ADHD – šta je i kako izgleda terapija za ADHD kod dece i odraslih

Čuli ste za ovaj poremećaj ali možda niste znali od čega je skraćeno ADHD. Značenje ovog akronima je poremećaj nedostatka pažnje i hiperaktivnosti (Attention-deficit/hyperactivity disorder) i jedan je od mentalnih poremećaja koji prvenstveno pogađa decu.

Simptomi ADHD-a uključuju nepažnju (nemogućnost zadržavanja fokusa), hiperaktivnost (prevelika aktivnost koja ne odgovara okruženju) i impulsivnost (ishitrene radnje koji se dešavaju u trenutku bez razmišljanja).

ADHD se smatra hroničnim i iscrpljujućim poremećajem, jer utiče na pojedince u mnogim aspektima njihovog života, uključujući akademska i profesionalna dostignuća, međuljudske odnose i svakodnevno funkcionisanje.

ADHD može dovesti do smanjenog samopouzdanja i loše socijalne integracije kod dece, ako se ne leče. Odrasli sa ADHD-om mogu imati nisko samopoštovanje, osetljivost na kritiku i povećanu samokritičnost.

ADHD – šta je i kako se otkriva?

ADHD se često prvi put identifikuje kod dece školskog uzrasta, kada dovodi do poremećaja ponašanja u učionici, ili problema sa školskim radom. Češće se dijagnostikuje kod dečaka nego kod devojčica, s obzirom na razlike u načinu na koji se simptomi manifestuju. Međutim, to ne znači da dečaci češće imaju ADHD.

Dečaci imaju tendenciju da češće ispoljavaju hiperaktivnost i druge eksterne simptome, dok devojčice imaju tendenciju da budu neaktivne.

Treba napomenuti da se prikaz i procena ADHD-a kod odraslih razlikuje, jer ovo je prvenstveno bolest dece. Procenjuje se da 8,4 odsto dece i 2,5 odsto odraslih ima ADHD (Danielson, 2018).

Zahvaljujući radu u internacionalnim sportskim federacijama, od početka godine izdali smo četiri dozvole sportistima da uzimaju lekove za ADHD, iako se nalaze na Listi zabranjenih doping supstanci, jer su za to imali valjano medicinsko pokriće. Svakako, najpoznatija sportistkinja sa ADHD-om je Simon Bajls, najbolja svetska gimnastičarka.

Ukoliko imate u svojoj blizini hiperaktivno dete simptomi poput poteškoća da sede mirno, da budu koncentrisana i da obraćaju pažnju na događaje oko sebe mogu ukazivati na ADHD. Ona mogu da budu i nervozna, i deluju impulsivno.

Međutim, deca koja ispunjavaju dijagnostičke kriterijume za ADHD, imaju simptome hiperaktivnosti, impulsivnosti, neorganizovanosti i/ili nepažnje primetno veće od očekivanog za njihov uzrast ili nivo razvoja.

Ovi simptomi dovode do nerazumevanja i uzrokuju probleme kod kuće, u školi, ili na poslu i u komunikaciji. Uočeni simptomi nisu rezultat prkosnog ponašanja pojedinca ili nesposobnosti da razumeju zadatke ili uputstva, kako se najčešće misli. 

Postoje tri glavna tipa ADHD-a:

• Pretežno nepažnja
• Pretežno hiperaktivna/impulsivna reakcija
• Kombinovano stanje 

Dijagnoza se zasniva na prisustvu simptoma koji su se javili tokom određenog vremenskog perioda i koji su prisutni tokom poslednjih šest meseci. Kada se razmatra dijagnoza, simptomi bi trebalo da budu prisutni pre nego što osoba navrši 12 godina, i trebalo bi da se pokažu u više od jedne sredine. Na primer, simptomi se ne mogu javljati samo kod kuće. 

Šta je ADHD kod dece?

Učitelji i nastavnici mogu roditeljima i lekarima pružiti informacije koje će pomoći u proceni problema u ponašanju i učenju, i mogu pomoći u kasnijoj obuci dece sa ADHD-om. Međutim, nastavno osoblje ne može dijagnostikivati ADHD, donositi odluke o lečenju ili zahtevati da učenik uzima lekove da bi pohađao školu.

