad onako malo skrolujete češće, bez obzira o kojoj platformi je reč, uvek ima mnogo preporuka oko toga, prvo kako da se prepozna po našem fizikusu, kako izgledaju osobe koje imaju insulinsku rezistenciju, pa onda idu preporuke za hranu, pa recepti i tako dalje. Da li smo i tu već došli do stadijuma da se odstupa od nečega što bi bilo, da kažemo školski. Ne znam, gojazne osobe sa aknama na licu, izraženo ovo, izraženo ono. Sad imate osobe koje izgledaju tako da, ne možete da procenite da li imaju, a imaju. Je l smo i tu granicu prevazišli?

Dr Ivana

Suštinski jesmo, da. Ima dosta ljudi koji nemaju tako veliku kilažu i nemaju akne, i izgledaju potpuno Ok, ali imaju insulinsku rezistenciju, pogotovo je to bitno kod ljudi koji imaju u porodici, oca, majku koji su imali dijabetes, oni su u velikom riziku za dijabetes, imamo žene koje su dobile gestacijski dijabetes, znači to je dijabetes u trudnoći, kod kojih niko u porodici nema dijabetes, i dijabetes u trudnoći se dobija mi ni ne znamo, ima jako veliki broj faktora koji utiču na to, da li će neko dobiti ili neće dobiti taj gestacijski dijabetes, ali se sada zna da je taj gestacijski dijabetes toliko veliki rizik za dijabetes kasnije u životu, da su preporuke da se test za insulinsku rezistenciju, odnosno OGTT. Odnoso to je praktično test za utvrđivanje stepena glikoregulacija kod nekoga, da li je dobar, loš ili je mnogo loš. Znači da je taj već dijabetičar, i na osnovu toga mi svaki tri godine radimo test kojim procenjujemo koliko je očuvana rezerva pankreasa i kako ti ljudi metabolišu glukozu, a u visokom su riziku za dobijanje dijabetesa, i žene sa sindrom policističnih jajnika su u riziku za dobijanje dijabetesa kasnije u životu, ali suština jeste u tome da je zdrava ishrana, normalan indeks telesne mase, znači da se borimo protiv gojaznosti, i fizička aktivnost, i možda čak fizička aktivnost i mnogo više nego sama ishrana, su najbitniji faktor u očuvanju te insulinske osetljivosti i da kažem prevenciji dijabetesa.

Milica

Ne odložem ja te teme, nego želim još uvek da se zadržimo na onome što je prepoznavanje ovoga, naravno  da mi je jasno da su to dve uporišne tačke za lečenje tog stanja, nego prosto da pomognemo u prepoznavanju, naravno ambulanta je ono što je ključno. Ljudi se nekad teše, pa dobro šta, nisam gojazna, pa dobro šta nema akne, pa to kao nisam ja ta, ili nisam ja taj , ali nažalost dešava se i to. Zdrava ishrana, doktorka šta je to danas?

Dr Ivana

Pitate endokrinologa,a endokrinolog će vam reći molim vas idite i pitajte nutricionistu, znači zdrava ishrana suštinski podrazumeva što manje ugljenih hidrata, što više povrća, meso nema ugljene hidrate, meso može da se jede, ali treba da pazimo koje vrste mesa, u smislu da to ne bude nešto mnogo masno, i svi znamo i pun je internet toga da je mediteranska ishrana najbolja varijanta, znači maslinovo ulje i što više svežeg povrća tako da to jeste suštinski ono čemu treba da težimo, ako možemo. Često ljudi nisu u stanju, ne mogu fizički da stignu,dolaze žene koje imaju tolike obaveze, znači rade, imaju jedno,dvoje, troje dece. Moraju da održavaju kuću, nemaju baš svi mogućnost da imaju pomoć, i sad one traže rešenje, i one znaju da imaju problem, ali nemaju vreme, kako da se posvete tom svom problemu, jer je sve drugo bitnije, i vežbanje ne mogu da stignu, da idu na vežbe i tako dalje, tako da mislim da ovaj samo treba da budemo svesni, i da stalno sebe podsećamo, jer ako sad imate na primer višak kilograma, i nemate insulinsku rezistencij,  kako budu išle godine, kako stari organizam, tako svi procesi u našem organizmu su sporiji, sve se menja. Kod žena naročito u menopauzi, to se sve potpuno okreće na neki drugi način, i sve što je do tada bilo loše, ili je išla ka lošijem postaje mnogo loše, i neće biti bolje, i što pre postanemo svesne toga, i počnemo da radimo na sebi, ja mislim da je to jedino rešenje, za sve drugo da preveniramo, sve neke druge stvari koje nas kasnije čekaju u životu.

Milica

A kako bez ugljenih hidrata, ili bar da ne bude ishrana bazirana toliko na ugljenim hidratima, gde god se okrenete njih ima, počev od prostog šećera, mislim na industrijski šećer koji se gotovo dodaje svuda, do toga da vas prosto mame i ovi drugi ugljeni hidrati, da li je belo brašno, da l su složeniji, ali to je prosto nemoguće izbeći.Kako ćemo se fokusirati, ovo jeste vreme zdrave hrane, pa ako se okrenete i prodavnice sa tim nazivom su svuda oko nas, pa se stalno nudi neka zdrava, zdrave preporuke su svuda, a mi nikad bolesniji ja bih rekla. Nikad nezdraviji.

