Anksioznost – simptomi, uzrok, vrste i lečenje anksioznosti

Anksioznost je stalno iščekivanje i strepnja da će se desiti nešto loše, nama ili našim voljenim osobama, praćena strahom bez konkretnog razloga koji nije pod uticajem spoljašnje sredine. 

Anksioznost uglavnom živi iznutra i vešto menja svoj oblik, od blage neuroze pre nekog događaja, preko snažnih paničnih napada, pa sve do raznih fizioloških promena, koje predstavljaju simptome anksioznosti (lupanje srca, znojenje, napetost, uznemirenost…).

U tekstu ćete saznati kako anksioznost izrasta iz osnovnih mehanizama preživljavanja našeg uma i kako može postati navika koja samu sebe održava i šta vi možete učiniti da promenite svoj odnos prema njoj kako biste uspešno izlečili svoju anksioznost.

Šta je anksioznost?

Anksioznost može biti trenutno, prolazno stanje, ali se može javiti i u obliku anksioznog poremećaja. 

• Povremena anksioznost je sastavni, normalni deo života. Ako imaju probleme na poslu, u odnosima sa bližnjima, pred donošenje nekih važnih odluka, pred težak ispit – većina ljudi će osetiti prolaznu anksioznost.
• Anksiozni poremećaji su nešto više od povremene prolazne „zabrinutosti i straha”: u njima, anksioznost nikad ne odlazi, s vremenom biva sve jača i počinje da ometa ljude u obavljanju njihovih svakodnevnih aktivnosti.

Generalno, anksiozni poremećaj podrazumeva da osoba nema kontrolu nad brigom, pa se povodom toga postavlja pitanje: 

Šta je to briga?

Briga je pokušaj da se prevenira ili izbegne potencijalna opasnost, lanac katastrofičnih misli koje su uglavnom verbalne, kognitivni proces koji se javlja u odnosu na neku anticipiranu opasnost.

Svaka briga često postaje predmet dalje brige.

Možemo reći da je anksiozni poremećaj gotovo uvek praćen brigom, osim, možda, kod nekih specifičnih fobija!

Funkcija brige je da rukovodi strahovima, tj. neprijatnim emocijama i da pomeri pažnju na manje zastrašujuće teme, uz nastojanje da se izbegnu neizvesnost i neprijatna unutrašnja iskustva, misli, osećanja i telesne senzacije.

Anksioznost kao emocionalni poremećaj krije se u navikama ljudi

Skriva se u njihovim telima dok uče da se odvajaju od negativnih osećanja kroz bezbroj različitih ponašanja. 

Otkrivanje veze između anksioznosti i navike pomaže ljudima da razumeju kako su stvorili navike u svemu, od konzumiranja previše alkohola, preko prejedanja usled stresa, do odlaganja akcija, obaveza i zadataka za kasnije (prokrastinacija)… kao načina da se izbore sa anksioznošću. Jedna od najtežih stvari u borbi protiv svake naše loše navike jeste suočavanje sa anksioznošću koja stoji iza nje.

Anksioznost je štetna navika koja je prešla u epidemiju i svuda je oko nas, a jedan od razloga zbog kojeg mnogi ljudi ne vide da pate od anksioznog poremećaja jeste u tome što se ona krije upravo među lošim navikama (da bismo odvukli pažnju sa njenih simptoma koriste se kratkotrajna rešenja i stvaraju loše navike, npr. jedemo puno čokolade u tim trenucima).

Znači, anksioznost hrani druga nezdrava ponašanja koja, opet, podržavaju anksioznost i tako sve dok se i jedna i druga ne otmu kontroli i onda biva neophodna psihoterapija!

Kako su povezane anksioznost i depresija?

Postoji nešto zajedničko u svim socijalnim i psihološkim uzrocima anksioznosti i depresije. Sve su to vidovi otuđenosti, načini na koje smo se otuđili od nečega što smo imali i za čim imamo urođenu potrebu, ali što smo izgleda negde usput izgubili.

