Verdijev „Simon Bokanegra” – novi biser beogradske opere

Piše: Novinarka i književnicaMirjana Mitrovićmaj 21, 2024maj 21, 2024

Novi biser na sceni Opere Narodnog pozorišta u Beogradu – Verdijev „Simon Bokanegra” – dramatična priča o odnosu roditelja i dece, o moći, patnji i pomirenju.

Repertoar Opere Narodnog pozorišta u Beogradu bogatiji je za jedan novi biser, Verdijevu operu Simon Bokanegra. Ovo je prvi put da se ovo Verdijevo delo izvodi u 107 godina dugoj istoriji beogradske opere.

Posle premijere 16. maja, ova opera biće na redovnom repertoaru, pa treba na vreme nabaviti karte da bi se uživalo u Verdijevoj muzici i izvođenju orkestra, hora, prvaka i solista Opere nacionalnog teatra, pod dirigentskom palicom Đorđa Pavlovića, u režiji Marija Pavla del Monaka.

Dva puta pisana opera

Teme koje se obrađuju u ovoj operi Verdija su pratile kroz dugi period, pa je prva verzija nastala 1857. godine, i tada je prošla skoro nezapaženo na premijeri u Teatru „La Feniče” u Veneciji. Više od dve decenije kasnije, Verdi je odlučio da uzme u ruke prašnjavu partituru i preradi je, uz pomoć svog velikog prijatelja i vernog saradnika Ariga Boita. Tom prilikom došlo je i do značajnih izmena – preuređen je redosled svih scena, napisan prolog i dodata slavna scena U sali Velikog veća, kojom se završava prvi čin.

Ta nova verzija premijerno je izvedena s velikim uspehom 1881. godine u Milanskoj skali. Tako Simon Bokanegra sažima duh mladog Verdija s najboljim karakteristikama njegove poslednje faze.

„Simon Bokanegra predstavlja svojevrsnu prekretnicu u Verdijevom stvaralaštvu i donosi novine koje će se kasnije u većoj meri odraziti u poznim Verdijevim operama Bal pod maskama, Moć sudbine i Don Karlos. Ona ne osvaja na prvo slušanje kao njegove prethodne tri opere Rigoleto, Trubadur i Travijata. Međutim, veoma je izražajna dramatska strana celog dela, s posebnim osvrtom na psihološko osvetljavanje likova”, kaže maestro Pavlović.

Istorijska priča o patnji i patriotizmu

Ovo je jedna od retkih opera inspirisanih životom istorijskih ličnosti. Simon Bokanegra, koga je u premijernom izvođenju pevao Dragutin Matić, živeo je u XIV veku i bio gusar u službi republike Đenove. Narod ga je izabrao za dužda, što je izazvalo revolt starih vladajućih porodica. Bokanegra pokušava da pomiri dve zavađene republike Đenovu i Veneciju, ali u tome ne uspeva. Njegova lična drama zasniva se na izgubljenoj ljubavi i odnosu oca i ćerke, što je tema koja se pojavljuje u više Verdijevih opera, jer je zasnovana na ličnoj životnoj tragediji.

„Kakva osoba možemo da postanemo uprkos neizdrživom bolu? Koliko je snažna transformativna moć gubitka i da li ta praznina ikada prestaje? Ova pitanja želim da podelim s publikom”, kaže mladi reditelj Mario Pavle del Monako.

Još jedna tema je vrlo izražena u ovoj operi, a to je patriotizam, ljubav prema rodnom kraju, prema zemlji. I sam Verdi bio je pobornik ujedinjenja Italije, a lično je bio veoma vezan za svoj rodni kraj, oblast u okolini Parme, i rodno mesto Ronkole u današnjoj italijanskoj oblasti Emilija Romanja, gde je, s kraćim prekidima, proveo ceo život.

Đuzepe Verdi rodio se 1813. u skromnoj kući u kojoj je porodica živela na spratu, a u prizemlju otac držao kafanicu. Talentovani Đuzepe prvo je učio muziku kod sveštenika iz obližnje crkve San Mikele, gde je sa sedam godina počeo da svira orgulje. Uz velike finansijske žrtve, otac mu je kupio spinet, vrstu manjeg klavira.

Foto-©Nebojša Babić, izvor PR Narodnog pozorišta-Beograd

Crvenokosa Margerita iz Kaza Bareči

Sa 11 otišao je da uči gimnaziju i muziku u obližnjem gradiću Buseto, na desetak kilometara od sela. Muziku je učio kod Ferdinanda Provesija, koji je zajedno sa Antonijom Barečijem vodio crkveni hor i orkestar koji se zvao Filharmonija Buseta. Bareči je bio uspešan trgovac žitom, a muziku je obožavao i amaterski se bavio njome. Živeo je u velikoj kući u glavnoj ulici. Rano je postao Verdijev patron i zaštitnik. Verdi je držao časove klavira i pevanja njegovoj temperamentnoj, crvenokosoj ćerki Margeriti.

