Zašto s nekim ljudima kliknemo za pet minuta, a s drugima ni za pet godina?

Nikada nismo imali toliko mogućnosti za upoznavanje novih ljudi, a možda nam nikada nije bilo teže da s nekim zaista kliknemo. Društvene mreže povezuju nas s ljudima na drugom kraju sveta, aplikacije nude beskrajan izbor potencijalnih partnera, a veštačka inteligencija danas može čak i da nam pomogne da sastavimo prvu poruku. Pa ipak, onaj trenutak kada s nekim razgovor krene sam od sebe, kada se smejemo istim stvarima i imamo osećaj da se poznajemo godinama, i dalje je gotovo nemoguće isplanirati.

Posebno ako pripadamo onima kojima nije lako da priđu nepoznatoj osobi. Zašto s nekim ljudima kliknemo za pet minuta, a s drugima ni posle pet godina? Da li je ta čuvena hemija stvar slučajnosti, sličnosti ili nečega što možemo da naučimo?

Upravo tim pitanjima bavi se američki psiholog i univerzitetski profesor Adam Grant u svojoj novoj, nedavno objavljenoj knjizi Vibe: The Secrets of Strong Connections in a Lonely World. A nama se čini da i te kako zaslužuje mesto u bitnim stvarima koje su se desile protekle sedmice.

Jer ona, naime, donosi prilično utešnu vest: hemija među ljudima ne mora da se dogodi na prvi pogled, ne moramo biti slični da bismo se povezali, a osećaj bliskosti nije rezervisan samo za prirodno društvene i komunikativne ljude.

Prijateljstvo nije ljubav na prvi pogled

Često verujemo da ćemo odmah prepoznati osobu s kojom možemo da budemo prijatelji. Isti humor, slična interesovanja, zajednički pogledi na svet – i eto prijateljstva. Ali Grant pokazuje da sličnost nije neophodan uslov za povezanost, baš kao što prvi utisak nije pouzdan pokazatelj buduće bliskosti.

Setite se nekoga ko vam se u početku uopšte nije dopao, a danas ne možete da zamislite život bez te osobe. Ili nekoga s kim ste odmah kliknuli, ali se prijateljstvo ugasilo posle nekoliko susreta.

Dakle, bliskost se ne mora dogoditi brzo, niti je brzina kojom nastaje dokaz njene dubine.

Shutterstock.com

Ponekad nas povezuje upravo ono oko čega se ne slažemo

Jedna od zanimljivijih priča iz Grantove knjige govori o muzičkom bendu čiji su članovi postali bliskiji kada su naučili bolje da se svađaju. Tu je i grupa astronauta koja je naučila da veruje ljudima koji joj se privatno ne dopadaju.

Ovi primeri ruše popularnu predstavu da dobri odnosi podrazumevaju stalno slaganje. Naprotiv, prijateljstvo može da izdrži različita mišljenja, nesporazume i povremene sukobe, pod uslovom da postoji međusobno poštovanje. Grant opisuje i komičarsku trupu koja smatra da je vreme provedeno odvojeno jedan od razloga zbog kojih uspešno ostaje na okupu. Jer bliskost ne znači da moramo stalno biti zajedno.

Šta ako ste stidljivi?

Možda je najzanimljivije što ni sam Grant nije oduvek bio čovek koji lako okuplja ljude. U knjizi govori o sopstvenim teškoćama da pronađe svoje mesto kao stidljivi introvert, i o tome kako je postepeno naučio da gradi odnose.

To je dobra vest za sve koji misle da su društvene veštine urođeni talenat. Ne morate biti najglasnija osoba u prostoriji, zabavljati celo društvo, niti imati spremnu savršenu rečenicu.

Ponekad je dovoljno pokazati iskreno interesovanje, postaviti još jedno pitanje ili dati priliku nekome ko na prvi pogled nije „vaš tip” osobe.

Može li se hemija naučiti?

U knjizi se pojavljuje i novinar koji je osmislio okupljanje iz kojeg je, prema Grantovom opisu, proizašlo čak 78 brakova. Teško je zamisliti bolji argument protiv ideje da se bliskost događa isključivo slučajno.

Naravno, nijedna knjiga ne može garantovati prijateljstvo ili ljubav. Ali može nas podsetiti da odnosi nisu samo pitanje sreće već i naše spremnosti da nekome pružimo priliku.

Možda zato ne treba stalno tražiti ljude s kojima ćemo odmah kliknuti. Ponekad je mnogo zanimljivije ostati dovoljno dugo da otkrijemo zašto s nekim nismo kliknuli odmah.

Konačno, neke od najboljih veza u životu ne počinju vatrometom. Neke počinju sasvim običnim razgovorom koji smo, srećom, odlučili da nastavimo.

Naslovna fotografija-Shutterstock