Tenerife – mnogo više od hotela i bazena

Prvi direktni let iz Beograda otvorio nam je vrata Kanarskih ostrva. Ali tek kada iznajmite automobil i krenete po ostrvu, shvatite koliko bi bila šteta provesti odmor samo u hotelu. Na Tenerife smo stigli, moglo bi se reći, istorijskim letom. Bio je to prvi direktni let Er Srbije iz Beograda za Tenerife, 15. septembra 2026. godine.

Er Srbija je taj mali događaj lepo obeležila. U Beogradu smo dobili lepeze sa natpisom „Hola”, nazdravili čašom šampanjca, u avionu dobili ćebe Er Srbije, a po dolasku na Tenerife dočekali su nas šešir za sunce, torba i kolačić. Sitnice, naravno, ali lepe uspomene.

Posebno kada po sletanju pogledate oko sebe i shvatite razmere turizma na ovom ostrvu. Na aerodromu su avioni iz Velike Britanije, jedan za drugim. U odnosu na desetine letova koji svakodnevno dovode Britance, naš avion iz Beograda verovatno je statistička fusnota. Ali, nama je bio važan.

Direktan let menja stvari. Odjednom, odlazak na Tenerife više nije komplikovano putovanje s presedanjem, već pristupačna destinacija za odmor ljudi iz Srbije. Er Srbija će za početak leteti dva puta nedeljno, a interesovanje je bilo toliko da je početak linije pomeren više od mesec dana unapred.

Dve vrste Tenerifa

Već posle nekoliko dana postalo nam je jasno da postoje najmanje dva turistička Tenerifa.

Jedan je jug ostrva – veliki hoteli, all inclusive kompleksi, bazeni, restorani, plaže i hiljade turista koji tu mogu provesti sedam dana, bez potrebe da napuste hotelski kompleks. Brojke pokazuju veličinu tog turizma. U jednom letnjem mesecu, julu 2025, Adeje i Arona – dva velika turistička područja juga – primili su zajedno skoro 300.000 turista. Puerto de la Kruz na severu imao je oko 85.000.

A postoji i drugi Tenerife. On počinje onda kada sednete u automobil. Mi smo iznajmili mali pežo kod lokalne kompanije CICAR i vrlo brzo shvatili da je to možda bila najvažnija odluka ovog putovanja. Ne zato što na ostrvu nema javnog prevoza već zato što automobil daje slobodu da u istom danu iz turističkog mesta uz more stignete u planinsko selo, zatim među vulkanske stene na više od 3.000 metara, pa da se spustite kroz borove šume na zeleni sever ostrva. I sve to na relativno malom prostoru.

Plaža – Los Gigantes © Nenad Dikić-privatna arhiva

Los Gigantes – spektakularne litice, ali ne baš grad kakav smo očekivali

Za prvu bazu izabrali smo Los Gigantes, zbog čuvenih litica koje se skoro vertikalno obrušavaju u Atlantik. Litice nisu razočarale, naprotiv. Ali Los Gigantes jeste, barem mene.

Očekivao sam malo kanarsko mesto uz more. Umesto toga, dobio sam naselje koje velikim delom čine terasasto raspoređeni apartmanski kompleksi sa balkonima okrenutim prema okeanu. I mi smo bili smešteni upravo u jednom takvom.

Pogled je fantastičan. Bazen je nekoliko metara od apartmana. Na terasi možete doručkovati, gledajući Atlantik i La Gomeru. I možda je upravo tu zamka. Posmatrajući goste našeg Klayman Diamond kompleksa, stekao sam utisak da mnogi gotovo čitav dan provode između apartmana, terase i bazena. A samo nekoliko kilometara dalje nalazi se potpuno drugačiji svet.

Cela opština Santijago del Teide, kojoj Los Gigantes pripada, ima tek oko 6.500 registrovanih turističkih kreveta, višestruko manje od turističkih centara juga. Ipak, kada se nađete u samom Los Gigantesu, imate osećaj da je skoro svaki slobodan kvadratni metar padine iskorišćen za apartman s pogledom na more.

Plaža Los Guíos pored marine zaista je lepa – crni vulkanski pesak, Atlantik i ogromne litice iznad vas. Ali je mala. Teško je zamisliti da ona može da bude „gradska plaža” za sve ljude smeštene u okolnim apartmanima. Možda zato bazen ovde nije dodatak hotelu. On je deo turističkog modela.

Masca © Nenad Dikić-privatna arhiva

Masca

Sledećeg jutra krenuli smo automobilom prema Masci. I tada počinje sasvim drugi Tenerife. Serpentine, duboke klisure, planine, i na kraju malo selo stisnuto između stena. Maska (Masca) ima jedva stotinak stanovnika, ali kroz nju prolazi neuporedivo veće mnoštvo posetilaca. Na kućama smo videli transparente stanovnika: „Masca necesita soluciones” – Masci su potrebna rešenja.

