Dajmo šansu jedni drugima, svetu, drugim mogućnostima

Mislim ovih dana, koliko dobrih osobina imamo kao nacija.

Pa, da sagledamo realno ili, što bi se danas reklo, iz moje realnosti.

Druželjubivi – jesmo. Ljubopitljivi – jesmo. Narcisoidni – jesmo. Hrabri – onako (svakako ima i gorih). Vredni – jesmo. Obrazovani – nismo. Duhovni – nismo. Vernici – slabo. Selektori – apsolutno. Kuvari – jesmo. Sportisti – jesmo. Verni – nismo. Zaljubljeni – jesmo. Spremni da preuzimamo inicijativu – jesmo. S kompleksom niže vrednosti – jesmo. Samopouzdanje – loše. Lepi – jako. Visoki – jako. Lepši od evropskog proseka – jesmo. Pametniji od proseka – jesmo. Upotrebili svoju pamet – slabo. Veruju u svoje resurse – nikada.

Hvatanje magle i jadikovanje nad svojom sudbinom – magistrirali.

I brate, ne volimo da se nikad ništa ne menja. U stanju smo da na svoju štetu ne dozvolimo da nam se ništa u životu promeni, čak i kad je promena potpuno sigurno nabolje.

Evo, da nas neko pita zašto ne volimo promene, ja ne znam šta bih rekla. Sećam se, moja baka Seja mi je stalno govorila: More pusti ih, stalno nešto novo mi guraju. Neću novo!

Valjda što nam se stalno nametalo nešto novo, a što zaista nismo ni birali, a još manje želeli, mi smo razvili taj odbrambeni mehanizam – unapred odbijamo sve što je novo.

Predlažem vežbanje ovog leta – nove navike.

Svako neka odabere nešto što mu nije svojstveno.

Čačani da vole Beograd. Ti da shvatiš svoju majku. Biznismen da shvati svog inženjera. Kuvar da voli gazdu restorana. Majka da shvati sebe. Dete svoga brata. Komunisti da pozitivno razmišljaju o četnicima. Nacionalisti o drugim nacijama. Vi što ne kuvate, kuvajte jednom sami. Vi što ne jedete ribu, probajte!

Dajmo šansu jedni drugima, svetu. Dajmo šansu drugim mogućnostima.

Ja dajem šansu sama sebi!

Uz čaj od domaće nane, slušam tvoj glas.