I depresija i anksioznost, iako su delom prouzrokovane socijalnim i psihološkim faktorima, determinisane su ponekad i genima, a i određenim promenama u mozgu. Ona je čest simptom depresije, a može i prethoditi njenom nastajanju. Oba ova poremećaja prate negativni afekti i lanac negativnih misli koji se stalno ponavlja. 

Ovakve osobe su po svojoj strukturi ličnosti manje otporne na stresne situacije i ne umeju da ih prevazilaze na adekvatan način. Dešava se da osoba ima oba poremećaja istovremeno. 

Tada je reč o takozvanom anksiozno-depresivnom poremećaju.

Depresivni i anksiozni poremećaji se mogu izlečiti adekvatnom psihoterapijom, uz medikamentoznu terapiju kada se za tim ukaže potreba.

Osobe koje pate od anksioznog poremećaja često se mogu osećati „prazno” (zbog iscrpljenosti organizma usled ponavljanog osećanja straha) ili bez emocija – kao da ih nema.

Ovo čini sličnost sa depresivnom simptomatologijom. Ipak, taj osećaj je kvalitativno drugačiji od stalno sniženog raspoloženja kod depresije.

Koje vrste anksioznih poremećaja postoje?

Upoznavanjem sa vrstama ćete steći šire znanje o anksioznim poremećajima kao takvim.

Generalizovani anksiozni poremećaj (GAP)

Anksiozni poremećaj se može prepoznati i dijagnostifikovati na osnovu sledećih kriterijuma:

• preterana anksioznost i briga povodom brojnih događaja ili aktivnosti (npr. porodica, zdravlje, finansije, poslovne/školske teškoće…) tokom najmanje 3 do 6 meseci;
• razuveravanje od strane drugih;
• ometanje svakodnevnih aktivnosti i odgovornosti, što uzrokuje značajno oštećenje u socijalnom i poslovnom funkcionisanju.

Imamo nekoliko telesnih simptoma: unutrašnji nemir (osoba je na „ivici živaca”), lako umaranje, problemi sa spavanjem, razdražljivost, problemi sa koncentracijom, bolovi u mišićima, glavobolja.

Strukuru ličnosti osoba sa GAP-om karakterišu pogrešan stil rešavanja problema, uverenost osobe da je neadekvatna da efikasno procesira teme o kojima brine i uverenja da je briga značajna i adaptibilna mentalna aktivnost.

Ove anksiozne osobe hronično brinu, a svet doživljavaju kao opasno mesto. Neizvesne i nejasne situacije smatraju izuzetno stresnim i nepodnošljivim i uverene su da će briga da im pomogne da spreče da se ovi događaji dese. Briga sa pratećim osećanjem anksioznosti vodi negativnoj orijentaciji na problem (npr. nedostatak poverenja u sopstvene kapacitete za rešavanje problema).

Osobe sa GAP-om karakteriše potpuna netolerancija neizvesnosti (ne mogu da podnesu brigu povodom neizvesnosti („šta ako…”), briga povodom brige, („ne smem toliko brinuti”), negativna uverenja o brizi, slabije razumevanje svojih osećanja koja opažaju kao ugrožavajuća.

U terapiji GAP-a važno je da klijent prihvati postojanje neizvesnosti kao i neprijatna osećanja. Važno je da se klijent nauči da se suoči sa bazičnim strahovima i situacijama u kojima se javljaju, kao i da formira realne zaključke o stvarnosti.

Glavne intervencije koje psihoterapeut primenjuje kod GAP-a su:

• Izlaganje zastrašujućem scenariju, tj. situacijama koje izazivaju anksioznost;
• Rad na menjanju iracionalnih uverenja (npr. „ne smem brinuti”, „ja sam slabić kada toliko brinem”, „užasno je što toliko brinem”, „briga će oštetiti moje srce”);
• Rad na kontroli brige – važno je postići konstruktivnu kontrolu nad brigom. Kao što kineska poslovica kaže: „Ne možeš sprečiti brižne ptice da lete oko tvoje glave. Ali možeš ih sprečiti da naprave gnezdo u tvojoj kosi.”.