Njihova poruka nije jednostavno „ne želimo turiste”. Stanovnici traže infrastrukturu, saobraćajna rešenja i uslove da selo ostane mesto u kome se može živeti, a ne samo kulisa kroz koju svakodnevno prolaze posetioci.

Mene je to pomalo podsetilo na Topli Do na Staroj planini, malo mesto koje odjednom postane zanimljivo mnogo većem broju ljudi nego što lokalna infrastruktura može da podnese.

I upravo tu turizam pokazuje i svoje drugo lice. Nije dovoljno dovesti hiljade ljudi do nekog lepog mesta. Potrebno je omogućiti da od toga kvalitetnije žive i ljudi koji su tu bili mnogo pre turista.

Vulkan Teide © Nenad Dikić-privatna arhiva

Od mora do 3.555 metara za nekoliko sati -Vulkan Teide

Ako bih morao da izaberem samo jednu stvar koju na ovom ostrvu ne treba propustiti, to bi bio Teide. Bio sam na Tenerifi pre dvadesetak godina, ali tada nisam išao žičarom do gornje stanice. Ovoga puta smo se organizovali na vreme. Za desetak minuta žičara vas sa vulkanske visoravni dovede do La Ramblete, na oko 3.555 metara nadmorske visine.

I onda izađete. Pejzaž je teško opisati. Lava, krateri, oblaci duboko ispod vas, susedna Kanarska ostrva u daljini, i skoro potpuni nedostatak vegetacije. Kao da ste za nekoliko minuta napustili Tenerife i stigli na drugu planetu.

Boravak gore je vremenski ograničen, što se pokazalo kao dobro rešenje. Organizacija je odlična, nema haosa i iskustvo ostaje ono zbog čega ste došli – susret sa vulkanom i jednim od najneobičnijih pejzaža Evrope. Teide je za mene apsolutni must-see Tenerifa.

Puerto de la Kruz, La Orotavu, i crkva u Garačiku © Nenad Dikić-privatna arhiva

A onda sever – tri potpuno različita grada – La Orotavu, Puerto de la Kruz i Garačiko

Posle vulkana spustili smo se prema severnoj obali i u jednom danu videli La Orotavu, Puerto de la Kruz i Garačiko (Garachico).

Neverovatno je koliko su različiti. La Orotava mi je možda najzanimljiviji grad koji smo do sada videli. Stare kuće sa drvenim kanarskim balkonima, crkve, samostani, trgovi i osećaj pravog grada koji postoji nezavisno od turista.

Puerto de la Kruz je druga priča. To je istorijski grad koji je mnogo ranije postao turističko središte severa. Ovde su dolazili poznati evropski putnici, među njima i Agata Kristi, koja je 1927. boravila na Tenerifi sa ćerkom.

A onda Garačiko – možda najdramatičniji od njih. Grad čiju je istoriju promenio vulkan i gde se lava susrela sa Atlantikom, stvarajući prirodne bazene uz obalu.

Tri grada. Nekoliko desetina kilometara. A tri potpuno različita Tenerifa.

Možda nam treba samo drugačija ideja odmora

Nemam ništa protiv bazena. Nismo smo se kupali. Sedeli smo na terasi. Pili kafu gledajući Atlantik. Ali bilo bi mi žao da smo zbog toga propustili Masku, Teide, La Orotavu ili Garačiko. I možda je baš to najvažnija poruka za putnike iz Srbije kojima je sada, zahvaljujući direktnom letu, Tenerife mnogo dostupniji. Ne morate birati između odmora i putovanja. Možete imati oba.

Iznajmite automobil. Ujutru se okupajte. Posle toga krenite. Tenerife je dovoljno mali da se mnogo toga može videti bez iscrpljujućeg putovanja, a dovoljno raznovrstan da se pejzaž ponekad potpuno promeni za pola sata vožnje. Mi smo mislili da dolazimo na ostrvo večnog proleća.

Za sada smo dobili more, vulkan, planine, kolonijalne gradove, crni pesak, borove šume, temperaturu koja je pojedinih dana prelazila 40 stepeni, i mnogo više Tenerifa nego što smo očekivali. A put još nije završen.

La Gomera noću © Nenad Dikić-privatna arhiva

Automobilom ulazimo na trajekt za La Gomeru

Sutradan smo uradili nešto što do tada nikada nisam radio na Kanarskim ostrvima. Pedesetak minuta kasnije izašli smo na drugo ostrvo. Na karti Tenerife i La Gomera izgledaju kao susedi. U stvarnosti, prelazak tih nekoliko desetina kilometara Atlantika deluje kao promena sveta.

