Firenca u oku književnice – Bruneleskijevo sirotište i seksi sirevi
Firenca, grad čije ime znači ona koja će cvetati, nije samo najposećenija turistička destinacija, muzej na otvorenom i škrinja najprefinjenije umetnosti, već je i najčešće birano mesto radnje bezbrojnih knjiga i filmova. Dok nas prospekti i bedekeri upućuju na tačke koje ne smemo propustiti u Firenci, romani i filmovi nam otkrivaju manje poznate, tajanstevene i sklonjene slike Firence.
Ako se oslonimo na oko i ukus umetnika i krenemo po Firenci s knjigom u ruci, moći ćemo da osetimo onaj posebni, tajanstveni duh grada koji gotovo sigurno promiče jednosmernoj reci turista. Za sledeću šetnju po Firenci predlažemo vam roman Rajska vrata naše književnice Ljubice Arsić.
Kako mirišu firentinske tratorije
Već na početku romana zatičemo glavnu junakinju Đurđu u firentinskoj tratoriji Bistro. Nakon dana ispunjenog poslovnim sastancima, ona nalazi mesto na kome može da odahne i okrepi se prefinjenim ukusima, po kojima je Firenca poznata koliko i po umetnosti. Zajedno sa Đurđom uživamo u pekorino stađonatu, koji je mirisao na stare bačve, u buđavcu serviranom na rukoli, siru sa korom od crnog bibera i nastruganih tartufa ili mekoj mocareli prelivenoj medom. Zamislićemo se nad Đurđinim zaključkom: „Sirevi su seksi.”
Junakinji romana Rajska vrata može se verovati jer ona ima unutrašnji talenat za mirisanje, koji je nasledila od svoje bake, kao i malu prefinjenu parfimeriju u Beogradu. Mada Đurđina laka večera u Firenci liči na kraj priče, ona zapravo predstavlja početak niza događaja tokom kojih Đurđa počinje da otkriva mnoge tajne svoje lične i porodične istorije. Pričajući nam priču o Đurđi, književnica Ljubica Arsić nam otkriva i na specifičan način osvetljava i neke tajne same Firence.
Rajska vrata – večnost i vreme
Samo ime romana Rajska vrata upućuje na destinaciju na koju će svaki vodič odvesti svoju grupu, ali da li će iko od njih sažeti priču o njima ovako kako je to učinila književnica Ljubica Arsić:
„Preko puta Đotovog zvonika, na ulazu u Baptisterijum gde su se krstili pesnik Dante i svi Medičijevi, grupa kojoj se pridružila Đurđa razgledala je pozlaćene reljefe na Vratima raja. Onaj sa Adamom i Evom prikazivao je sve što ih je snašlo: Adama, kako se posle božanskog dodira, još bunovan, diže iz nesvesti, dok oko njega lepršaju anđeli, Evu napravljenu od rebra, oboje posle kušanja i prestupa isterani iz raja. Eva se, očajna, malo povodi unazad, kao da će se onesvestiti. Svi ovi događaji predstavljeni su na jednom panelu, kao da su se dešavali istovremeno, jer u večnosti u stvari nema vremena, nema prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Vreme je dato čoveku da ga večnost ne uplaši.”
Firenca – renesansno sirotište -The Santissima Anunziata Square hosts SS Annunziata Basilica, Hospital of the Innocents and a statue of Ferdinand I © Color Maker / Shutterstock.com
Prva Bruneleskijeva građevina u Firenci
Posle prijatne firentinske večere Đurđa kreće na svoje unutrašnje putovanje, na kome će se u Firenci zadržavati i na mestima koja imaju duboke i tamne senke. Tako će joj se veliki firentinski renesansni umetnik Filipo Bruneleski, koga turisti uvek vezuju za grandioznu kupolu katedrale Santa Marija del Fjore, ukazati preko ranorenesansne građevine pored koje se turisti ređe zadržavaju. A upravo ta palata, koju u romanu autorka zove Dom anđela, svojim izgledom, značenjem i istorijom uticaće na razvoj Đurđine unutrašnje drame više nego sva ostala sveta mesta Firence.
Dom anđela ili Ospedale degli Inoccenti, prva zgrada projektovana namenski za sirotište i bolnicu za siročad, počela je da se gradi 1419. i smatra se prvom građevinom čiste rane renesanse. Bila je i prvo Bruneleskijevo arhitektonsko delo u Firenci, nakon njegovog povratka iz Rima, gde je zajedno sa svojim prijateljem Donatelom izučavao arhitekturu na temeljima antike.
