Kako izbeći grč lažnog osmeha i smejati se od srca

Vesela mi je zakazala sastanak preko sekretarice u čuvenom dorćolskom kafiću. Vidim je kroz staklo, u daljini, tužnu, kako spuštene glave teško korača u oblaku dimne zavese. „I dalje ne gasi, što bi rekli – vari… Sebe ili cigaretu?”, pitam se, dok primećujem njen poslovni stajling za naslovnu stranu magazina.

Tri koraka pre nego kroči u kafić, zastaje, uvlači duboki dim, crvenom štiklom gasi pikavac i odjednom – transformacija! Da ne videh svojim očima – ne bih verovala. Kao da se podigla dimna zavesa, brzinom svetlosti kompletna promena, senku sa lica zamenjuje „osmeh od milion dolara”. Snažno otvara vrata, zastaje koji sekund, osmatra teren, ugleda me, „širok osmeh i zlatan zub”, zašećerene rečenice i stisak ruke, uz obavezan troskok poljubaca.

U laganoj verbalnoj razmeni saznajem da je sve nikad bolje?! Dok ispijamo ledenu kafu, (ne)poznanici koji nam prilaze dobijaju istu količinu osmeha i verbalnih bombonica „kako si – a zapravo me ne zanima odgovor”. Nema šta, Vesela je bezgrešna u svojoj veseloj veštini. Toliko se izveštila, da je receptura tačna u miligram. Za svakog isto, ni manje ni više, „nit’ po babu, nit’ po stričevima”.

Made by my soul

Počinjem da se smejem, prvo tiho, a onda grohotom, dok me Vesela začuđeno gleda. Upravo se radujem sopstvenoj spoznaji, koju prati iskrenost smeha, onog srčanog, 100 odsto organskog, made by my soul!

Pitam se koji su to trenuci kada se „svičuje” naša prirodnost i ono što nam se trenutno dešava, sa hodajućim bilbordom „(za)vidi – ja sam odlično”? Zbog koga nam je važno da guramo pod tepih ono što iskreno jesmo, i predstavljamo se za plastične bizi-šamane? Da li zaista mislimo da se energija koju zračimo može zamaskirati samo naučenim osmehom i tehnikama?

Veštački osmesi i odnosi

Ljudi, otupeli smo, majke mi! Polako i sigurno postajemo uniformisani klonovi obrasca uspeha, koji umesto da nam koristi kako bi probudili sopstvene potencijale, zapravo pravi od nas audio-vizuelno pokretne reklame – kako nešto treba?! Posledica veštačkih osmeha jesu svakako i veštački odnosi, pa nije ni čudo što kao takvi ne mogu da odole zubu vremena. I tako moja Vesela, naučenim paketom osmeha, „lupi sebi zabranu” da uđe u kafić onako kako se oseća, da podeli to sve sa prijateljem ili možda samo da bude… Zar je sramota samo biti? Tražiti od sebe da se naučeno osmehujemo, isto je kao i da imamo seks bez osećanja. U mom svetu to se zove – kurvanje. Ja lično nemam ništa protiv najstarijeg zanata. Međutim, posledica je da telo stari i da je mušterija sve manje, a kurvati se samo sa sobom i nije neki pos’o.

Osmeh must have

Sećam se sebe mlađe u svetu biznisa i su(i)rove konkurencije, gde je bilo nezamislivo da bez osmeha uđeš u „hram klijenta”. Ali ne bilo kakvog osmeha – to je bio jedan i jedinstveni obrazac osmeha! Bog mi dao divne zube, pa sam bezbolno ušla u papreno plaćeni program edukacije i treninga, ali znam i mnoge koje je više bolelo, jer su morali papreno da ulože i u „veštake”, kako bi se dodatno (iz)veštili. Izveštili ili izveštačili, pitanje je sad? Bez obzira šta se dešavalo, bez obzira da li sam osećala da želim da se osmehujem, osmeh je bio must have dovoljno dugo, da sam kasnije potrošila skoro isto toliko vremena i nešto više novca za „odvikavanje od zavisnosti od istog”. Što bi moja baba rekla: „Svaka se škola plaća!”, a bogami je i bolelo.

Predivna raznovrsnost

Lepota iskrenog osmeha sadrži jako puno finih nijansi, skrivenih poruka, šarenu dugu osećanja i lepezu emocija. Da bih poklonila osmeh prvo sebi, potrebno je zaroniti u sopstvene dubine i dopustiti radovanje baš svemu na šta mi srce igra, bez obzira da li je društveno poželjno, trendi, malo ili veliko.

Da bih poklonila osmeh drugima, potrebno je da osetim povezanost i kada se ne poznajemo, da osetim radost i kada rešavamo problem, da se osmehujem i samo kad se pogledamo, a ponekad i kada se ne vidimo. U toj predivnoj raznovrsnosti mene i odnosa koji me okružuju, dopuštam sebi da se osmehnem i kada se postidim, da zazveči prostorija zato što ću se „upišati od smeha”, da širokim osmehom bez reči pošaljem „volim te”, da stisnutim osmehom poručim „da tako više ne ide” i da uđem u kancelariju bez osmeha, i onda kada se svi smeju.

Danas – to sam ja! Biti svoj, osećati sebe, pokloniti se sebi i tek onda svetu – jedina je formula uspeha i životni program za koji ne treba dodatna „rehabilitaciona edukacija”.

Znam da vas zanima koja je bila moja spoznaja kada me je Vesela (raz)veselila, kao što znam da je samo moja i da vam želim od srca da i vi nađete svoju… Onu pravu, organsku, made by your soul!

Veselo vam bilo!

Za više organskog smeha evo melodije na linku:

Grlim vas gromoglasnim osmehom,

Ana