Dr Ivana

Da vam kažem,  sad je dosta bilo tih slika na internetu kako su fotgrafije iz 60-ih, 70-ih na plaži. Kako su ljudi izgledali tada, kako izgledaju sada, i mislim da tu dosta ima veze i sa onim šta jedemo, praktično, kako se obrađuju namirnice, šta sve postoji. Mislim da tu ne treba imati neku veliku filozofiji, ne treba sad da izmišljamo ne znam kakva brašna, suština jeste, nemojte ići u pekaru. Svima je najlakše ujutru žure, mrzi ih da naprave neki sendvič kod kuće, sa nekakvim boljim hlebom, ili da pojedu neku kašu koja nema dodatke šećera, i svi odu u pekaru. Izbacite pekaru i to će biti najbolja varijanta za vas, je l morate da jedete slatko, ne morate, je l morate da pijete kokakolu, ne morate. Pijte vodu, meni dođe u praksu muškarac jedan, i ja sad njega pitam, vidim svašta nešto, jetra je nešto. Bezveze su neki rezultati, i pitam je pijete gaziranom pa pijem, ali ne mnogo. I sad ja kažem dobro, sad ne mnogo. Ja to podrazumevam jedna čaša dnevno, međutim iz razgovora shvatim da on pije dve, tri litre coca-cole, i sad šta je njemu mnogo, šta je meni mnogo, znate, tako da mislim da par nekih stvari treba da korigujemo u našem životu, i da uvek razmišljamo tome da je povrće ono što je najzdravije praktično da se jede, uz dodatke nekog mesa na teflonu, ili na maslinovom ulju, i  bez nekih teških roštilja, i tako dalje. Tako da mislim da to može, bez da se suzdržavamo, možemo da odemo u restoran, možemo da imamo prijatelje, možemo sve to, i plus uz to da vežbamo. To je bitno.

Milica

Prilično je teško izbeći to slatko, mi smo kultura koja voli to i da sprema, voli to i da konzumira, kad počne tu nema kraja, i mislim da kao taj vaš pacijent, da smo mi uglavnom nesvesni, skoro me je pitao jedan prijatelj, je l ti jedeš puno slatkog, ja ne, a onda u stvari kad za razmislila.

Dr Ivana

Da, da.

Milica

Mislim da smo nesvesni u našim navikama.

Dr Ivana

Imamo i te primere iz prakse kad kažemo  ljudima odvojajte ono što grickate tokom dana, sigurno grickate nešto, ili kad spremate hranu. Odvojite to kad hoćete da stavite u usta, stavite sa strane, masu puta ljudi dođu i kažu, pa to je bio pun tanjir nečega, i to jeste tako, ali to je nervoza, pa na poslu, pa gricneš ovo, grizeš ono. Nutricionisti jako vole da savetuju orašaste plodove, i zaista mogu, bolje da se uzme to, to hoće da digne i lipide u krvi, ali dobro ne treba ni sa tim preterivati, ali bolje uzeti to, nego uzeti parče čokolade čisto da dignemo energiju, ako smo pod stresom na poslu, imamo mnogo posla pa ne stižemo, i tako dalje.

Milica

Šta mi radimo našem pankreasi ako svako malo grickamo nešto?

Dr Ivana

 Ja to obično kažem mnogo ga silujemo, jer to je bukvalno bičevanje pankreasa da on produkuje. Svaki put kada vi pojedete veću količinu ugljenih hidrata, vaš pankreas je primoran da izluči ogromnu količinu insulina i da reguliše taj vaš šečer koji vi pokušavate te da podignete u krvi, ali pankreas ima svoj vek, ima svoj kapacitet i svaki naš organ ima kvalitet, kao što neko nosi naočare od najranijeg detinjstva neko počne da nosi naočare tek sa 95, tako svaki organ uključujući jetru i pankreas i srce ima nekakav kvalitet koji je genetika, koji smo stekli, ko zna od koga smo nasledili,i  kako se to sve izmešalo u našem organizmu. Sada vi ako imate neki malo genetski lošiji  pankreas i stalno ga terate da on radi u šestoj brzini, svakoga dana, umesto u drugoj brzini. On će u jednom trenutku da kaže, pa ja ne mogu više da pravim, nemam snage više da pravim insulina, on smanjuje produkciju insulina i diže se vaš šećer i vi polako postaje dijabetičar. Odatle je teško da se čovek vrati.

Milica

Onda smo već ušli u bolest, jasno mi je, ali jel njegova peta brzina, ako samo da probam, ili samo sam štrpnula, ili samo sam popila tu Ness kafu sa mnogo mleka,  nisam jela samo sam malo probala, je l to njegova peta brzina.

Dr Ivana

Jeste peta brzina sada, ali bilo bi dobro da to ne radite sutra dan i narednog dana, i narednog dana. Uradite to za 10 dana, pa će on stići da se malo oporavi. Poenta je biti umeren, je zaista najbitnija stvar, i što se tiče hrane i što se tiče pića, i što se tiče cigareta, svega. Umerenost jeste bitna, jer ako preterujete u nečemu, naš sistem može to da izdrži donekle, do neke granice. Kod nekoga će pre da se slomi, a kod nekoga kasnije. Ja često dajem taj primer, malo je možda bezveze, ali mislim da je dosta ilustrativan, imate iz kutije gumice za tegle. Sve su iste gumice ,i uzmete jednu i rastegnete je dovde i ona će da drži, ali imate drugu rastegne je samo dovde, ona će da pukne, e tako smo mi svi individualni, i ne znamo dokle. Svako od nas može da ide sa svojim ponašanjem, ili ne ponašanjem i kako će to da se reperkutuje na naše zdravlje.

