Kada institucija ubije čoveka

Priča o Džejsonu Ardeju (Jason Arday) nije samo priča o plagijatu. Možda je mnogo više priča o tome šta se događa kada institucija od jednog čoveka napravi simbol, a zatim ga ostavi samog kada taj simbol počne da se ruši.

Džejson Ardej imao je biografiju kakvu bi svaki veliki univerzitet poželeo da ispriča. Rođen u Londonu, kao dete je dobio dijagnozu poremećaja iz spektra autizma. Prema biografiji koju je svojevremeno objavio i Univerzitet u Kembridžu, nije govorio do jedanaeste godine, a nije naučio da čita i piše do osamnaeste. Uprkos tome, završio je fakultet, doktorirao i izgradio akademsku karijeru baveći se obrazovanjem, nejednakošću, rasom i položajem manjinskih i neurodivergentnih grupa.

Godine 2023. dogodilo se ono što je njegovu životnu priču učinilo svetski poznatom: sa 37 godina postao je profesor sociologije obrazovanja na Univerzitetu u Kembridžu i najmlađi crni profesor u istoriji tog univerziteta.

Teško je zamisliti snažniju priču o prevazilaženju prepreka. Dete koje nije govorilo postalo je profesor Kembridža. Čovek koji je veoma kasno naučio da čita postao je univerzitetski profesor. Pripadnik manjinske zajednice stigao je do jedne od najprestižnijih akademskih institucija na svetu.

Kembridž tu priču nije skrivao. Naprotiv, istakao ju je kao dokaz da obrazovanje, inkluzija i različitost mogu menjati ljudske sudbine. U zvaničnoj objavi povodom njegovog imenovanja univerzitet je upravo njegov lični put povezao s preprekama s kojima se suočavaju neurodivergentni ljudi, pripadnici etničkih manjina i ljudi iz socijalno manje privilegovanih sredina.

A onda se priča raspala.

Šta se zapravo dogodilo?

Tokom 2025. i 2026. počela su da se pojavljuju ozbiljna pitanja o Ardejevom akademskom radu. Najviše pažnje privukla je njegova doktorska disertacija, odbranjena 2015. godine na Univerzitetu Džon Murs u Liverpulu. U njoj su pronađeni delovi teksta veoma slični ranije objavljenim radovima drugih autora.

Univerzitet Džon Murs u Liverpulu već je razmatrao optužbe i nije zaključio da je Ardej počinio plagijat. Nepravilnosti su pripisane mogućoj „poštenoj i razumnoj grešci”. Sam Ardej je odbacivao tvrdnju da je namerno plagirao, mada je priznavao da je u doktoratu bilo akademskih grešaka.

Međutim, kasnije su se pojavile dodatne analize koje su otvorile ozbiljnija pitanja. Retraction Watch je izvestio da je Times Higher Education još 2025. pripremao istragu o mogućem plagiranju u njegovom doktoratu i u nekoliko naučnih članaka. Posebno zabrinjavajuće bilo je navodno pojavljivanje ranije objavljenog teksta u delovima jednog rada, a predstavljeni su kao izjave ljudi koje je Ardej sam intervjuisao. Ako bi se takva tvrdnja dokazala, problem više ne bi bio samo pravilno citiranje nego bi se otvorilo pitanje samog integriteta istraživačkih podataka.

Istovremeno su počela da se proveravaju i neka druga dostignuća i akademske pozicije iz njegove biografije. Pojavila su se pitanja o pojedinim univerzitetskim afilijacijama, publikacijama, sportskim podvizima i humanitarnim aktivnostima koje su godinama bile deo njegove javne priče.

Kembridž je u početku snažno stao iza svog profesora. Kasnije je promenio stav. U avgustu 2026. Univerzitet je pokrenuo nove istrage o njegovim kvalifikacijama i akademskoj karijeri. Ardej je ubrzo podneo ostavku, navodeći da su neprekidne optužbe, spekulacije i javni komentari imali veliki uticaj na njega i njegovu porodicu.

Kembridž je zatim najavio i nezavisnu istragu sopstvenog procesa kojim je Ardej bio izabran za profesora, kao i moguću reviziju načina na koji će se ubuduće proveravati kandidati za najviše akademske funkcije.

To menja čitavu priču. Jer pitanje više nije bilo samo – šta je uradio Džejson Ardej?

Pitanje postaje – šta je radio Kembridž?

Odgovornost pojedinca ne nestaje

Najlakše bi bilo ovu priču pretvoriti u jednostavnu Ardejevu odbranu. Autizam ne oslobađa naučnika odgovornosti za ono što objavljuje. Teška životna priča nije opravdanje za plagijat. Pripadnost manjinskoj grupi ne može nekome dati drugačije standarde akademskog integriteta.

Ako je naučnik preuzeo tuđi tekst bez odgovarajućeg označavanja, za to mora da odgovara. Ako je izneo podatke ili biografske tvrdnje koje nisu tačne, i za njih mora da odgovara. Akademska zajednica ne može opstati bez takvih standarda. Ali upravo tu počinje drugi deo priče, jer univerzitet nije pasivni posmatrač.

Kembridž nije mala organizacija koja je slučajno poverovala u nečiji CV. Reč je o instituciji staroj više od osam vekova, sa razvijenim sistemima selekcije, komisijama, akademskim evaluacijama, recenzijama i proverama kandidata. Kada takva institucija nekoga postavi na profesorsko mesto, ona zapravo govori – mi smo proverili ovog čoveka.

