zivotno-iskustvo
Drage žene, čujmo se! - To sam ja
zene se drze zajedno

Drage žene, čujmo se!

Verovati nekome da je zlostavljan, osnovno je pravilo u komunikaciji koja se zove humana. Ko nam daje za pravo da sudimo tim ženama? Mogla je svaka od nas da se nađe u nekoj od tih užasavajućih situacija. Verujte, mnoge i jesu, ali ćute

Drage majke, sestre, bake, tetke, strine, ujne, zaove, jetrve, snaje, prijateljice, kume, drugarice, koleginice, komšinice, poznanice, vaspitačice, učiteljice, nastavnice, profesorke, mentorke, direktorke, načelnice, tetkice u školi, trenutak je da naučimo da slušamo.

I da čujemo.

Možda nikada pre nije bilo toliko važno da čujemo jedna drugu umesto što se obrušujemo jedna na drugu. Ženska solidarnost nije fraza, ona je stanje svesti koje ukazuje na neophodnost empatije, tako retkog osećanja danas. Ne, nije to simpatija, ne brkajmo pojmove. Empatija je sposobnost da se oseti i prepozna osećanje nekog drugog. Da li smo za to spremne?

Zbog čega su godinama ćutale? Takva pitanja vidimo i sada u medijima. Pa eto, zbog takvih reakcija kojima su izložene

Čini mi se, baš i nismo. U redu, ljutite se na mene, ali događaji čiji smo savremenici (kako lep izraz za stanje koje bih opisala kao zastrašujuće) opominju nas da dizanjem glasa jedne protiv druge slabimo teškom mukom stečenu poziciju ravnopravnosti.

Ne pristajem da me svrstavate ni u jednu grupu (mislim na feministkinje ili one koje to nisu). Ja sam žena, psiholog i psihoanalitičar sa bogatim kliničkim iskustvom, i u tom smislu uzimam slobodu da nešto pojasnim.

Možda nikada pre nije bilo toliko važno da čujemo jedna drugu, umesto što se obrušujemo jedna na drugu

To se zove hrabrost

Mislila sam da urednice ove rubrike možda i neće pustiti ovaj tekst, tema je suviše teška za portal koji se bavi nekim drugim pitanjima. Ali, verujem da je možda i važnija od nekih drugih tema kojima sam se i ja i te kako bavila.

Sada znamo da postoji nasilje nad ženama. Znamo, ali da li reagujemo? I ako reagujemo, kako reagujemo?

Da li ćemo iskaz neke žene o tome da je ma na koji način zlostavljana odbaciti kao izmišljotinu, neistinu, potrebu da se medijski eksponira, dobije svojih pet minuta? Čini se da neke od nas to hoće. Čak i urade. Radeći sa mladima, imala sam, rekla bih, privilegiju da se neke od njih otvore i progovore o patnjama kroz koje su prolazile. Zbog čega su godinama ćutale? Takva pitanja vidimo i sada u medijima. Pa eto, zbog takvih reakcija kojima su izložene.

Progovoriti o tome da si premlaćivana, vređana, omalovažavana, ucenjivana, proganjana, dodirivana tamo gde se ne dodiruje, ljubljena kada nisi želela, ili silovana, velika je, mnogo velika stvar. Zove se hrabrost. Zaboravile smo na tu reč.

Progovoriti o patnji koja je nekad trajala samo par sati, nekada deset godina, zahteva od žene hrabrost, odlučnost i rizik da će biti ismejana, odbačena, udaljena od društva, da će se porodica naći na meti, da će biti preispitivani roditeljski postupci njenih najmilijih, da će joj sutrašnja deca prebaciti ako, zahvaljujući internetu, dođu nekada do podataka o tome šta je bilo, da je možda više niko neće ni hteti ni želeti, ni u porodici, ni u okruženju, ni na poslu.

Pa hajde, reci onda. A ko će prvi da digne kamen i baci ga na tu ženu? Vidite i same – mi žene.

Pa onda, drage žene, manimo se suda, procena, osuda, našeg gneva na život i hrabrost koju mi možda nemamo

Grč u grlu

Verovati nekome da je zlostavljan, osnovno je pravilo u komunikaciji koja se zove humana. Ko nam daje za pravo da sudimo tim ženama? Mogla je svaka od nas da se nađe u nekoj od tih užasavajućih situacija. Verujte, mnoge i jesu, ali ćute. Koliko sam puta bila svedok plakanja bez suza, grča u grlu koji ne da da se progovori, pogleda koji je između očajanja i vapaja da shvatim ono što se ne izgovara.

Verovati je najneophodnije kada su deca u pitanju. Kada se zlostavljano dete nekome poveri, to je najveća privilegija i poverenje koje neko dobije. To je detetov izbor kome sme i može da veruje, da iz sebe iscedi istinu u koju i samo sumnja.

Da li ćemo iskaz neke žene o tome da je ma na koji način zlostavljana odbaciti kao izmišljotinu, neistinu, potrebu da se medijski eksponira, dobije svojih pet minuta? Čini se da neke od nas to hoće. Čak i urade.

Nismo li bili svedoci nereagovanja, kada su deca u pitanju, koje je rezultiralo time da te dece više nema na ovom svetu? I znamo li uopšte koliko devojaka i žena nema, jer su zbog stida koji su osećale, povređene bahatošću i osionošću drugih, odlučile da nestanu. O tome se ne piše. Nije medijski atraktivno.

Pa onda, drage žene, manimo se suda, procena, osuda, našeg gneva na život i hrabrost koju mi možda nemamo. Ako ne možemo da podržimo one koje su patile pre ma koliko godina, ćutimo.

Još bolje, čujmo jedna drugu. Neka žena ženi ne bude vuk, nego prijateljica. Ma u kom svojstvu bila. Žena mora ženi da bude oslonac. Jer, ko ženu bolje razume od žene?!