Milica

Znači da se uobručimo i da se držimo toga.

Dr Ivana

Tako je. Tri obroka suštinski, ono kako kako je po pravilima nutricija, ja nisam nutricionista, moram da kažem. Zaista ne volim da se mnogo bavim hranom , jer nisam jednostavno školovana za to, zaista, ali tri obroka i dve neke sitne užine da preguramo. Kad u kancelariji, ako ima više ljudi, vi ćete znati da neko ide kod nutricioniste, tako što će taj da bude okružen činijama, i ta osoba će non-stop da jede. Znači za razliku od ovih drugih koji jedu jednom dnevno, to je potpuno velika razlika za metabolizam, i bitno je da znaš metabolizam stalno ima neku hranu, koju će da obrađuje, ali ne ugljene hidrate, nego neku mešavinu koja će da vam omogući da naš sistem vozi na pravom gorivu, a ne da koristi neka druga goriva koja onda prave loše stvari u našem organizmu, prosto rečeno tako.

Milica

Vežbanje. E to bih rekla da je bolna tema. I dalje kod većine, i ako smo naravno okruženi i teretanama, i raznim drugim sportskim centrima, i stvarno se i mnogo ljudi bavi fizičkiom aktivnošću, mada mislim da bez obzira što je subjektivni tisak takav da statistika ipak nije zadovoljavajuća, vi najbolje iz ordinacije znate kako stvari stoje, koliko ljudi vežbaju. Evo možda neka to bude prvo pitanje, koliko pacijenti vaši, i uopšte ljudi sa kojima vi imate iskustva, koliko zaista vežbaju?

Dr Ivana

Moram da kažem da kod novijih, mlađih generacija – posebno onih oko 30 godina – imam utisak da skoro svi redovno vežbaju. I to ozbiljno.U praksi primećujemo da je među njima više devojaka nego muškaraca, ali u svakom slučaju, veliki broj mladih danas zaista vodi računa o fizičkoj aktivnosti.Kod generacije 30+ situacija je malo drugačija – tu je vežbanje nešto manje zastupljeno. Ali ono što je suštinski važno jeste da svako pronađe aktivnost koja mu odgovara.Neko voli da trči, neko ide s mukom u teretanu, neko uživa da šeta oko Ade, igra tenis, pliva… Sve je to u redu – samo je bitno da pronađemo nešto što nas ispunjava.I zaista, ne postoji osoba koja mi je rekla da je počela da vežba, a da se nije odmah osetila bolje – s više energije, elana i psihičke stabilnosti.

Dr Ivana

To je potpuno drugačiji osećaj – kada ste umorni i prvo što vam padne na pamet jeste da legnete i odmorite. Ali ako, umesto toga, odlučite da vežbate makar malo, vrlo brzo ćete primetiti da imate više energije, ne manje.Važno je samo da se pokrenemo. Mnogi kažu: „Bolje išta nego ništa“ – i u pravu su.Na primer, dok gledate film na televiziji, možete da uradite pet trbušnjaka. Niko vas ne tera da se odreknete uživanja, ali možete spojiti lepo i korisno.Umesto lifta – koristite stepenice. Naravno, razumem da nije isto kada godine dođu, kada bole zglobovi, i sve ide sporije. Ali nije poenta u intenzitetu, već u kontinuitetu i nameri da se krećemo.Suština je da razumemo kako fizička aktivnost direktno čuva naše telo – ne samo mišiće, već i organe. Čuva naš pankreas, reguliše insulin i pomaže da organizam funkcioniše uravnoteženo.

Milica

Važno je držati insulinsku rezistenciju pod kontrolom kako ne bi prešla u dijabetes. Možete li nam objasniti taj mehanizam? Zašto je upravo ta prevencija toliko važna?

Dr Ivana

Imam jedan odličan primer koji nije mnogo dug, ali se zasniva na ozbiljnoj naučnoj studiji.Studija je rađena na pacijentima koji su u jednom periodu bili privremeno imobilisani – na primer, zbog preloma. Istraživači su tim pacijentima radili biopsiju mišića i merili nivo insulinskih receptora u mišićnom tkivu.Da pojasnimo: svaki hormon, da bi delovao u organizmu, mora da se „zakači“ za odgovarajući receptor – kao ključ u bravu. Tako i insulin mora da se veže za receptor na ćeliji da bi omogućio da glukoza (šećer) uđe u ćeliju, posebno u mišić.Kod imobilisanih pacijenata, nivo tih insulinskih receptora bio je smanjen. Nakon što su ponovo počeli da hodaju, urađena im je ponovna biopsija – i primećeno je značajno povećanje broja receptora za insulin.Šta to znači? Njihovo telo je postalo osetljivije na insulin – odnosno, smanjila im se insulinska rezistencija. Kada nemate dovoljno receptora na mišiću, insulin nema za šta da se veže, i glukoza ne može da uđe u ćeliju. To je suština insulinske rezistencije.Međutim, kada vežbate, vaši mišići „prave“ više insulinskih receptora. Što više vežbate, to će vaši mišići bolje reagovati na insulin – jer će imati više „brava“ za hormone.Time se rasterećuje pankreas: ne mora da luči velike količine insulina da bi postigao efekat. Manje insulina može efikasnije da obavi posao – jer ima gde da se veže i usmeri šećer tačno tamo gde treba.