Anksioznost i panični napad

Panična stanja su psihički poremećaji koje karakteriše napad panike kao specifično doživljavanje straha. Ovo je period intenzivnog straha, neprijatnosti i osećaja da se gubi kontrola nad situacijom kada nema očigledne opasnosti ili nekog događaja koji bi mogao da bude okidač ovog napada. Specifično je emocionalno iskustvo koje se razlikuje od drugih oblika stanja straha.

Praćen je brojnim i dramatičnim doživljavanjem telesnih, psihičkih i ponašajnih simptoma i znakova.

Telesne senzacije prilikom paničnog napada prati: anksioznost, doživljaj da nisu ničim izazvane, osećaj da se gubi kontrola, poriv da se hitno traži spas iz situacije (poziva se hitna pomoć, traži se pomoć od ljudi iz okoline, uzimaju se lekovi…).

Anksiozni poremećaj treba razlikovati od napada panike jer ovaj drugi ima svoj nagao i neočekivan početak, razvija se u roku od 10 minuta i ima svoj spontani završetak. Somatska simptomatologija ovog napada podrazumeva: znojenje, drhtanje, ubrzan srčani ritam, mučninu, vrtoglavicu, talase toplote/hladnoće, bol u grudima, napetost, opštu slabost i malaksalost, ubrzano disanje praćeno osećanjem nedostatka vazduha.

Kada se telesni simptomi jave, to potiskuje svesnost o doživljavanju straha i tako se suzbijaju ili sasvim neutrališu neprijatne posledice koje takav doživljaj nosi sa sobom.

Da bismo nešto kategorisali kao panični poremećaj, napadi panike moraju biti česti i neočekivani.

Kognitivna simptomatologija paničnog poremećaja podrazumeva:

• strah od smrti (osećaj da će doživeti infarkt);
• strah od gubitka kontrole i ludilo, tj. mentalnu preokupiranost mogućnošću javljanja novih napada panike i njihovim posledicama.

U ovom poremećaju se sadržaj brige razlikuje od brige kod ostalih poremećaja (npr. kod socijalne fobije postoji mentalna preokupiranost mogućnošću da se osoba prikaže na loš način i da ostavi loš utisak na druge ljude).

Smatra se da 60 odsto osoba sa paničnim poremećajem ima još neki poremećaj, a najčešće: major (veliku) depresiju (23 odsto), generalizovani anksiozni poremećaj (22 odsto), specifičnu fobiju (15 odsto), socijalnu fobiju (15 odsto), opsesivno-kompulzivni poremećaj (7 odsto), posttraumatski stresni poremećaj – PTSP(4 odsto).

Osnovni okidači za panični poremećaj su situacioni, misaoni (fokusiranje pažnje na sebe – svoje misli i senzacije, briga i strah od budućih napada i njihovih posledica) i senzacijski (fizioliško uzbuđenje/telesne senzacije, hipersenzitivnost i budnost u odnosu na misli i senzacije, doživljaj gubitka kontrole tokom napada).

Panični poremećaj se uspešno leči lekovima i psihoterapijom koja uči klijenta kako da svoj panični napad vidi na drugačiji način i kako da smanji anksioznost.

Tokom procene, terapeut svoje hipoteze i koncept deli sa klijentom. Ukoliko klijent ima neke primedbe, one se razmatraju da se vidi da li je razumeo koncept. Važno je da klijent zna da niko nikada nije umro od napada panike, niti je izgubio kontrolu nad svojim mislima ili ponašanjem, niti se može poludeti, niti izgubiti razum. Najgore što može da se desi je da osoba padne u nesvest, što je posledica iscrpljenosti.

Specifična uverenja klijenata sa paničnim poremećajem su sledeća:

„Ja taj napad panike neću moći da kontrolišem i taj gubitak osećaja kontrole znači da ću povratiti.”

