Vijetnam – u kome novac još uvek ima smisla, a život se odvija na ulici

Bili smo u Vijetnamu i otkrili jednostavnu suštinu: Čovek treba da ide tamo gde njegov novac ima vrednost i gde se oseća ugodno među ljudima.

U Vijetnamu se život zaista odvija na ulici. Ne samo da se na ulici jede i odmara – na ulici se vari, popravljaju kola, pletu korpe, šiju haljine, šišaju mušterije i pije kafa. Sve je izloženo, vidljivo, bez skrivanja. Gradovi dišu punim plućima.

Naše putovanje je počelo u Hanoju, s planom da dalje idemo ka Da Nangu. Međutim, velike poplave u centralnom Vijetnamu promenile su planove, pa smo se odlučili za ostrvo Fukvok .Ispostavilo se da je ova odluka bila pun pogodak.

Od čarobnog Fukvoka do podsećanja na rat

Fukvok je često opisan kao „vijetnamski Bali”, ali to poređenje mu ne čini punu pravdu. Ostrvo je prirodnije, sirovije i mirnije. Ima pravu džunglu, ribarska sela na vodi, vodopade, pagode skrivene u zelenilu i predivne plaže. Imali smo verovatno najlepši beach bar koji smo do sada videli, bez pretenzija, sa zalaskom sunca koji ne traži filter.

Fukvok hram©Nenad Dikić – privatna arhiva

Nakon ostrva, stigli smo u Ho Ši Min (nekadašnji Sajgon). Prva stanica bio je War Remnants Museum, i to se pokazalo kao ključan potez. Sve što smo kasnije videli u zemlji ima smisla tek kada se razume kroz šta su Vijetnamci prošli tokom rata sa SAD.

Posebno potresan deo priče odnosi se na Agent Orange, bojni otrov i defolijant koji su američke snage koristile tokom rata. Naučno je dobro dokumentovano da je dioksin iz ovog hemijskog sredstva doveo do dugoročnih genetskih oštećenja, s posledicama koje se i danas vide kod potomaka ljudi koji su mu bili izloženi.

Odlazak u Deltu Mekonga pokazao je sve ono što smo prethodno videli na fotografijama u Muzeju, ali i nešto mnogo jače, neverovatnu sposobnost Vijetnamaca da prežive i nastave dalje. Videli smo radionice u kojima rade žrtve Agent Orange-a – ljudi bez ruku ili nogu, s teškim neurološkim oštećenjima, uključujući i poremećaje iz spektra autizma. Bez patetike i bez skrivanja.

Mekong reka©Nenad Dikić – privatna arhiva

Posetili smo i čuvene Cu Chi tunele, mrežu podzemnih kanala u kojima su Vijetnamci živeli, ratovali i preživljavali. Iako su danas delimično prošireni za „zapadne dimenzije”, i dalje su tesni, mračni i klaustrofobični. Dobro je da smo izašli bez povrede.

Ulazak u Cu Chi tunel ©Nenad Dikić – privatna arhiva

Sama reka Mekong je fascinantna. Veći deo vijetnamske proizvodnje hrane dolazi upravo iz ovog regiona. Probali smo sve, od snake wine, preko pirinčanog vina, do meda, čokolade i kafe s kokosom i pistaćima. Ukusi su intenzivni, drugačiji, ponekad izazovni – ali uvek iskreni.

U slavu vijetnamskih žena

Ho Ši Min je poseban grad upravo zbog svoje istorije: francuska kolonijalna arhitektura, američki uticaj, i eksplozija modernog života. Grad je za strance zaista „otvoren” tek od 2010-ih godina, a već je doživeo ogroman turistički bum – ne zbog luksuza, već zbog energije. Sve se dešava napolju. Ulica je pozornica.

Na kraju smo se vratili u Hanoj – i to se pokazalo kao odlična odluka. Posle svega viđenog, šetnje oko Hoan Kiem jezera, ulična hrana i duga sedenja uz pivo i supu dobijaju novu dimenziju. Iako većina turista pamti mauzolej Ho Ši Mina, zatvore i kolonijalne artefakte, meni je najjači utisak ostavio Vietnamese Womenʼs Museum.

Taj muzej jasno pokazuje da bez žena Vijetnam ne bi postojao – ne samo zbog miliona gerilki već zbog majki koje su rodile i odgajile heroje. Najdirljiviji deo je motocikl kojim su fotografi godinama obilazili zemlju, slikajući majke poginulih boraca. Jedan motor – hiljade priča.

©Nenad Dikić – privatna arhiva

Poštovanje znanja

Važno je pomenuti i jedno mesto u Hanoju koje za mene predstavlja tihu kičmu cele zemlje – Temple of Literature. Često ga zovu bibliotekom, iako je mnogo više od toga – to je najstariji univerzitet u Vijetnamu, osnovan 1070. godine, posvećen Konfučiju i učenju. Tu su postavljeni temelji vijetnamskog školstva i državne administracije, vekovima pre kolonijalizma i ratova.

U tom prostoru vrlo jasno shvatite da su Vijetnamci odavno razumeli nešto što se danas često zaboravlja – zemlju ne čine vojnici i silnici, već učeni ljudi. Na kamenim stelama, koje i danas stoje u dvorištu, uklesana su imena uspešnih studenata sa carskih ispita – jer se znanje pamti, a ne oružje. Taj sistem meritokratije, zasnovan na učenju, bio je osnova državne službe više od 700 godina.

©Nenad Dikić

Možda baš zato Vijetnam danas deluje kao zemlja koja se nije izgubila posle svega što je preživela. Kada prođete ratne muzeje, tunele, deltu Mekonga i radionice žrtava Agent Orange-a, a onda dođete ovde, postane jasno da opstanak nije bio slučajan. On je bio rezultat dugog poštovanja znanja, obrazovanja i strpljivog rada. I to se i danas oseća, u načinu na koji ljudi razmišljaju, rade i planiraju budućnost.

Krstarenje koje treba doživeti

Iz Hanoja ima mnogo izleta, ali Ha Long Bay je nešto što zaista treba doživeti. Preporuka je jasna: prespavati na brodu. Ne samo zbog pejzaža krečnjačkih stena koje izranjaju iz mora, već zbog hrane – sveže ostrige i lignje koje su praktično upravo izvučene iz vode. Krstarenje ovde nije luksuz, već pravi način da se zaliv oseti.

Preporuka za putovanje

Istorija Vijetnama je posebna priča i važna lekcija. Samo 50 godina nakon jednog od najrazornijih ratova 20. veka, zemlja ne samo da se oporavila već je postala lider u mnogim oblastima: proizvodnji, izvozu, tehnologiji. I ono najvažnije – bez mržnje, gotovo u stilu Nelsona Mandele. Danas su Sjedinjene Države jedan od ključnih partnera Vijetnama.

Na kraju, dolazimo opet do novca. Za cenu dve nedelje u Vijetnamu, u Evropi dobijete nekoliko dana na Zlatiboru ili jedva vikend u Švajcarskoj. Vijetnam pokazuje da svet ne mora da ide u pravcu visokih cena, već pametne ponude i očuvanja autentične kulture.

I zato ovo nije samo putopis. Ovo je podsetnik da treba videti druge ljude radi vlastite perspektive.

Kafe u Hanoju©Nenad Dikić

Galerija slika

Naslovna fotogrfija © Nenad Dikić-privatna arhiva

Galerija slika-©Nenad Dikić privatna arhiva