Milica

Hvala vam na ovom objašnjenju da shvatimo zašto je to zdravo, a ne samo da smo fit za Grčku.

Milica

Da li je dovoljno dobar i brzi hod, jel  može i to? Ako već nismo spremni ni za šta drugo.

Dr Ivana

Znate kako – sve zavisi. Fizička aktivnost svakako jeste važna, ali ne mislim na „brzi hod“ tipa šetkanje po tržnom centru i razgledanje izloga.Mislim na pravi, intenzivniji hod – kroz šumu, stazu, ili neku rutu koja zaista aktivira telo.Vrlo je važno da fizičku aktivnost prilagodimo svojoj telesnoj masi. Ljudi koji, recimo, imaju preko 100 kilograma najčešće i ne mogu da rade ništa drugo osim da hodaju – i to je potpuno u redu. Hod je najbolji početak. Treba krenuti polako, a vremenom svako povećava nivo aktivnosti u skladu sa svojim mogućnostima.Nema takve stvari kao što je „previše fizičke aktivnosti“ – osim u posebnim slučajevima.Kod mladih žena, ako su previše opterećene izgledom, pa preteruju sa vežbanjem, to može stvoriti stres u organizmu. A to može dovesti do poremećaja menstrualnog ciklusa, pa čak i pogoršati insulinsku rezistenciju.Zato, kao i u svemu drugom – važno je pronaći meru.A šta je umereno? Za nekog je to dva-tri puta nedeljno. Za drugog jednom. Iskreno, i da je jednom nedeljno – ja bih bila srećna. Važno je da postoji kontinuitet.

Milica

Uh, Znači toliko veliki otpor?

Milica

Da, to baš i nije dobro. Pomenuli ste ranije da, kako se godine nižu, situacija postaje sve izazovnija. Šta se zapravo dešava kada pređemo, recimo, 50. godinu života?Znamo da je prosečna starost ulaska u menopauzu oko 51. godine, mada je to naravno individualno – kod nekih žena dolazi ranije, kod drugih kasnije.Ali šta se tada dešava sa hormonskim statusom? I, vrlo važno pitanje – šta se događa sa insulinskom rezistencijom? Da li ona može da se razvije i u tom životnom dobu, čak i kod žena koje je ranije nisu imale?

Dr Ivana

Apsolutno – insulinska rezistencija može da se razvije i u menopauzi, čak i kod žena koje je ranije nisu imale.Suština je u tome da ulaskom u menopauzu dolazi do potpune promene u radu polnih hormona. Pad estrogena utiče na osetljivost tkiva na insulin i direktno menja broj i funkciju insulinskih receptora.Drugim rečima, manjak estrogena se reperkutuje na druge žlezde i organe – uključujući pankreas i insulinske receptore – i to povećava rizik od razvoja insulinske rezistencije. Mnoge žene koje ranije nisu imale taj problem, tokom menopauze ga razviju.Još jedna važna stvar je ta da naše žlezde stare brže od ostatka tela. Žlezde su organi sa izuzetno visokim metaboličkim zahtevima – one rade neprekidno tokom celog života i samim tim se i brže iscrpljuju.Mi, međutim, nastavljamo da živimo istim tempom i načinom života kao kad smo imali 20 ili 30 godina. Iako se možda fizički ne osećamo mnogo starije, realnost je da sa 40 ili 50 godina naše telo – a naročito naš hormonski sistem – funkcioniše drugačije.To ne znači da treba da prestanemo da uživamo u životu – naprotiv! Ja uvek podržavam hedonizam, ali umeren. Potrebno je da budemo svesni svojih godina i da ne zahtevamo od svog tela ono što je moglo da izdrži u ranim dvadesetim.Umerenost, svesnost i prilagođavanje su ključ za očuvanje zdravlja i vitalnosti.

Milica

Da li se isto dešava i kod muškaraca, naročito kada dođu u fazu koju mnogi ne žele ni da priznaju – a zove se andropauza? Ipak, to je realnost i to je činjenica.Da li i kod njih važi sličan princip kao kod žena? I jesu li oni, koliko god to zvučalo neugodno, takođe kandidati za ovo metaboličko stanje?

Dr Ivana

Kod žena su te hormonske turbulencije mnogo izraženije, i proces prilagođavanja na novo stanje traje duže. Kod muškaraca se promene obično dešavaju kasnije i postepenije, ali svakako nastupaju.Kod mnogih muškaraca koji su ranije bili fizički aktivni, redovno vežbali i održavali kondiciju, vremenom dolazi do usporavanja metabolizma i pojave stomaka. Međutim, taj stomak nije samo estetski problem – on je metabolički opasan.Masno tkivo koje se taloži u predelu stomaka, naročito visceralna mast (oko unutrašnjih organa), predstavlja jedan od glavnih faktora rizika za metabolički sindrom. A to podrazumeva:insulinsku rezistenciju,masnu jetru,povišen krvni pritisak,povišen nivo šećera u krvi,i kasnije povećan rizik od kardiovaskularnih bolesti.Dakle, hormonske promene kod muškaraca svakako postoje i mogu da imaju ozbiljne posledice na zdravlje. Samo se razvijaju tiše, sporije i manje burno nego kod žena – ali ni u kom slučaju nisu zanemarljive.

