Stazama Inka ili putovanje Andima do Maču Pikčua

Putovanja danas predstavljaju deo životnog iskustva većine od nas, a trenuci sa puta ostaju zauvek upamćeni. Nekada najlepši pogled dođe nakon najtežeg uspona – neki vole upravo tu vrstu napora, dok drugi vole sve ono što putovanja donose.

Najlepše planine se nalaze u nekim od najnepristupačnijih krajeva, a većina putnika dolazi iz nekog svog luksuznog života. Međutim, luksuz nema mnogo veze sa planinarenjem; upravo tokom planinarenja najlakše se vidi znanje i spremnost svakog čoveka.

Ali putovanje nije samo fizička aktivnost, već je i sticanje novih znanja o prirodi, kulturi i istoriji jednog naroda. To su, inače, ture koji najviše volim, jer smo i do sada birali ne samo visinu, već i istoriju, kulturu i prirodu. Tako je bilo sa Nepalom, Kilimandžarom, Etiopijom, Araratom, Velikim kanjonom i mnogim drugim mestima.

Planinarski vodič

Uvek smo imali dobre vodiče, s mnogima smo i danas u kontaktu, ali nikada nismo imali tako kompletnog vodiča kao što je Aleks, koji nas je vodio po peruanskim Andima. Njegova priča na tečnom engleskom je utemeljena na istorijskim i činjenicama iz prirodnih nauka, a povrh svega na autentičnoj kulturi Inka. Aleks, pored španskog, engleskog, francuskog i portugalskog, govori i kečua jezik kojim govori oko 10 odsto stanovnika Perua koji nisu zaboravili svoje Inka korene. Verovatno je zbog toga Aleks bio posebno interesantan, jer nam je uspešno preneo tajne o šamanima, načinu života, organizaciji društva, ali i istoriju Inka. Time je Salkantay trek dobio drugu dimenziju, jer smo koračali istorijskim stazama Inka i bili na mestima gde je njihova civilizacija doživela vrhunac, kao što je Maču Pikču.

Mislili smo da će Salkantay trek biti lak, ali mogli bismo drugi dan treka po težini da uporedimo sa spuštanjem sa Ararata i Kilimandžara i povratkom u Luklu iz Namče Bazara, zbog 29 km pešačenja i 2500 m visinske razlike, sa 3900 m preko prevoja Salkantaj na 4629 m pa do 2800 m.

Privatna arhiva © Prof. dr Nenad Dikić

Sreća je da smo imali smeštaj u neverovatnim kupolama koje je kompanija Salkantay trek napravila u sva tri kampa. Taj deo luksuza je uvek prihvatljiv, jer niko nije protiv toplog tuša nakon toliko hoda, uspona i spuštanja, mada tvrdokorni planinari više vole šatore i malo mučenja. Ako tom glampingu (engl. glamourus camping) dodamo Aleksovo buđenje u četiri sata ujutro sa čajem od lišća koke, onda je taj glamur potpun. Da ne zaboravimo da ovakvi trekovi imaju privatnog kuvara i obroke od tri jela.

Ovo je bio Aleksov 297. trek, a sledeći je imao nakon samo jednog dana odmora. Možete samo da zamislite kako izgleda njegov život, jer je plaćen po poslu, odnosno nema stalno zaposlenje, zdravstveno i socijalno osiguranje, a ima više znanja nego mnogi akademski građani. Nije teško da ga zbog svega proglasim najboljim vodičem koga smo imali i da mu poželim da još dugo bude u formi i hita stazama svojih predaka.

Privatna arhiva © Prof. dr Nenad Dikić

Lišće koke

Koka je biljka sa složenim nizom mineralnih hranljivih materija, esencijalnih ulja i različitih jedinjenja sa većim ili manjim farmakološkim dejstvom – od kojih je jedan alkaloid kokain, koji u svom koncentrovanom, sintetizovanom obliku predstavlja stimulans sa mogućim svojstvima zavisnosti.

List koke tradicionalno, vekovima, žvaću i od njega kuvaju čaj domorodački narodi u regionu Anda, ne uzrokuje nikakvu štetu i blagotvoran je za ljudsko zdravlje. Tradicionalna metoda žvakanja lista koke, nazvana acullico, sastoji se od držanja u ustima pljuvačkom natopljene kuglice listova koke zajedno sa alkalnom supstancom koja pomaže u ekstrakciji kokaina iz listova. Kada se žvaće, koka deluje kao blagi stimulans i potiskuje glad, žeđ, bol i umor, a pomaže i u prevazilaženju visinske bolesti. Žvakanje koke i pijenje čaja od koke svakodnevno, bez problema, obavljaju milioni ljudi u Andima, a ova biljka smatra se svetom u autohtonim kulturama. Čaj od koke se široko koristi, čak i van regiona Anda. Zbog svog stimulativnog dejstva, list koke je prvobitno korišćen u bezalkoholnom piću koka-kola, ali je 1903. godine uklonjen iz njega. Koka se tradicionalno uzgaja na nižim nadmorskim visinama istočnih padina Anda, u Boliviji, Kolumbiji i Peruu.