„Ovaj bol i ukočenost vrata/glave znači da ću doživeti moždani udar.”

„Ovaj bol u grudima znači infarkt.”

Kako ublažiti napad panike?

• Umiti se hladnom vodom – na ovaj način mozak upućuje poruku telu da uspori.
• Podsetiti sebe da je napad panike samo trenutna situacija i da je bezopasan, posebno da će brzo proći.
• Važno je ne leći, već se kretati.
• Pozvati nekoga dragog telefonom i pričati neobavezno sa tom osobom.
• Slušati muziku, igrati ili početi sa vežbanjem.

Agorafobija i druge specifične (jednostavne) fobije

Agorafobija predstavlja strah od otvorenog prostora, javnih mesta, mesta sa puno ljudi, korišćenja javnog prevoza i udaljavanja od mesta koje se smatra sigurnim bez pratnje drugih osoba. 

Ovaj poremećaj karakteriše intenzivan strah od aktivnosti i situacija za koje osoba veruje da su opasne i izbegavanje takvih aktivnosti ili situacija. Frojd je za agorafobično ponašanje rekao da nastaje zbog toga što pacijent izbegava da se suoči sa fobogenom situacijom (npr. izlaskom iz kuće napolje), zbog toga što na taj način izbegava nesvesne konflikte koji su povezani sa nesvesnim i neprihvatljivim seksualnim željama.

Postepen početak, sa nejasnim i neodređenim doživljavanjem straha na početku razvoja oboljenja, znatno je češći od naglog početka ovog poremećaja. Tokom nekoliko meseci, pa čak i godina, oboleli doživljava različito intenzivne nalete straha praćene različitim kliničkim simptomima da bi na kraju došlo do strukturiranja tipičnog agorafobičnog ponašanja.

Posebna klinička slika ovog poremećaja jeste neodređeni strah da se ostane sam u kući i uopšte da se bude sam. Van kuće, osobe sa ovim poremećajem se iznenada i često osete slabim, bolesnim, doživljavaju niz telesnih simptoma straha (znojenje, lupanje srca, vrtoglavice…) i dobijaju veliki podsticaj da beže i vrate se kući, u svoj „raj sigurnosti”. 

Kasnije i sama pomisao na izlazak iz kuće može da dovede do razvoja sličnih simptoma, pa i napada panike. Ali, pošto su izlasci iz kuće neophodni, oboleli se usuđuju da iz nje izađu samo uz pratnju nekog od članova porodice, roditelja, bračnog druga ili dece. Osobe iz pratnje daju zaštitu i sigurnost, u njih se veruje da neće izneveriti obolele kada se oni nađu u beznadežnim situacijama ili stanju bespomoćnosti koje donosi napad panike.

Akrofobija je strah od visine, strah da će se skliznuti do ivice i pasti, da će na čudan način biti privučen i pasti, kao i strah od gubitka kontrole i skoka sa visine.

Klaustrofobija je strah od zatvorenog prostora, posebno od uskih/zatvorenih prostora, male sobe bez prozora, ormana, lifta, strah osobe da će biti zatvorena i neće moći da pobegne. Prati je strah šta se može desiti, strah od gubitka kontrole, kao i iracionalan strah da će dobiti napad panike, srčani napad, ugušiti se, umreti.

Dentofobija predstavlja strah od zubara, tj. od stomatoloških intervencija (postepenog približavanja mašine za popravljanje zuba, davanja anestetika, strah od ugušenja, bola i bespomoćnosti).

Postoji još veliki broj fobija: od letenja (aerofobija), homoseksualaca (homofobija), ptica (ornitofobija), zmija (ofidiofobija), pasa (kinofobija), pauka (arahnofobija), pčela (melisofobija) (Zmija će dopuzati ka meni, uz noge, pod odeću i ujesti me. Umreću! Pauk će me ujesti ispod odeće, i dobiću napad panike, od koga će mi otkazati srce, ptica će sleteti na mene i preneti mi smrtonosnu bolest), od igle (belomofobija), krvi (hemofobija)… pa čak i od seksa (genofobija), ukrućenog penisa (itifalofobija), smeha (geliofobija), cveća (antofobija), rada (ergofobija) i slobode (eleuterofobija)!