Milica

Mi smo, na neki način, postali tolerantni prema tom salu oko stomaka.”Ajde, to ti je normalno”, “pa svi ga imaju”, “to ide s godinama”, “ma nije to ništa strašno”, “čak je i zdravo” – samo su neki od komentara koje često čujemo. Čak i od lekara, ponekad čujemo šaljive opaske poput:„Neka malo tog sala na donjem stomaku – to ti je treći jajnik, tu se zadržava estrogen.“Ali,  ustvari?

Dr Ivana

Da vam kažem – suštinski jeste tako. Depoi estrogena jesu značajni, jer masno tkivo zapravo i proizvodi određenu količinu estrogena.Međutim, taj estrogen nije isti kao onaj koji se proizvodi u jajnicima – razlikuje se po strukturi i načinu delovanja.S druge strane, kada govorimo o masnom tkivu u predelu stomaka, ne mislim na potkožno salo, već na masno tkivo koje se nalazi između organa – tzv. visceralnu mast.Upravo to visceralno masno tkivo predstavlja problem, mnogo više nego ono potkožno.

Milica

Za to smo tolerantni na ovo potkožno.

Dr Ivana

Pa dobro, da vam kažem… Smanjuje se i kolagen, sve postaje opuštenije – to su jednostavno posledice nagomilavanja masnog tkiva. Naravno, uzrok tome su i hormoni, ali i samo masno tkivo. Osim toga, naša koža se vremenom menja – postaje potpuno drugačija nego što je bila. Ne možemo očekivati da izgledamo idealno bez obzira na to šta radimo.Možete vi biti gotovo „robotski“ disciplinovani u pedesetoj – da jedete savršeno, da redovno vežbate – ali opet to ne može da izgleda isto kao u dvadesetim. I, realno, nema potrebe da izgleda isto. To je prirodan proces, i većina žena to u nekom trenutku i prihvati.

Milica

A da li postoji razlika u učestalosti pojave insulinske rezistencije kod muškaraca i žena?

Dr Ivana

Pravo da vam kažem – na to pitanje nije lako dati precizan odgovor, jer se žene u 99% slučajeva prve javljaju lekaru. Muškarci vrlo retko dolaze da provere da li imaju insulinsku rezistenciju – osim ako baš nemaju ozbiljne tegobe, ili ako u porodici postoji dijabetes, pa ih to motiviše da se ispitaju.U mojoj praksi, recimo, kroz ambulantu dnevno prođe oko 20 pacijenata. Od toga, možda – ali možda – jedan bude muškarac. Sve ostalo su žene. Rekla bih da su to najčešće žene u perimenopauzi, menopauzi, ali i mlađe žene u reproduktivnom dobu.Tako da… iako nemamo savršenu statistiku, najveći broj istraživanja i podataka o insulinskoj rezistenciji zaista je sproveden upravo na ženama.

Milica

Da li se insulinska rezistencija javlja kod dece i zašto?

Dr Ivana

Da, najčešće zbog gojaznosti – apsolutno. Ali vrlo često i zbog sindroma policističnih jajnika. Nekada se taj sindrom ispolji još u pubertetu, praktično odmah. I onda se već kod veoma mladih devojaka javljaju iste metaboličke promene kao i kod odraslih žena.To je danas, nažalost, sve češće. Neverovatno je koliko smo promenili način života – i time, zapravo, naštetili sebi.Ishrana je postala – navika. I ja iskreno verujem da je upravo ishrana jedan od najvećih problema današnjice. Deca danas sede, igraju igrice, ne izlaze napolje da trče i da se kreću. Sve je drugačije nego ranije.Ali, moramo da se prilagodimo. To je sada realnost. Ne znamo kako će izgledati život za 50 ili 100 godina, ali znamo kako izgleda danas – i na nama je da se prilagodimo savremenom načinu života, internetu, filmovima koji su dostupni jednim klikom.Nema više odlaska u video klub, sve je „na izvol’te“. Nema potrebe da se fizički angažujemo – sve nam je dostavljeno. Hranu naručujemo preko aplikacija, možemo birati i iz najboljih restorana – i to jeste ukusno – ali pitanje je šta unosimo u organizam.Zato moramo da budemo svesni toga i da se trudimo, jer – rešenje postoji. I nije uopšte nemoguće.

Milica

Češće su pacijenti žene – to smo već rekli. Ali sad ću da pojednostavim, odnosno parafraziram: žene su endokrinološki kompleksnije. Zašto?

Dr Ivana

Zato što se kod žena hormonske promene dešavaju stalno. Imamo ih već u pubertetu, zatim tokom reproduktivnog perioda, a onda posebno izraženo u perimenopauzi i menopauzi.To su sve velike hormonske oscilacije koje utiču na ceo organizam. I da, u potpunosti se slažem s onim što ste rekli – mi žene smo stvarno kao da smo na finom rolerkosteru. Hormonski rolerkoster, ali vrlo sofisticiran.A taj rolerkoster ima svoj ritam, faze, periode kad ide gore, pa onda naglo dole – i upravo u tim prelaznim fazama često se javljaju različite tegobe, među kojima je i insulinska rezistencija.

Milica

Evo sada, dok imamo prisustvo endokrinologa – što, ruku na srce, nije lako organizovati ni u ordinaciji, ni u podkastu– hajde da iskoristimo priliku da se dotaknemo još jedne teme.Šta se zapravo dešava sa našom štitnom žlezdom? Ja iskreno više ne znam osobu koja nema bar Hashimoto, neki problem sa štitnom žlezdom, ili makar ne priča o tome. Možda malo skrećemo sa glavne teme, ali mislim da je ovo jako važno, jer je sve to deo tog čarobnog, ali komplikovanog hormonskog sveta kod žena.Šta nam naša štitna žlezda poručuje? Kako da je razumemo?