Samo roditelji mogu doneti te odluke, u saradnji s lekarom. Učenici kod kojih ADHD ometa njihovo učenje, u nekim situacijama moraju da pohađaju specijalne škole. Deca sa ADHD-om mogu imati koristi od prilagođene nastave, promena u postavci učionice, alternativnim tehnikama nastave i modifikovanim nastavnim planovima i programima.

Hiperkinetski poremećaj jedan je od najčešćih psihijatrijskih poremećaja koji počinju u detinjstvu. Podaci iz literature govore da 5–12 odsto dece u svetu ima ovaj poremećaj. Prevalenca je viša kod dece osnovnoškolskog uzrasta nego kod adolescenata. Zastupljenost poremećaja u odnosu na pol je 3 : 1 „u korist” dečaka.

Šta je ADHD kod odraslih?

Mnoga deca s dijagnozom ADHD će nastaviti da ispunjavaju kriterijume za ovaj poremećaj kasnije u životu, i mogu pokazati oštećenja koja zahtevaju kontinuirano lečenje. Međutim, ponekad se dijagnoza ADHD-a propusti tokom detinjstva. Mnogi odrasli sa ADHD-om ne shvataju da imaju poremećaj.

Sveobuhvatna procena obično uključuje pregled prošlih i trenutnih simptoma, lekarski pregled i anamnezu, kao i korišćenje skala za ocenjivanje bolesti. Odrasli sa ADHD-om leče se lekovima, psihoterapijom ili kombinacijom. Strategije upravljanja ponašanjem, kao što su načini za minimiziranje ometanja i rada na organizaciji života, kao i podrška članova uže porodice takođe mogu biti od pomoći.

Koji su najčešći ADHD simptomi? 

Simptomi nisu uniformni već se razlikuju, i zavise od tipa oboljenja. Dijagnostička ispitivanja podrazumevaju korišćenje upitnika za samoprocenu, intervju, kliničke opservacije i psihološko testiranje.

Kriterijumi za dijagnozu ADHD-a podrazumevaju da simptomi problema pažnje, i/ili hiperaktivnosti, odnosno impulsivnosti, traju minimum šest meseci i da su mnogo češći i ozbiljniji nego tipični oblici ponašanja deteta u odnosu na njegov razvojni nivo.

Iako, verovatno, smernice treba usaglasiti s novim preporukama, simptomi nepažnje i hiperaktivnosti ostali su isti, i dosta je značajno da ih roditelji razumeju da bi mogli da pomognu svome detetu. Postoje tri osnovna tipa ADHD-a. 

Nepažljiv tip

SIMPTOMI NEPAŽNJE (Iz terapijskih smernica o ADHD, Beograd 2007)

1. Često ne uspeva da obrati pažnju na detalje ili pravi greške usled nepažnje u školskom radu, poslu ili drugim aktivnostima.

2. Često ima teškoća u održavanju pažnje u zadacima ili u igri.

3. Često deluje kao da ne sluša kada mu/joj se direktno obraća.

4. Često ne prati date instrukcije i ne uspeva da do kraja završi zadatke u školi, obaveze ili poslove (nezavisno od namernog izbegavanja ili nesposobnosti da razume zadatak).

5. Često ima problema u organizovanim zadacima ili aktivnostima.

6. Često izbegava, ne voli ili protiv volje učestvuje u zadacima u kojima se zahteva održavanje pažnje (školski ili domaći zadaci).

7. Često gubi stvari neophodne za zadatke ili aktivnosti (igračke, školski pribor, olovke, knjige).

8. Lako se poremeti pažnja spoljašnjim stimulusima.

9. Često zaboravlja dnevne aktivnosti. 

Hiperaktivni/impulsivni tip

SIMPTOMI HIPERAKTIVNOSTI/IMPULSIVNOSTI (Iz terapijskih smernica o ADHD, Beograd 2007)

1. Često se vrpolji šakama ili stopalima ili se meškolji na sedištu.

2. Često napušta stolicu u razredu ili u drugim situacijama gde se očekuje da sedi mirno.

3. Često trčkara ili se pentra, u situacijama u kojima je to neprihvatljivo (kod adolescenata ili odraslih može biti ograničeno na subjektivni osećaj nemira).

4. Često ima teškoća da se u miru igra ili uživa u slobodnim aktivnostima.

5. Uvek spreman za akciju, ili se ponaša kao da je „uključen u struju”.

6. Mnogo priča.

7. Često daje odgovor i pre nego što je pitanje postavljeno.

8. Često ima problem da sačeka svoj red.