La Gomera nema velike turističke gradove kao jug Tenerifa, nema beskrajne hotelske komplekse, niti auto-puteve kojima se brzo prelazi s jednog kraja ostrva na drugi. Ovde put počinje da se penje čim napustite obalu. I onda shvatite koliko je ovo ostrvo neverovatno.

Duboke klisure, gotovo vertikalne padine, palme, terase usečene u planinu, sela koja izgledaju kao da su se nekako zadržala na ivici provalije, a u sredini ostrva zelenilo koje kao da nema nikakve veze sa suvim pejzažima koje smo nekoliko dana ranije gledali na jugu Tenerifa.

Na La Gomeru, međutim, nismo došli samo kao turisti. Došli smo zbog Svetskog prvenstva u skajraningu (skyrunning).

© Nenad Dikić-privatna arhiva

Kada planina postane stadion

Skyrunning je teško objasniti nekome ko ga nikada nije video uživo. To nije klasično trčanje, a nije ni planinarenje. To je sport u kome se trči tamo gde većina nas razmišlja kako uopšte da prođe.

Svetsko prvenstvo 2026. održano je upravo na La Gomeri od 18. do 20. septembra. Došlo je 270 sportista iz 38 zemalja sa pet kontinenata, a takmičili su se u tri discipline: VERTICAL, SKYULTRA I SKY.

Najduža trka, SKYULTRA, imala je oko 62 kilometra i više od 4.000 metara uspona. Pobednik Kristijan Minođo (Cristian Minoggio) završio ju je za nešto više od šest sati.

Mi smo prvenstvo posmatrali iz sasvim drugačijeg ugla, jer smo Marija i ja sprovodili antidoping kontrolu. Čekati prve takmičare na cilju u San Sebastijanu, znajući šta su upravo prošli kroz planine, bilo je jedno od najzanimljivijih iskustava ovog putovanja.

Ali još zanimljivije bilo je shvatiti da La Gomera nije samo kulisa za skyrunning.Ona kao da je napravljena za njega. Ovde nema potrebe da se izmišlja sportski teren. Ostrvo je teren.

Ostrvo na kome stalno nailazite na isto prezime

Već na trajektu počinje još jedna priča La Gomere. Na brodu piše Fred. Olsen. Onda stignete na ostrvo i ime Olsen ponovo počinje da se pojavljuje. A kada odsеdnete u Jardín Tecina, jednom od najpoznatijih hotela na ostrvu, shvatite da iza svega postoji priča duža od jednog veka.

Porodica Olsen je norveškog porekla, ali njena poslovna istorija na Kanarskim ostrvima počinje još 1904. godine. Na jugu La Gomere razvili su poljoprivrednu proizvodnju na području La Lomada de Tecina i Playa de Santiago, pre svega paradajza i banana, a zatim i pomorsku vezu kojom su proizvode izvozili u Evropu.

Sedamdeset godina kasnije priča je dobila potpuno novu dimenziju. Prvi trajekt Benchijigua krenuo je 8. jula 1974. između mesta Los Cristianos na Tenerifu i San Sebastián de La Gomera. Primao je 399 putnika i 60 automobila, a prelazak je trajao oko 80 minuta. Za samo prvih šest meseci prevezao je više od 100.000 putnika. Teško je danas zamisliti koliko je ta linija promenila život ostrva. Nama je prelazak trajao manje od sat vremena. Automobilom smo ušli na Tenerifu, a izašli na La Gomeri i nastavili dalje. Turistička infrastruktura, poljoprivreda, hotel u kome smo odseli i brod kojim smo stigli, odjednom su postali delovi iste priče.

Jardín Tecina – hotel koji nije odvojen od ostrva

Posle Los Gigantesa, gde sam imao utisak da turistički apartmani gutaju čitavu padinu, Jardín Tecina hotel bio je potpuno drugačije iskustvo.

I on je veliki turistički kompleks. I on ima bazene, restorane i sve ono zbog čega čovek, ako želi, danima ne mora da izađe iz hotela. Ali, ovde sam imao drugačiji osećaj. Hotel je smešten visoko iznad Playa de Santiago, u ogromnom vrtu, i mnogo više pokušava da bude deo pejzaža nego da ga zameni.