Socijalna anksioznost

Socijalna anksioznost je intenzivan i dugotrajan strah od posmatranja i procenjivanja od strane drugih ljudi. Ovaj strah ponekad može biti toliko intenzivan da sprečava osobu da ide na posao, u školu ili da obavlja svakodnevne aktivnosti. Osobe sa ovim poremećajem karakteriše opšta nesigurnost i nedostatak samopouzdanja, stidljivost, kao i nisko vrednovanje sebe i osećaj inferiornosti.

Klinička slika socijalne anksioznosti, dakle, uključuje:

•  Intenzivan strah od negativne procene od strane drugih i od ostavljanja lošeg utiska na druge.

Evo primera:

„Osramotiću se/svi će mi se smejati.”

„Neće me prihvatiti/odbaciće me.”

„Ignorisaće me/nikome neću biti interesantan.”

• Strah od pokazivanja straha preko vidljivih telesnih simptoma.

„Drhtaće mi ruke, pocrveneću.”

„Drhtaće mi glas, blokiraću se.”

„Oznojiće mi se ruke, dlanovi.”

Najčešće situacije u kojima se ispoljava ovaj poremećaj su:

• javni nastupi;
• komunikacija sa ljudima koji se procenjuju kao značajni;
• komunikacija sa autoritetom;
• prisustvovanje sastancima i seminarima;
• komunikacija sa potencijalnim seksualnim partnerom;
•  upoznavanje novih ljudi;
•  komunikacija sa nepoznatom osobom;
• ulazak u prostoriju punu ljudi;
• pozivanje nekog telefonom.

Uzroci anksioznosti – šta izaziva anksioznost?

Kao uzrok anksioznosti navodi se interakcija faktora sredine i genetskih faktora.

Okidači mogu biti:

• različite vrste stresora, kao i kumulativni stres;
• doživljene traume;
• smrt bliskih osoba;
• poremećena partnerska relacija, posebno razvodi;
• Telesna bolest: budući da bolesti tela nigde ne postoje nezavisno od čoveka i njegove svesti, telesna bolest ima snažan uticaj na nivo njegovog mentalnog funkcionisanja u vidu različitih emocionalnih reakcija! Anksioznost, kao jedna od njih, često je posledica nekih somatskih oboljenja (npr. karcinom, autoimune bolesti, poremećaji štitaste žlezde, poremećaji u radu srca…);
• Drugi mentalni poremećaji: anksioznost se može javiti i u sklopu drugih mentalnih poremećaja, kao što je depresija;
• Bolesti zavisnosti: anksioznost je čest pratilac bolesti zavisnosti, posebno u trenucima kada se javlja apstinencijalna kriza kod zavisnika – anksioznost je jedan od simptoma ove krize.

Anksioznost simptomi – kako se manifestuje anksioznost?

Najčešći simptomi anksioznosti su:

• teškoće sa koncentracijom;
• nemir;
• napetost;
• razdražljivost;
• brzo umaranje;
• poremećaj sna, uglavnom nesanica (nemogućnost uspavljivanja, buđenje tokom noći, rano buđenje);
• prisustvo telesnih simptoma bez jasne organske osnove (glavobolja, različiti neobjašnjivi bolovi u mišićima, stomaku i drugim delovima tela).

Anksioznost je iracionalni strah od imaginarne (zamišljene) opasnosti koji ima, pored doživljajnih (neprijatan osećaj preterane pobuđenosti i uznemirenosti) i svoje telesne manifestacije: znojenje, podrhtavanje ruku ili nogu, celog tela, ubrzani rad srca, vrtoglavica…

Kako izgleda anksiozni napad?

