inspiracija
Naše žene - Majke mi, bajka - Kolumna - To sam ja portal
Mirjana Bobic Mojsilovic

Naše žene

Naša žena rmba ceo radni vek, uz to kuva, pere, pegla, usisava, okopava baštu, sprema zimnicu, cepa drva, hrani piliće, mesi hlebove, nosi i tegli, čuva unučiće, hekla i štrika, gaji cveće…

Ima jedna reklama koja se ovih dana forsira po televizijama, u kojoj građani, sakupljeni iz raznih delova zemlje, govore svoja iskustva o nekom leku koji im je svima mnogo pomogao i učinio da ih više ništa ne boli. Zapanjilo me je ovo – sve te starije žene koje se pojavljuju u reklami, u stvari, imaju sličnu priču.

Jedna od njih kaže da je radila četrdeset godina stojeći, i da je to ostavilo posledice na njeno zdravlje, te da je poslednjih godina sve počelo da je boli, naročito noge. Ali, otkako je počela da maže tu mast, stvari su se naglo promenile. Odmah je postala ona stara. Ne bez izvesne doze humora, palo mi je na pamet da dotični melem ne služi samo za otklanjanje bolova, nego da pomaže i za maksimalno iskorišćavanje žena. Da mast i postoji da one ne bi sedele besposlene i krale bogu dane.

Naša žena rmba ceo radni vek, uz to kuva, pere, pegla, usisava, okopava baštu, sprema zimnicu, cepa drva, hrani piliće, mesi hlebove, nosi i tegli, čuva unučiće, hekla i štrika, gaji cveće… Naše majke i bake. One ne staju.

Isprva sam pomislila – jadne one, koliko rada, i ceo život im je rad.

A onda, setila sam se sopstvenih reči kada sam na ulici srela drugaricu. Ona se se vraćala s posla, natovarena kesama iz samoposluge, dok sam ja iz gepeka vadila kese s knjigama.

Umorno je uzdahnula.

„Eto, cimam, kao i uvek”, požalila se. Iako se žalila, sa uglova usana virio joj je majušni osmeh.

Sve dok možemo da radimo, i da nosimo, i sve dok nas ništa ne mrzi – mi smo pobednice!

Pomislila sam kako nije fer da nemamo nikoga da nam pomogne. I iz tog dvosekundnog „jadna ja” monologa, trgla me je ona moja bolja polovina.

„Hej, pa sve dok možemo da radimo, i da nosimo, i sve dok nas ništa ne mrzi – mi smo pobednice! Mlade smo.”

Počela je naglas da se smeje.

„Da znaš da sve vreme od samoposluge dovde razmišljam o tome da li sam jadna natovarena žena, ili sam pobednik”, rekla je smejući se.

„I, do čega si došla?”, pitala sam, iako sam znala odgovor.

„Mi smo pobednice”.

Mi, ćerke naših majki i baki, pokušale smo da podignemo ruke i da se u znak trijumfa udarimo dlanovima, ali nismo mogle.

A onda smo počele da se smejemo.

Pobednici mogu da se pozdrave i ramenima, zar ne?