Pećina za dvoje © Nenad Dikić-privatna arhiva

A onda je došao Marijin rođendan. I večera koju ćemo teško zaboraviti. Večera u pećini. Postoje hotelske večere koje pamtite po hrani. Ovu ćemo pamtiti po mestu. U steni iznad Atlantika nalazi se Cueva para Dos – Pećina za dvoje. Jedan sto. Dve stolice. Iznad vas prirodna vulkanska stena, oko vas zelenilo, a ispred vas okean. Nema drugih gostiju. Sedeli smo pod stenom, jeli, gledali kako nestaje dnevna svetlost i razmišljali koliko je neobično da smo samo nekoliko dana ranije sedeli pored bazena u Los Gigantesu misleći da smo došli na klasičan put na Tenerife. A sada smo večerali u pećini, na malom ostrvu usred Atlantika.

Crkva i samostan u La Laguni © Nenad Dikić-privatna arhiva

Povratak na Tenerife, ali u potpuno drugi svet

Posle tri dana vratili smo se trajektom na Tenerife. Ovoga puta nismo otišli na jug. Otišli smo u San Cristóbal de La Laguna. I kao da smo ponovo promenili ostrvo. Nema mora pred prozorom. Nema hotelskih bazena. Nema apartmanskih terasa poređanih po padinama.

Umesto njih – uske ulice, trgovi, crkve, samostani, stare kuće sa drvenim balkonima i unutrašnjim dvorištima. La Laguna je od 1999. na UNESCO listi svetske baštine. Posebna je i zato što njen planski, nefortifikovani grad predstavlja model urbanizma koji će kasnije imati veliki uticaj na gradove nastale u španskoj Americi.

I ovde smo konačno uradili nešto što je na ovakvom putovanju možda najteže. Usporili smo. Ostavili smo automobil. Doručkovali dugo. Pili kortado. Šetali bez plana. Ulazili u male galerije i stare kuće, samo zato što su vrata bila otvorena.

U jednoj galeriji naišli smo na rečenicu tenerifskog slikara Kristina de Vere (Cristino de Vera): „Umetnost je odbrana od straha, tame i smrti.”

A onda smo počeli da primećujemo još nešto. Svuda oko nas pojavljivao se Arhangel Mihailo. Za nas posebno zanimljivo otkriće, jer je Arhangel Mihailo i slava naše porodice. U La Laguni San Miguel Arcángel nije slučajan motiv. Njegovo prisustvo seže do samih početaka grada, a njegova kapela stoji uz Plaza del Adelantado. Tako je poslednji deo našeg putovanja, sasvim neočekivano, dobio i jednu ličnu nit.

Posle vulkana, skyrunninga, trajekata i serpentina, poslednji dan proveli smo hodajući. I to nam je baš trebalo.

Tenerife nije destinacija za jedan odmor

Kada smo krenuli iz Beograda, Tenerife sam zamišljao prvenstveno kao ostrvo na kome ćemo spojiti nekoliko dana puta sa obilaskom i radom na takmičenju. Sada mislim drugačije. Tenerife, zajedno sa La Gomerom, nije jedna destinacija. To je nekoliko potpuno različitih putovanja na veoma malom prostoru.

Možete provesti sedam dana u hotelu na jugu i vratiti se zadovoljni. Ali možete i da uradite nešto drugo.

Da se okupate ispod litica Los Gigantesa. Da vozite serpentinama do Maske. Da za deset minuta žičarom stignete gotovo do 3.600 metara na Teideu. Da šetate ulicama La Orotave. Da automobilom uđete na trajekt i pedesetak minuta kasnije izađete na La Gomeri. Da gledate najbolje svetske skyrunnere kako završavaju trku kroz planine. Da večerate u pećini iznad Atlantika. I da put završite sedeći uz kortado u pet vekova starom gradu. Sve na jednom putovanju.

Zato bih sada, kada postoji direktan let iz Beograda, Tenerife svakako preporučio ljudima iz Srbije.

© Nenad Dikić-privatna arhiva

Ali uz dve male napomene. Ne bih nužno birao najtoplije mesece. Kanarska ostrva imaju klimu koja omogućava putovanja tokom cele godine, a upravo jesen i zima mogu biti veoma privlačni za one koji žele da pobegnu od evropske hladnoće. I sama Er Srbija novu liniju posebno vidi kao priliku za putovanja van klasične letnje sezone.

I još važnije, nemojte doći na Tenerife samo zbog hotela. Iznajmite automobil. Izađite iz turističkog kompleksa. Skrenite sa autoputa. Uđite u selo. Popnite se na vulkan. Sedite na trajekt. Probajte hranu koju ne poznajete. Uđite u crkvu ili galeriju čije ime nikada ranije niste čuli. I ostavite poneki dan bez plana. Jer, najveća greška koju možete napraviti na ostrvu Tenerife možda nije da nešto ne vidite.

Najveća greška je da ne krenete!

Naslovna fotografija – Bazeni u vulkanskim formacijama © Nenad Dikić-privatna arhiva