Anksiozni napad uključuje:

• strah ili zabrinutost da će se nešto loše desiti;
• osećaj nemira koji s vremenom postaje sve jači;
• javljanje određenih fizičkih simptoma: ubrzavanje rada srca, znojenje, vrtoglavica, javljanje specifičnih bolova (na primer, anksioznost i bol u grudima mogu biti povezani).

Anksiozni napad treba razlikovati od paničnog napada.

Dok se anksiozni napad razvija postepeno i uz izvesne nagoveštaje njegovog nastajanja, panični napad se javlja naglo i neočekivano i mnogo je većeg intenziteta. Panični napad obično traje od 5 do 20 minuta, sa vrhuncem napada oko desetog minuta. Anksiozni napad nema tako jasan vrhunac, ali se s vremenom može pretvoriti u panični napad. Evo najčešćih simptoma anksioznosti:

• ubrzan rad srca;
• podrhtavanje pojedinih delova tela (ruke, noge);
• drhtanje celog tela;
• knedla/napetost u grlu;
• znojenje dlanova, lica, celog tela;
• osećaj nedostatka vazduha ili gušenja;
• vrtoglavica ili osećaj nesvestice;
• crvenilo lica;
• javljanje organski neobjašnjivih bolova u raznim delovima tela i mnogi drugi.

Kako se dijagnostikuje anksioznost?

Dijagnoza se obavlja posmatranjem manifestacija i korišćenjem posebnih psiholoških instrumenata – upitnika. Jedan od poznatijih psiholoških upitnika za ispitivanje je Rejnoldsov Multidimenzionalni upitnik anksioznosti (Multidimensional Anxiety Questionnaire – MAQ) koji pruža globalnu procenu simptomatologije anksioznosti.

Pored toga, postoji mnoštvo posebnih psiholoških upitnika za ispitivanje različitih aspekata anksioznosti, od kojih navodimo samo neke najpoznatije:

• Cungova skala za samoprocenu anksioznosti (Zung Self-Rating Anxiety Scale);
• Hamiltonova skala za procenu anksioznosti (Hamilton Anxiety Scale (HAM-A);
• Bekov inventar anksioznosti (Beck Anxiety Inventory (BAI);
• Spilbergerov inventar za procenu anksioznosti kao stanja i kao crte (The Spielberger State-Trait Anxiety Inventory – STAI).

Anksioznost – test za otkrivanje

Budući da postoje različiti anksiozni poremećaji, ne postoji jedan test za otkrivanje svih anksioznih poremećaja. 

Oni se dijagnostikuju primenom jasno definisanih psihijatrijskih kriterijuma i specijalizovanih psiholoških upitnika. Pri dijagnostikovanju veoma je važan i fizički pregled od strane lekara i pregled krvi kako bi se isključili organski uzroci simptoma (poremećaji u radu štitne žlezde, poremećaji u radu srca, korišćenje određenih lekova…).

Lečenje anksioznosti – kako se leči anksioznost?

Leči se uglavnom psihoterapijom, lekovima ili kombinovanjem psihoterapije i lekova. Ako primećujete simptome, obavezno posetite psihoterapeuta. 

Lečenje je važno za vaš unutrašnji mir, sreću i lični razvoj. 

Kao pomoćna sredstva u smanjenju anksioznosti korisnim su se pokazali i određeni dijetetski postupci: proteinski doručak i konzumacija hrane bogate složenim ugljenim hidratima (ovsena kaša, hleb i proizvodi od celog zrna žitarica). 

Od koristi mogu biti i grupe za podršku (osobe koje imaju slične poremećaje), kao i tehnike za kontrolu i upravljanje stresom.

Koji lekovi za anksioznost postoje?

Anksioznost se uspešno može redukovati psihoterapijom, ali postoje anksiozne osobe kod kojih je neophodno primeniti i medikamentoznu terapiju, koju u našoj zemlji prepisuje isključivo psihijatar. 

U lečenju najčešće se primenjuju antidepresivi, benzodijazepami/anksiolitici i beta adrenergički blokatori. 