Posle nekoliko godina, po povratku iz Milana, gde je tražio svoje mesto u muzičkom svetu, Verdi se vratio u rodni kraj, a u svojoj 23. godini oženio se Margeritom i uselio u kuću svoga patrona i tasta Barečija. Danas je Kaza Bareči muzej u kome se čuvaju pisma, dokumenta, partiture iz najranije Verdijeve faze, kao i klavir na kome je svirao dok je tu živeo. Posetioci mogu da vide i salu u kojoj su izvođena dela mladog Verdija, i u kojoj je osnovan simfonijski orkestar grada Buseta.

Izgubljena porodica, kupljena kuća

Sreća u toj kući nije dugo trajala. Umrla su mu prvo deca, a potom i Margerita u 26. godini. Verdi je bio skrhan bolom i odlučio je da više neće pisati opere, ali su ga prijatelji i patron Bareči ohrabrili da nastavi. Tada je napisao Nabuko. A Nabuko je postigao nezapamćen uspeh. U sezoni 1842. u Milanskoj skali izveden je neverovatnih 57 puta. I odatle je stigao na sve svetske operske scene.

Posle trijumfa Nabuka, Verdi je imao dovoljno para da kupi sebi kuću u Milanu, Firenci, Parizu, gde god je hteo. A on je kupio veliku, jednostavnu žutu vilu sa farmom u selu Sant Agata u svom zavičaju, na 25 kilometara od Parme. Tu je proveo 50 poslednjih godina svog života.

U toj kući još uvek stoji krevet u kome je Verdi spavao i u kome je na notnu hartiju zapisivao muziku koja bi ga budila iz sna. Radio je grozničavo. Tu mu je i veliki radni sto i Erard klavir. Ustajao je rano i obavljao sve poslove posvećenog zemljoposednika. Odatle je odlazio na putovanja zbog postavljanja i izvođenja svojih opera.

Jos jedna scena iz Novopostavljene opere Verdija.

Slobodna i nezavisna dama u Verdijevoj kući

Pripremajući premijeru Nabuka, Verdi je upoznao mecosoprana Đuzepinu Streponi, koja je pevala ulogu Abigejl. Posle nekoliko godina, ona je već završila karijeru i bila nastavnica muzike u Parizu, a Verdi se iz Londona vraćao kući preko Pariza. Tu se ponovo sreo sa Đuzepinom i ostao s njom u Parizu dve godine, tokom kojih je povremeno putovao. Par se vratio u Italiju 1849, u Verdijev rodni kraj, a u vilu Sant Agata uselio se 1851. Prvo što je potom komponovao bio je čuveni Trubadur.

Kako su Verdi i Đuzepina u Sant Agati živeli nevenčani, izazivali su negodovanje sredine. Kad mu je bivši tast i mecena prigovorio zbog toga, Verdi mu je napisao: U mojoj kući živi dama, slobodna i nezavisna, koja, kao i ja, više voli samački život, i koja raspolaže imetkom dovoljnim za sve njene potrebe.

Ipak, Đuzepini je to teško padalo, pa su se oni posle nekoliko godina ipak tajno venčali i ostali su zajedno do kraja, a farma Sant Agata bila im je dom. Ta vila danas se zove Vila Verdi, a italijanska vlada pokušava da se nagodi sa naslednicima i da je pretvori u muzej.

Poslednja „opera” za ostarele muzičare

Ipak, Verdi nije sahranjen tu gde je proveo 50 godina života, već tamo gde se nalazi njegova poslednja i najvažnija „opera”, kako je sam govorio, igrajući se dvostrukim značenjem te reči. Na italijanskom, reč opera znači i postignuće, ono što je urađeno. Verdi je u Milanu osnovao Casa di Riposo per Musicisti, nešto kao starački dom za muzičare. Lično je nadgledao uređenje, finansirao ga i osnovao fondaciju za dalje izdržavanje doma.

Uradio je to sećajući se svog siromašnog porekla, i znajući da većina muzičara ne uspe da za života zaradi dovoljno za mirnu starost. Ta institucija i danas postoji u Milanu, zovu je Casa Verdi i uvek ima oko šezdesetak korisnika. U toj kući je i kripta u kojoj počivaju Đuzepe Verdi i Đuzepina Streponi.