Zbog toga je teško prihvatiti objašnjenje prema kome je čitava priča samo individualni neuspeh Džejsona Ardeja.

Ako su nedostaci njegovog akademskog rada bili dovoljno veliki da nekoliko godina kasnije izazovu međunarodni skandal, zašto nisu otkriveni pre njegovog imenovanja? Ako su pojedine stavke njegove biografije mogle relativno jednostavno da budu proverene, zašto nisu proverene? Ako je postojao problem s njegovim naučnim opusom, kako je prošao procedure za jednu od najprestižnijih profesorskih pozicija u Britaniji? Upravo zato je odluka Kembridža da sada ispita sopstveni proces imenovanja možda najvažniji deo cele priče.

Da li je moguće da je Ardejeva biografija bila toliko dobra priča da je umanjila potrebnu akademsku skeptičnost? Ne znamo odgovor. Ali, pitanje je legitimno. Savremene institucije veoma vole ljudske priče.

Kompanije, univerziteti, sportske organizacije i političke institucije više ne predstavljaju samo svoje rezultate. One predstavljaju i svoje vrednosti. Zato su im potrebni ljudi koji te vrednosti mogu da personifikuju. Džejson Ardej bio je gotovo idealna personifikacija.

Autizam.

Socijalni problemi.

Kasno savladavanje čitanja i pisanja.

Pripadnost manjinskoj zajednici.

Akademski uspeh.

Kembridž.

Priča je govorila sama za sebe.

Ali kada institucija počne da koristi nečiju ličnu biografiju kao dokaz sopstvene otvorenosti i progresivnosti, ona više nije samo poslodavac. Ona postaje suvlasnik njegove javne priče.

Uspeh se institucionalizuje. Neuspeh se individualizuje.

Dok je priča o Džejsonu Ardeju bila uspešna, njegov uspeh nije pripadao samo njemu. Bio je i uspeh Kembridža. Njegova fotografija, životna priča i akademska pozicija govorile su nešto pozitivno o instituciji koja ga je zaposlila. Pogledajte, poručivala je ta priča, ko sve danas može postati profesor Kembridža. Ali kada je došla kriza, fokus se dramatično promenio.

Tada se govorilo o Ardejevom doktoratu, Ardejevim publikacijama, Ardejevom CV-ju. Ardejevim tvrdnjama. Ardejevim greškama.

I tu se pojavljuje obrazac koji postoji daleko izvan univerziteta. Kada pojedinac uspe, institucija rado kaže: „On je jedan od nas.” Kada postane problem, mnogo lakše kaže: „On je odgovoran za svoje postupke.” Obe tvrdnje mogu biti tačne. Ali između njih postoji ogromna moralna razlika.

A onda je Ardej izvršio samoubistvo

Dana 14. avgusta 2026. Džejson Ardej pronađen je mrtav u svojoj kući u južnom Londonu. Imao je 41 godinu. Policija je njegovu smrt opisala kao neočekivanu, ali je ne tretira kao sumnjivu. U trenutku pisanja ovog teksta nije utvrđena uzročno-posledična veza između akademskog skandala, pritiska kojem je bio izložen i njegove smrti, i bilo bi neodgovorno takvu vezu stvarati bez dokaza.

Njegova porodica, međutim, govorila je o ogromnom pritisku i dugotrajnom javnom zlostavljanju kome je bio izložen, dok je i sam Ardej nekoliko dana ranije obrazložio ostavku velikim teretom koji su javne optužbe ostavile na njemu i njegovim najbližima.

Zato njegova smrt ne treba da bude korišćena kao argument ni za njegovu nevinost, ni za njegovu krivicu. Ali nas tera da postavimo mnogo ozbiljnije pitanje.

Koliku odgovornost preuzima institucija kada od čoveka napravi simbol?

Jer simboli nisu apstraktni. Iza njih postoje ljudi, sa ambicijama, sa slabostima, sa strahovima i greškama. Ponekad i s posebnom ranjivošću.

Kada institucija proceni da joj nečija priča koristi, ona toj priči daje ogromnu snagu. Mediji je prenose. Ljudi je citiraju. Pojedinac počinje da predstavlja nešto mnogo veće od sebe. Ali, takva transformacija ima cenu.

A kada simbol padne, pad je mnogo veći od pada anonimnog profesora. Zbog toga, ovo nije samo tekst o jednom profesoru i jednom univerzitetu. Isti mehanizam možemo pronaći gotovo svuda.

Sportisti postaju simboli nacionalnog ponosa dok pobeđuju. Kompanije predstavljaju zaposlene kao dokaze svoje društvene odgovornosti. Političke organizacije pojedince pretvaraju u simbole svojih vrednosti. Univerziteti izuzetne biografije koriste kao dokaz inkluzivnosti. Sve je to legitimno. Sve dok se ne zaboravi jedna jednostavna stvar – čovek ne prestaje da bude čovek kada postane simbol.

Da li moderne institucije zaista brinu o ljudima koje predstavljaju kao svoje simbole, ili brinu o njima samo dok njihove priče dobro izgledaju u priči koju institucija želi da ispriča o sebi?

Džejson Ardej zaslužuje da odgovaramo na pitanja o njegovom akademskom radu. Ali Kembridž zaslužuje ista takva pitanja. Jer odgovornost ne može pripadati samo pojedincu onda kada se priča loše završi, ako je institucija prethodno tako rado učestvovala u njenom stvaranju.

Naslovna fotografija – Shutterstock.com