Benzodijazepami veoma brzo deluju: već posle pola sata od njihovog uzimanja dolazi do smanjenja napetosti i drugih simptoma anksioznosti. Pored toga, njihova neželjena dejstva su obično blaga i prolazna. Ipak, ove lekove bi trebalo koristiti samo pod kontrolom lekara i tokom ograničenog vremenskog perioda, jer mogu izazvati zavisnost. 

Antidepresivi znatno sporije deluju, ali uglavnom ne stvaraju zavisnost. Međutim, zbog potencijalnih neželjenih dejstava, antidepresive bi trebalo uzimati samo pod kontrolom psihijatra.

Kod određenog broja osoba, posebno mladih, antidepresivi mogu, posebno na početku terapije, izazvati samoubilačke misli i suicidalno ponašanje. Beta adrenergički blokatori su lekovi za lečenje visokog pritiska i srčanih problema, ali zbog svojih farmakoloških osobina deluju i na ublažavanje pojedinih fizičkih simptoma anksioznosti.

Psihoterapija – anksioznost se može pobediti kroz bolje poznavanje sebe

Anksiozni poremećaji zahtevaju psihoterapijski tretman, jedan od njih je i racionalno-emotivna bihevioralna terapija (REBT). Fokus u psihoterapijskom lečenju je na ideacionim šemama kojima se u stvari generiše i održava anksioznost, i zameni ovih šema, racionalnim alternativama, kao i primeni tehnika za bolju toleranciju neizvesnosti.

Veruje se da je jedan od izvora anksioznosti i nepoznavanje sebe. 

Anksioznost je posledica mnoštva pogrešnih ciklusa koji se odvijaju u podsvesti i teško je izaći iz njih, posebno ako im pridajemo veliku pažnju, jer se oni tada pojačavaju. Jedini način da to uradimo je postepeno, upoznajući sebe, i sa ljubavlju prema sebi, bezuslovno prihvatajući sebe. Dakle, ne treba da dozvolimo da nam podsvest kontroliše život!

Naglasak u psihoterapiji primenom REBT-a je na sledećim aspektima:

• Baviti se iracionalnim uverenjima i stavovima kojima se stvara i održava anksioznost.
• Raditi na izmeni misaonih obrazaca kojom se postiže regulacija anksioznosti. Klijent hoće da ima kontrolu neizvesnosti, a psihoterapijom ga treba odvojiti od te kontrole.

Vežbe za opuštanje kod anksioznosti

Vežbe relaksacije i opuštanja: 

• redukuju opštu tenziju i anksioznost;
• povećavaju doživljaj samoefikasnosti – osoba oseća da ima sredstva da se izbori sa anksioznošću.

Važno je pri tome objasniti klijentu da se relaksacija ne postiže trudom da se opuste, već puštanjem napetosti da ode, pošto voljnim prestankom zatezanja mišića automatski dolazi do njihovog opuštanja.

Poželjno je da kod učenja sama instrukcija bude ograničena na fizički aspekt zatezanja bez mentalne relaksacije, odnosno sugestije „sada se osećate relaksirano”. Kada se izostavi ova sugestija opuštanja, klijent je siguran da fizička tenzija automatski i nevoljno sledi nakon voljnog prestanka zatezanja mišića.

Primer relaksacionog treninga (npr. progresivna mišićna relaksacija):

• osoba uči razliku između tenzije i opuštenosti;
• tenzija 7 sekundi, relaksacija 15 sekundi;
• uključuju se različite mišićne grupe.

Knjige o anksioznosti – edukujte se i upoznajte sebe

• Johan Hari (2020), Izgubljene veze, Laguna
• Ljubomir Erić (1989), Panična stanja, Medicinska knjiga, Beograd–Zagreb
• Džadson Bruer (2021), Razmrsite klupko anksioznosti, Laguna
• Džefri E. Jang & Dženet Klosko (2018), Osmislite život iznova, Psihopolis institut