Narudžbina gilde svilara
U mladosti, Bruneleski je učio za zlatara i vajara, a kasnije je svoja arhitektonska znanja stečena u Rimu obogatio inovacijama, što je kulminiralo konstrukcijom kupole Duoma, manjom samo od kupole Svetog Petra u Rimu i kupole Panteona.
Projektovanje zgrade sirotišta Bruneleskiju je poverila Gilda svilara Firence, jedna od najbogatijih u gradu, kao znak svog dobročinstva i brige za zajednicu.
Bruneleski ju je zamislio kao impozantnu građevinu, sa unutrašnjim dvorištem, sa kolonadom stubova i devet lukova u pročelju. Bruneleski se kasnije okrenuo novim arhitektonskim izazovima, a zgradu sirotišta su dograđivali drugi majstori. Dodat je gornji sprat i novo krilo. Danas, sa okolnim zgradama, formira Trg Presvete Anuncijate (Piazza Santissima Annunziata), na koji je 1609. postavljena statua Ferdinanda I Medičija, velikog vojvode Toskane, a 1640. i fonatana.
Sudbina siročadi predskazana reljefima
Prvo sirotište na svetu počelo je svoj dugi i dramatični život, sa hiljadama isprepletenih životnih drama, čiji eho je osluškivala junakinja romana Rajska vrata, tražeći odgovore na svoja pitanja. Književnica Ljubica Arsić kaže da je tokom pisanja romana dugo stajala pred tom palatom posmatrajući i analizirajući reljefe koji ukrašavaju njeno pročelje.
U kružnim reljefima od terakote sa plavom glazurom prikazana su mala deca, da ukažu na namenu građevine. Književnica se pitala zašto je većina dece prikazana s nogama čvrsto povijenim u pelene, dok tek poneko ima slobodne noge. I došla je do zaključka da je vajar Andrea dela Robija time predskazivao sudbinu siročadi koja će odrastati u toj instituciji. Dok će većini perspektive biti limitirane, poneko će ipak uspeti da se oslobodi stega sudbine i uspeće da napravi iskorak. Takva je bila renesansa, doba isprepletenosti tame i sjaja.
Firenca- renesansno sirotište, reljefi na građevini – Hospital of the Innocents © Color Maker / Shutterstock.com
U renesansnom sirotištu opati i opatice su odgajali i vaspitavali siročad. Devojčice su mogle da se zamonaše, poneka i da se dobro uda, a većina je pripremana za vešte sluškinje u uglednim kućama. Dečaci su uglavnom obučavani za zanate.
Točak anonimnosti
Književnica Ljubica Arsić opisuje i način na koji su deca ostavljana u sirotištu. Postojao je, u zidu kraj ulaznih vrata, učvršćen veliki horizontalni točak sa udubljenjem, u koje bi donosilac, obično nesrećna majka, spustio bebu i pozvonio na vrata. Onda bi se brzo udaljio da ga niko ne vidi i tako ostajao anoniman. A iznutra bi opatica pokrenula mehanizam koji bi okrenuo točak i beba bi se našla u sirotištu. Ovaj sistem ostavljanja dece bio je u funkciji sve do 1875. godine.
Kad je točak prestao da radi, nad njim je uklesan natpis: „Tokom četiri veka ovo je bio točak nevinih, tajno pribežište od bede i srama za one kojima dobročinstvo nikada nije zatvaralo svoja vrata.”
Decu su najčešće ostavljale neudate majke, ali i one siromašne, koje su već imale decu koju su jedva prehranjivale, pa nisu mogle da hrane još jedna usta. Naravno, često su u sirotište sitzala i nezakonita deca ćerki i žena iz uglednih porodica.
Da bi hranili sasvim male bebe, opati i opatice iz sirotišta najmili su plaćene dojilje. Često se dešavalo da se za dojilju javi majka koja je prethodne noći stavila svoje novorođenče na veliki točak. To im je bio jedini način da hrane svoju bebu, a da i nešto zarade.
Nadale su se da će moći da vrate svoju decu
Majke su se često nadale da će doći dan kad će moći da vrate svoju decu ostavljenu u sirotištu. Zato su kraj bebe često ostavljale diskretne znakove raspoznavanja, nanizane perlice, izvezeno ime, poneki specifičan predmet. Nešto od toga i danas se čuva u muzeju.
Danas se u zgradi prvog sirotišta, građenog po Bruneleskijevom projektu, nalazi muzej sa stalnom postavkom i sedište UNICEF-ovog Innocenti Research Centre.
Dom anđela je samo jedna od važnih tačaka Firence na koju će se oslanjati roman Rajska vrata književnice Ljubice Arsić, ali će to biti ona tačka koja će blještavoj Firenci dati neophodan sfumato.