Pričoholizam ili zašto je ponekad dobro ućutati

Ućutati je moć!

Vil Rodžers, humorista, kaže: Nikada ne treba da propustite priliku da ućutite!

Može li svaka osoba, barem na jedan sat, da ućuti i ne govori o svakoj stvari? Da li je to moguće?

Ako naučite da ućutite, to će vam promeniti život.

Problem nije samo u tome što ponekad mnogo govorimo, već što izbrbljamo nešto neprikladno, umesto da zadržimo mišljenje za sebe, i to radimo iako znamo da ćemo zbog reči koje upravo izgovaramo gorko zažaliti. Ali ipak ih izgovorimo!

Trebalo bi da svi manje pričamo, a više slušamo i komuniciramo sa namerom. Svi treba da naučimo da ućutimo!

Kako da naučimo da ućutimo

● Udahnite, sačekajte 2 sekunde i pustite da osoba sa kojom komunicirate obradi ono što ste upravo rekli. Koristite moć PAUZE!

● Napustite društvene mreže (znam da je skoro nemoguće, ali barem smanjite vreme koje tu provodite), jer je uporno tvitovanje brat blizanac brbljanja, i skoro je nemoguće ne upasti u tu klopku.

● Tražite tišinu! Preopterećenost informacijama čini da neprekidno budemo uznemireni i hiperstimulisani, što može dovesti i do zdravstvenih problema. Izdvojite se! Isključite se! Provedite vreme bez telefona. Ne pričajte, ne gledajte, ne čitajte! Dajte svom mozgu odmor! To može podstaći vašu kreativnost.

● Naučite da slušate. To je veoma važna veština, koja je aktivan postupak. Zato su ljudi veoma srećni kada ih neko zaista čuje i vidi.

Ko su pričoholičari?

Pričoholičari ne mogu jednog dana da se prosto probude i odluče da pričaju manje. Njihovo brbljanje je kompulzivno. Oni govore neprestano, u svakoj situaciji i svakom okruženju, iako znaju da drugi ljudi to znaju, jednostavno ne umeju da stanu.

Istraživanja pokazuju da ljudi koji puno pričaju to čine da bi umanjili ANKSIOZNOST. Ali, umesto da je ublaže, preterano pričanje je pogoršava. Što više pričate, to ste anksiozniji.

Način na koji govorimo pokazuje ljudima oko nas našu ličnost. A ućutati je postalo put ka ličnoj promeni i transformaciji.

Lekovito je ućutati

Matijas Mel, socijalni psiholog sa Univerziteta u Arizoni je poslednjih dvadeset godina tragao za vezama između govora i dobrog stanja našeg tela. U izveštaju pod naslovom Prisluškivanje sreće, Mel je izneo da su ljudi koji više vremena provode u dobrim razgovorima, a manje u praznom ćaskanju, srećniji od ostalih. I zaključio da dobri razgovori (sa slušanjem bez neprestanog brbljanja) imaju duboko dejstvo na dobro emotivno stanje!

Znači, treba obratiti pažnju na način na koji govorimo i vodimo konstruktivne razgovore, jer to značajno utiču na naše dobro zdravlje.

Zato: Kad god je moguće, ne govorite ništa.

Oduprite se želji da započnete životnu priču sa taksistom. Ovladajte snagom PAUZE tako što ćete pustiti da se u razgovor uvuče ćutanje!

U prvi mah to deluje neprijatno i doći ćete u iskušenje da što pre nešto kažete, kako biste popunili prazninu. S vremenom postaje lakše.

Pauze su važan deo onih „bitnih razgovora” koji su ključ dobrog emotivnog i fizičkog zdravlja. Pre nego što progovorite, udahnite i izbrojte do dva.

Bil Gejts, osnivač Majkrosofta, povlači se dva puta godišnje u brvnaru u šumi na „Nedelju razmišljanja”: isključuje sve elektronske uređaje, telefon i čita knjigu ili naučne radove.

Mali podsetnik

Zahvaljujući pametnim telefonima, sada uvek možemo da sprečimo da nam bude dosadno. Uvek nešto može da nam odvuče pažnju, ali to odvlačenje je neproduktivno. Naš mozak se zabavlja šupljom aktivnošću, koja ne ostavlja mesta za maštanje ili kreativno razmišljanje.

Naučiti da se ućuti je i neka vrsta terapije.

Japanci, koji cene tišinu i ne mogu da podnesu bučne ljude, imaju izreku:

Da ptica nije pevala, ne bi je ni upucali.