Brzo hodanje – nije reč o kondiciji, već o unutrašnjem tempu

Postoje ljudi koje prepoznajate s leđa, ne gledajući ih s lica, ne po odeći, ne po visini, već po hodu. Idu brzo, uvek. Ne trče, ne paniče, ne gestikuliraju previše. Samo idu, kao da je svet oko njih blago usporen, a oni podešeni na neku drugu frekvenciju. Sećam se rada sa Zoranom Đinđićem, on je samo takve voleo. Možda smo se i zato pronašli.

Od kada putujem, sve više uviđam da brzina hoda nije banalna navika već stvar temperamenta i karaktera ličnosti. I kao i uvek kada želite nešto da proverite, potražite literaturu. Bihevioralne nauke su poslednjih decenija uradile dosta, merile su hod dovoljno dugo i izvele neke zaključke. Ispostavilo se da je brzina hoda jedan od najkonzistentnijih bihevioralnih signala koje imamo.

Osobine onih koji brzo hodaju

U više nezavisnih studija, sprovedenih u Velikoj Britaniji, SAD i Japanu, prirodna brzina hoda u realnom okruženju (ulice, pešački prelazi, trgovi) povezana je sa rezultatima standardizovanih psiholoških testova.

Najčešće se ponavljaju tri osobine:

• savesnost (conscientiousness) – organizovanost, orijentacija na cilj, sklonost planiranju;

• ekstraverzija – veća energija, spoljašnja orijentacija, inicijativa;

• vremenska urgencija (time urgency) – osećaj da je vreme resurs koji se ne rasipa.

U jednoj klasičnoj britanskoj studiji, istraživači su merili brzinu hoda ljudi na gradskim ulicama, a zatim ih nezavisno testirali u laboratoriji. Povezanost između brzine hoda i ličnih osobina bila je statistički stabilna, čak i kada su kontrolisani faktori poput godina, pola i fizičke kondicije. Drugim rečima, nije stvar u kondiciji. Stvar je u unutrašnjem tempu.

Psiholozi govore o behavioral leakage, sitnim telesnim signalima kroz koje „iscuri” ono što mislimo da je skriveno. Hod je idealan za to, automatizovan je, ponavlja se svakog dana i retko ga svesno kontrolišemo.

Zato je fascinantno da su u eksperimentima u kojima su gledani samo kratki, nemi snimci ljudi koji hodaju, posmatrači mogli da pogode, bolje od slučajnosti, ko je samouvereniji, ko stabilniji, ko otvoreniji.

Shutterstock.com

Na šta još ukazuje brzina hoda?

Posebno zanimljiva oblast su longitudinalne studije kod starije populacije. U velikim američkim istraživanjima, ljudi koji su ušli u šezdesete sa bržim, stabilnim hodom, imali su manji kardiovaskularni rizik, sporiji kognitivni pad i viši subjektivni osećaj smisla i vitalnosti.

Važno je biti precizan – brz hod nije uzrok dugovečnosti, već indikator ukupne funkcionalne rezerve: neurološke, kardiovaskularne i psihološke. Kao što grip ne uzrokuje slab imunitet, već ga otkriva.

Ako ste se uhvatili da se prepoznajete u ovom opisu, verovatno ste primetili još nešto – isti „brzi potpis” postoji i van hodanja.

Ljudi koji idu brzo često:

• brzo jedu (što nije baš najbolja osobina);

• brzo donose odluke (nekada fatalno);

• ne vole „prazan hod” u razgovorima;

• imaju niz paralelnih projekata;

• osećaju unutrašnju nelagodu kada sve stane;

• prelaze ulicu na crveno.

To nije ni vrlina ni mana. To je ritam. Problem nastaje kada je ritam konstantno u neskladu sa kontekstom, kada se ceo život živi u „prelazu na crveno”.

Šta je tranziciona šetnja?

Zanimljivo je da istraživanja pešačkog ponašanja pokazuju sledeće:

• fokus na odredište – automatsko ubrzavanje;

• fokus na senzacije (disanje, stopala, okruženje) – spontano usporavanje.

Jedan praktičan trik koji koriste mnogi ljudi sa visokim unutrašnjim tempom jeste tzv. „tranziciona šetnja”: nekoliko minuta namerno sporijeg hoda između posla i privatnog života, kao signal nervnom sistemu da urgencija može da se isključi. Jedna moja prijateljica upravo to radi svakog dana. Suprotno važi i za sporije tipove: kratka, namerno brza šetnja pre mentalno zahtevnog zadatka često poboljšava fokus.

Važno je i ovo reći, savremeni narativi vole sve da definišu – brzi su uspešni, spori su lenji. Nauka to ne podržava. Spor hod može pratiti kreativnost, refleksiju, emocionalnu dubinu. Brz hod može pratiti efikasnost, inicijativu i energiju. Obe krajnosti postaju problem tek kada su rigidne. Brzina hoda je regulator, a ne presuda. Tempo se može prilagoditi kontekstu, bez menjanja ličnosti.

Kada sledeći put preteknete iste ljude na istom ćošku, verovatno ne jurite nigde posebno, već samo vaš unutrašnji metronom radi brže. A razumevanje tog metronoma, umesto pokušaja da ga utišate ili glorifikujete, često je prvi korak ka boljem balansu.

Naslovna fotografija – Shutterstock.com