Dr Ivana

Naš organizam funkcioniše tako da mozak upravlja svim žlezdama sa unutrašnjim lučenjem, a to najčešće radi preko hipofize, koja je glavna žlezda – neka vrsta komandnog centra. Ona daje signal ostalim žlezdama kako da rade.Zato se, recimo, često dešava da jak stres kod žena dovede do prestanka menstruacije. Bukvalno – stres može da „isključi“ ceo reproduktivni sistem. To je moć mozga i njegovih signala. Kod muškaraca se to ne ispoljava tako očigledno – ne postoji taj jasan pokazatelj kao što je kod žena izostanak ciklusa. Kod njih često ni ne primetimo da se nešto dešava dok već ne dođe do ozbiljnijih tegoba.Što se tiče štitaste žlezde, danas se mnogo češće otkrivaju problemi, i kod žena i kod muškaraca. Muškarci su se, u tom smislu, prilično „približili“ ženama – u smislu redovnijih pregleda i kontrole hormona štitne žlezde.Glavni razlog za to jeste što ljudi mnogo češće odlaze na sistematske preglede, koji često uključuju ultrazvuk vrata, ili kod žena ultrazvuk dojki. A svaki radiolog koji pregleda dojke – vrlo često u prolazu pogleda i štitastu žlezdu. I upravo zbog toga, danas imamo utisak da ima mnogo više poremećaja štitaste žlezde – ne zato što ih ranije nije bilo, već zato što ih sada češće otkrivamo.Na primer, Hashimoto sindrom – to zaista nije ništa strašno. To je najčešća autoimuna bolest štitaste žlezde, i danas je vrlo česta dijagnoza. Kao što je sindrom policističnih jajnika najčešća endokrinopatija kod žena u reproduktivnom dobu, tako je i Hashimoto najčešći poremećaj funkcije štitne žlezde uopšte – i kod žena, ali sve češće i kod muškaraca.Postoji mnogo ljudi koji imaju Hashimoto, a da to i ne znaju. Jednostavno, nemaju nikakve simptome dok se slučajno nešto ne uoči na ultrazvuku, pa se dodatno ispita.Kada kažemo „Hashimoto“, to samo znači da osoba ima antitela na sopstvenu štitnu žlezdu. To jeste autoimuna bolest, ali u većini slučajeva ne zahteva posebnu terapiju, već samo redovno praćenje i procenu hormonskog statusa.

Dr Ivana

Mi ne možemo da „sklonimo“ antitela, niti Hashimoto može da se potpuno izleči. Ali, dobra vest je da štitasta žlezda može da funkcioniše sasvim normalno dugo vremena, uprkos prisustvu antitela.Kod nekih ljudi, funkcija štitne žlezde ostaje stabilna i po 20 godina nakon dijagnoze Hashimoto sindroma. Kod drugih, vremenom može doći do postepenog slabljenja funkcije i potrebe za terapijom. Sve je to vrlo individualno.Zavisi, između ostalog, i od genetike – da li ste nasledili „fenomenalnu“ štitastu žlezdu od neke čukunbabe ili ne… ali i od načina života. Da li živite, recimo, na Maldivima ili ovde kod nas? Da li radite? Imate li jedno dete, troje dece, petoro dece? Da li imate jedan posao, dva posla, pa još sve obaveze kod kuće? U kakvom ste okruženju?Sve to utiče. Naš organizam, a naročito endokrini sistem, je jedna savršena, ali izuzetno osetljiva mašinerija koja neprekidno pokušava da se prilagodi okolnostima u kojima se nalazimo.I zato, kada govorimo o hormonima – nikada ne možemo da ih „simuliramo“ u potpunosti. Možemo da ih nadoknadimo, pratimo, balansiramo – ali prirodna regulacija tela i dalje ostaje nenadmašna.

Dr Ivana

Davanjem hormona spolja – u obliku tableta ili bilo koje druge terapije – nikada ne možemo postići onaj savršeni balans koji prirodno postoji u našem organizmu. I iskreno, mislim da nikada nećemo ni moći. Šta god da razvijemo u medicini, kakve god sintetičke formulacije da napravimo – taj fini mehanizam tela ne može da se imitira.Naravno, terapije postoje, i ja ih apsolutno podržavam i volim da ih koristim kada postoji jasan razlog – bilo da je reč o polnim hormonima, hormonima nadbubrežne žlezde, štitne žlezde ili drugim. Svaki od tih hormona ima svoju ulogu i svoju indikaciju za davanje.Ali, ono što ne možemo da nadoknadimo jeste ta fina, trenutna adaptacija tela. Recimo, izađete na ulicu i nešto vas iznervira – u sekundi vam poraste kortizol, adrenalin, drugi hormoni stresa, a već za nekoliko minuta telo sve to automatski vrati u ravnotežu, i vi nastavite dan kao da se ništa nije desilo.Kod hormonske terapije toga nema. Tu imate konstantnu, istu dozu hormona, bez obzira na to šta se tog dana desilo, da li ste pod stresom, da li ste srećni, umorni ili opušteni. Ne postoji ta prilagodljivost koju prirodan endokrini sistem ima.