9. Često prekida ili upada u reč drugome, ili se nameće (u komunikaciji ili igri).

Kombinovani tip

Ova vrsta ADHD-a dijagnostikuje se kada su ispunjena oba kriterijuma za nepažljive i hiperaktivne/impulsne tipove.

Psihijatrijska evaluacija će uključivati opis simptoma od strane pacijenta i negovatelja, popunjavanje skala i upitnika od strane pacijenata, nastavnika, kompletnu psihijatrijsku i medicinsku istoriju, porodičnu istoriju i informacije o obrazovanju, okruženju i vaspitanju.

Važno je napomenuti da nekoliko stanja može oponašati ADHD kao što su: poremećaji učenja, poremećaji raspoloženja, anksioznost, upotreba supstanci, povrede glave, bolest štitne žlezde i upotreba nekih lekova kao što su steroidi.

ADHD, takođe, može koegzistirati s drugim stanjima mentalnog zdravlja, kao što su opozicioni prkosni poremećaj ili poremećaj ponašanja, poremećaji anksioznosti i poremećaji učenja.

Stoga je potpuna psihijatrijska evaluacija veoma važna. Ne postoje specifični testovi krvi ili rutinsko snimanje za dijagnozu ADHD-a. Ponekad se pacijenti mogu uputiti na dodatna psihološka testiranja (kao što su neuropsihološko ili psihoedukativno testiranje), ili se mogu podvrgnuti kompjuterskim testovima da bi se procenila težina simptoma.

Kako se leči ADHD kod dece i odraslih? 

Lečenje ADHD-a obično obuhvata kombinaciju terapije i intervencije lekovima. Kod dece predškolskog uzrasta i mlađe dece, preporučeni pristup prve linije uključuje strateški pristup u vidu obuke roditelja i razne školske intervencije. Terapija interakcije roditelja i deteta (PCIT) je terapijski modalitet za pomoć maloj deci sa ADHD-om.

Za one koji bi želeli da nauče više, postoje vodiči napisani od strane Američke akademije dečje i adolescentne psihijatrije i Američkog psihijatrijskog udruženja.

Mnoga deca i porodice menjaju različite opcije lekova, u zavisnosti od efikasnosti lečenja i podnošljivosti leka. Cilj lečenja je poboljšanje simptoma, kako bi se obnovilo funkcionisanje kod kuće i u školi.

Ukoliko se simptomi ADHD-a ne leče na odgovarajući način, najčešće posledice koje se mogu videti su: loš uspeh u školi, socijalno i emocionalno loše funkcionisanje kao i neadekvatan psihološki i bihevioralni razvoj. Istraživanja su pokazala da preko 30 odsto dece sa ADHD-om ponavlja razred, a 56 odsto zahteva dodatne časove za savladavanje redovnog gradiva. Takođe, 46 odsto dece sa nelečenim simptomima ADHD-a biva izbačeno iz škole, a njih 35 odsto napusti školu.

Koji farmaceutski i prirodni lekovi za ADHD postoje? 

Prema trenutnim smernicama, psihostimulansi (amfetamini i metilfenidat) su prva linija farmakoloških tretmana za lečenje ADHD-a. Kod pacijenata predškolskog uzrasta sa ADHD-om, amfetamini su jedini lekovi koje je odobrila FDA (Američka agencija za hranu i lekove), iako smernice sugerišu da metilfenidat umesto amfetamina može biti od pomoći ako se intervencije u ponašanju pokažu nedovoljnim.

Alfa agonisti (klonidin i guanfacin) i selektivni inhibitor ponovnog uzimanja norepinefrina, atomoksetin, su druge opcije za lečenje ADHD-a koje je odobrila FDA. Postoje noviji lekovi koje je odobrila FDA za lečenje ADHD-a, uključujući Jornay (metilfenidat s produženim oslobađanjem) koji se uzima noću i počinje dejstvo leka sledećeg jutra.

Takođe i Xelstrym (dekstroamfetamin) koji je amfetaminski flaster, Qelbree (viloksazin) koji je nestimulans, Adhansia (metilfenidat hidrohlorid), Dyanavel (oralna suspenzija s produženim oslobađanjem amfetamina), Mydayis (proizvod amfetamina mešanih soli) i Cotempla (tablete za oralno raspadanje s produženim oslobađanjem metilfenidata). 

U Srbiji ne postoji toliki izbor, i ADHD se leči kod dece pomoću metilfenidata (Concerta).