Inke

Inke, koje je, po predanju, stvorio bog Sunca, uspele su da postanu najveća pretkolumbovska civilizacija. Nažalost, taj period je kratko trajao, oko jedan vek. Carstvo Inka, koje je postalo jedna od dominantnih kultura na Andima, nastalo je početkom 14. veka, smatra većina naučnika. Njihovu slavu prekinuli su Španci, pokorivši ih 1532. godine.

Jezik Inka je kečua, koji je uvek bio samo govorni jezik jer Inke nisu imale pismo, ali su imali khipu ili kuipu, odnosno zapis koji se sastojao od čvorova, a koji koristi decimalni sistem za prenošenje informacija, na osnovu broja i vrste čvorova predstavljenih na svakom kanapu.

Privatna arhiva © Prof. dr Nenad Dikić

Inke su pripitomili vrlo malo životinja, ali su po tome jedinstveni na svetu jer su gajili lame, alpake, patke i zamorce. Lame i alpake su se uglavnom smatrale domaćim životinjama, ali su takođe bile bogat izvor vune i kože. Međutim, bez lama, carstvo se možda ne bi proširilo kao što se proširilo. Lame su bile neophodne za nošenje tereta, npr. krompira, kinoe i drugih visokohranljivih poljoprivrednih proizvoda koji se uzgajaju na većim nadmorskim visinama. Jednostavno rečeno, lama je bila njihovo primarno prevozno sredstvo.

Kuriozitet je i da nisu znali za točak. Ipak, sistem puteva Inka se protezao na 25.000 milja. Čuveni Inka trejl – Staza Inka – samo je jedan veoma mali deo od 25 milja kojim danas, pored Salkantaja, hoda najviše turista.

Gajili su i ubirali veliki broj neverovatnih biljaka, koje danas zovemo superhranom. Ovo uključuje preko 4.000 vrsta krompira, kinou i amarant (kiviča), maku, ljubičasti kukuruz, kakao, sača inči („kikiriki” iz džungle i bogat izvor omega 3 masnih kiselina) i još mnogo toga.

Patke i zamorci (na veliko iznenađenje zapadnog sveta) uglavnom su uzgajani kao izvor hrane, ali nikada nisu bili primarni izvor hrane. Inke su uglavnom bili vegani, ali u trenucima kada su bili gladni jeli su zamorce, što je bio njihov glavni izvor životinjskih proteina. Ovo jelo se i održalo u modernom peruanskom društvu, jer većina Peruanaca jede zamorce samo tokom porodičnih proslava i državnih praznika.

Privatna arhiva © Prof. dr Nenad Dikić

Inke su imale jedinstven koncept zajednice nazvan aini, koja se prevodi kao „danas za tebe, sutra za mene”. Ovaj koncept podrazumeva da svi žive u međuzavisnom društvu i da svaki pojedinac mora dati pre nego što primi. Tokom carstva Inka, koncept aini se najviše odražavao u ritualima poput pagos a la tierra, u kojima su šamani i svedoci vraćali razna materijalna i zemaljska dobra Pačamami (Majci Zemlji). Ovo je bilo odavanje počasti i zahvalnosti Pačamami za veliku blagodat koju je pružila. Do danas je pagos a la tierra uobičajena praksa u andskim poljoprivrednim zajednicama.

Inke su verovale u tri carstva ili ravni, njihova religija bila je zasnovana oko tri carstva ili nivoa, koje predstavljaju sledeće tri životinje: kondor, puma i zmija. Hanan Pacha je duhovni svet, koji čuva kondor. Puma štiti zemaljsko carstvo, zvano Kai Pacha, a zmija pripada podzemnom svetu, Uku Pacha. Ova tri carstva i životinje se takođe nazivaju Trilogijom Inka.

Arhitekturu su planirali u skladu sa kosmosom. Posedovali su duboko znanje o astronomiji i načinu na koji ljudska bića komuniciraju sa prirodnim svetom da bi se povezali sa kosmosom. Stoga su pažljivo planirali pozicioniranje i dizajnirali svaku pojedinačnu strukturu koja se tiče prirodnih karakteristika i načina na koji te karakteristike igraju sa zvezdama i planetama. Na primer, Maču Pikču je sagrađen na samom vrhu planine. Sa određenih tačaka Maču Pikču citadele, može se posmatrati poravnanje sunca koje izlazi i zalazi nad svetim Apusom (planinski duhovi) tokom solsticija i ekvinocija.

Privatna arhiva © Prof. dr Nenad Dikić

Iz svega možemo da naučimo da je život sa prirodom jedino moguć život, ali i da dobro uređeno društvo koje poznaje astronomiju, agrikulturu i zna da izgradi takav grad kao što je Maču Pikču, ne može da opstane bez zajedništva i da se odupre osvjačima. Iz savremenog ugla izgleda kao da se vekovima ništa nije promenilo, zar ne?

Naslovna fotografija – Maču Pikču – Privatna arhiva © Prof. dr Nenad Dikić