Milica

Da li živimo brzo ili sporo, naravno, zavisi od mnogo faktora. Naš organizam se tome prilagođava – kroz razne parametre – ali to savršenstvo prirodnog balansa jednostavno ne možemo postići spolja.Vi ste nekoliko puta pomenuli stres, i zaista mislim da je to nešto što je postalo deo naše svakodnevice. Toliko je prisutan i toliko često skriven, da ga više i ne prepoznajemo kao stres. Kao da smo se s njim – nažalost – sživeli.Nisam više sigurna da li mi uopšte upravljamo stresom, ili on upravlja nama.Da li vas neko iznervira u saobraćaju, ili vam neko nešto kaže na poslu… Ili samo hodate ulicom, a neko vas mimoiđe s lošom energijom. Sve su to mikro stresovi koje skupljamo iz dana u dan.Radno okruženje, kolege, komunikacija, gužva, preopterećenje, loša atmosfera – niko nije stalno nasmejan, ljubazan i dobronameran, i to je realnost koju svi živimo.A paralelno s tim, imamo endokrini sistem koji pokušava sve to da isprati, da izbalansira, da nas stabilizuje. I zato je on toliko važan.

Dr Ivana

Ja mislim da to bilo tako da mislim da je to oduzeli nismo bili toga svesni Tresije kažem sreće kad idete na posao i čekate autobus koji nikako da dođe do toga treće dete vam se obukla za školsku priredbu sve u crno a vi ste baš ste li košulju i pantalone da obučem znači to su sve sitni nekih tri To je sve sastavni deo života nemoj bitno kako ćemo se mi sa tim boriti da smo dovoljno sposobni i u stanju da kontrolišemo sopstvene reakcije na to naše žlezda će da odradi svoj posao i oni će reagovati dolazi ljudi kažu što ne bi proveli kortizol Zašto da ga proveravam On sigurno nije patološki jer se to vidi mi vidimo kada postoje patološka sekrecija kortizola to je neki pušim kao sidro me to vidimo iz aviona endokrinolozi to odmah prepozna juče se vidi ali kod svih nastaje kortizol varira u toku dana non-stop na bilo kakav da kažem taj manji ili veći stress pošti.

Dr Ivana

Sve to – i mali i veliki stres – nas pomera iz neke naše unutrašnje ravnoteže, iz te komforne zone. I sve to, naravno, naše žlezde prepoznaju i pokušavaju da isprate.Ali ono što često ne razumemo dovoljno, jeste da naš mozak reaguje još pre tela. I tu je pitanje: Koliko smo mi zaista u stanju da to kontrolišemo?Kad imate 20 godina i zbog hormona mislite da je kraj sveta jer vas je ostavio dečko – vi to iskreno proživljavate kao ozbiljan stres. A onda u 40-oj ili 50-oj pogledate unazad i kažete: „Bože, pa kakve sam to probleme imala…“Dakle, način na koji percipiramo stres se menja, ali on mora da postoji – i u 20-oj, i u 50-oj godini. On je, na neki način, naš lek. Samo, pitanje je kako se s njim nosimo.I sad, dolazimo do kortizola, hormona o kom se sve više priča – često i previše uprošćeno.Svakodnevno viđam naslove: „Kako da snizite kortizol“, „Šta da jedete protiv stresa“, i slično. Ali istina je – kortizol ne možete regulisati ishranom na taj način.Da, možete unositi više selena zbog štitne žlezde, ali čak i tada, pitanje je da li vam zaista treba selen i u kojoj količini. I opet – to ne važi za sve. Tako je i s kortizolom.Kortizol je hormon nadbubrežne žlezde, i njegova osnovna uloga jeste da nam pomogne da preživimo stres. On omogućava da:nam srce brže radi,budemo fokusirani i na oprezu,se podigne šećer u krvi – kako bismo imali energiju, posebno za mozak, koji koristi šećer.Dakle, kortizol nije „loš“ hormon, ali može postati problem kad smo stalno pod stresom, bez prilike da se oporavimo.

Dr Ivana

Da bismo imali dovoljno energije da preživimo stres, kortizol je ključan – bilo da je reč o nekoj krajnje ekstremnoj situaciji, poput koncentracionog logora, ili o nečemu „svakodnevnom“, kao što je trenutak kada vas neko iznervira u saobraćaju.U tim situacijama je dobro da je kortizol visok, jer da nije – mi ne bismo mogli da podnesemo stres. Ne bismo mogli da funkcionišemo. Legli bismo i ne bismo ustali, a svet bi se rušio oko nas. Ne bismo imali snagu da se borimo, da preživimo, da očuvamo sopstveni život.Kortizol će biti visok dokle god smo pod stresom, i čim stres prestane – kortizol se normalizuje. Tako telo funkcioniše.Ali, ne možete vi kortizol veštački spustiti i rešiti problem. Možete uzeti, recimo, bromazepam i da vas ništa ne dotiče, sedite kod kuće i mislite – sve je u redu. Ali to nije rešenje.Rešenje je da pronađete mehanizme kako ćete se nositi sa stresom, kako da ga prepoznate i procesuirate, da ne dođe do stalnih skokova kortizola.Jer svaki taj skok kortizola pokreće i skok šećera u krvi – a zatim se uključuje pankreas, luči više insulina, i tako ulazimo u začarani krug koji može voditi u insulinsku rezistenciju.

Dr Ivana

 Ako ste vi stalno pod stresom u nekom trenutku će to postati sve stalno, primer za to su ljudi koji rade noću. Ljudi koji rade noću njima svi hormoni koji treba da spavaju tokom noć,i su aktivni tokom noći da bi oni bili budni, između ostalog je to i kortizol koji treba da bude najniži tokom noći, pošto vi radite tokom noći morate budete budni, kortizol je visok, i dokazano je da su ljudi koji rade noćne smene, da su gojazniji i to jeste zbog kortizola i insulinske rezistencije i svega, ali to je fiziološki odgovor na to što ste vi patološki odlučili da radite, odnosno neko vas je naterao da radite noću, i to je tako jednostavno. Naš sistem se prilagođava datom stanju sa jednim ciljem, ciljem da nas održi u životu i da nas održi u funkciji, koju mi želimo i mi sami je diktiramo.

Milica

Da, da. Je l možete da nam ponovite molim vas onaj mehanizam, ne ozbiljno mislim da je važno da ti ljudi čuju i da zapamte, stres vodi ka povišenom, većem lučenju insulina, veće koncentracije insulina , zadržava šećer u krvi i eto nam problema, zvanim insulinska rezistencija, i ostale bolesti. Ozbiljna je tema, zaista. Nismo svesni u stvari da to koliko mi planemo, iznerviramo se ili progutamo, što bi se reklo narodski, ustvari nas vodi u bolest, i kad kažu stres je uzročnik mi često kažemo, ma dobro nije sad baš stres odgovoran za sve, je l, ali ustvari može da bude mnogo odgovoran.

Dr Ivana

Mislim da zaista jeste, ali to je ono na šta većina ljudi ne može baš da utiče, vi imate razne bolesti koje ne znam, imate pušenje. Prestaninte da pušite bićete zdraviji, ali pitanje da li ćete dobiti rak ovaj ili onaj zbog nekih drugih stvari, da li jedem ovo ili ono, mi ne znam šta jedemo, ali na stres, ako ikako možemo na nešto da utičemo jeste, kako mi reagujemo na stres, i koliko smo mi u stanju sami sebe da smirimo u različitim situacijama. Što će sigurno dovesti do toga da vam skoče svi hormoni stresa koji podrazumevaju između ostalih, i kortizol, i insulin i kako to stalno skače, ako ste vi stalno, ako ste jednom pod stresom Ok. Ali ako ste vi svakoga dana pod takvim stresom, to će u jednom trenutku dovesti od toga da će svi nivoi na kojima mi funkcionišemo sa ovog nivoa doći na ovaj nivo, pa će onda insulinska rezistencija biti veća, pa će početna vrednost insulina i šećera biti veće, sve tako i tako idete sloj po sloj  dok na kraju ne dođete do granice kada sledeći nivo dovodi do dijabetesa, nije to jedina stvar naravno, i ne možemo živeti bez stresa, ali bar malo da utičemo na to kako mi reagujemo. Mislim da to dosta znači, ako vi kažete u jednom trenutku, neko vas nešto iznervira i kažete ma neću da mislim o tome, al zaista to uradite, i ne mislite o tome. Vi ste mnogo zdraviji u tom trenutku nego neko ko je odreagovao, ispričao celoj rodbini, ispričao svima oko sebe, sukobio se sa tom osobom, produžio taj stres sebi. Tako da mnogo zavisi od nas, zaista.

Milica

Da ne insistiramo da budemo u pravu.

Dr Ivana

Ne, ne jer mislim da će ljudi misliti šta žele da misle.

Milica

Šta god, da. Rekli ste u jednom trenutku da jako podržavate hedonizam, da to volite, koja je prava mera hedonizma, dajte nam recept doktorka?

Dr Ivana

Najmanja. Mislim da je da je hedonizam u neku ruku jako dobar za naše psihičko stanje, i mislim da mi svi mi vodimo većinom, da kažem stresan život , svašta nešto nam se dešava, imamo mnogo obaveza i mislim da moramo da imamo način kako ćemo da se opustimo, bilo da je to da izađemo sa prijateljima negde, ili da se opustimo uz čašu vina i netflix-ov film, što da ne. Mislim da je to sa jedne strane i hrana za naš mozak, i za našu smirenost, i moramo nekada da ugodimo sebi. Ne kažem uvek, treba voditi računa o drugima, i imati obaveze prema drugima, i vrlo to podržavam, ali nekada moramo i sebi udovoljiti.

Milica

I fizička aktivnost, upravu je profesor Dikić, to treba na recept da ide, stvarno. Fizička aktivnost na recept i naravno da vodimo računa o tome šta jedemo.

Dr Ivana

Tako je.

Milica

Koliko je jednostavno, Bože da li je moguće?

Dr Ivana

Sve je divno jednostavno, u praksi je mnogo teže.

Milica

Znam da. Mnogo vam hvala što ste nam pojednostavili i objasnili u stvari kako naše telo funkcioniše, i kako taj naš čarobni endokrini sistem funkcioniše, i da je zapravo ta dirigentska palica u nama.

Dr Ivana

Jeste.

Milica

A to tako lako zaboravimo. Hvala vam, pa evo ako ste raspoloženi još jednom možemo da otvorimo temu štitastu žlezdu, mislim da će biti gledano, ovoliko.

Dr Ivana

Može.

Milica

Jer to ljudi vole izuzetno, i zanima ih. Hvala vam mnogo na ovom gostovanju, ja bih rekla evo na prvom učešću u našem potkastu. Ostanite sa nama, naravno da će uslediti i druge podjednako važne teme.