Obraz između kamena i kože

Postoje mesta koja ne traže objašnjenje, već prisustvo. Stari Bar je jedno od njih. Njegovi zidovi ne stoje kao scenografija, već kao svedoci vremena, upijeni u svaki kadar filma Obraz (koji se od 19. februara prikazuje u domaćim bioskopima) reditelja Nikole Vukčevića. U tom prostoru, između kamena, vetra i tišine, film pronalazi svoj ritam, dubok i gust.

Radnja filma smeštena je u vreme Drugog svetskog rata i prati sudbinu dečaka koji nakon razaranja sela i gubitka porodice pronalazi utočište kod čoveka sa druge strane identitetske i verske linije. Taj odnos, istovremeno krhak i snažan, postaje osovina priče o časti, poverenju i preživljavanju u svetu koji se raspada. Film ne insistira na velikim obrtima, već na tišim, unutrašnjim pomeranjima, na onome što ostaje neizgovoreno.

Autorski tim okuplja scenaristkinje Anu Vujadinović i Melinu Potu Koljević, dok vizuelni identitet filma u velikoj meri oblikuje fotografija Đorđa Stojiljkovića, čiji kadar ne ulepšava prostor, već ga razotkriva. Svetlo ovde ne služi estetici, već istini, prelazi preko lica i kamena istom težinom, otkrivajući teksturu vremena. Sjajna glumačka ekipa, na čelu sa Edonom Rizvanolijem i mladim Elezom Adžovićem, daje karakter ovim likovima koji izranjaju iz prošlih vremena.

Film je imao svetsku premijeru na Festivalu u Kotbusu prošle godine, gde je bio deo glavne takmičarske selekcije, a dodatnu težinu dobija i činjenica da je bio crnogorski kandidat za nagradu Oskar za najbolji međunarodni film, kao i da je osvojio dvadeset nagrada na trideset festivala (a i dalje ga pozivaju na festivale širom sveta).

Specijalna projekcija filma Obraz zakazana je za 5. mart u 20 časova u Dvorani Kulturnog centra. Nakon projekcije biće priređen razgovor ekipe filma sa publikom.

Kostim kao produžetak prostora

Rad na kostimu u ovom filmu za mene nije bio pitanje epohe u klasičnom smislu, već pitanje odnosa prema prostoru. Stari Bar, ali i ostatak crnogorskih eksterijera, ne dozvoljava površnost. U njemu, tkanina mora da ima težinu, da nosi trag, da reaguje na vetar i svetlo. Kostim nije smeo da bude ilustracija vremena, već njegov produžetak.

U procesu rada, bilo je važno pronaći meru između autentičnosti i stilizacije. Ne u smislu vernog rekonstruisanja, već u osećaju istinitosti. Kostim ne sme da „glumi prošlost”, već da je živi zajedno sa likom. U nekim trenucima postaje oklop, u drugim teret, a ponekad jedini sloj koji deli telo od sveta.

© Cineplex

Poseban izazov bio je uskladiti kostim sa fotografijom. Materijali su birani i prema načinu na koji hvataju svetlo, kako se ponašaju u statičnom kadru, ali i u pokretu. U tom dijalogu između kamere i kostima nastaje prostor u kojem likovi deluju gotovo stopljeno sa ambijentom.

Fotografija koja diše sporije

Vizuelni jezik filma počiva na strpljenju. Kadar Đorđa Stojiljkovića ostaje dovoljno dugo da gledalac počne da vidi više nego što je očekivao. Pukotine u zidu, tragove na licu, zadržane poglede. U toj sporosti nema praznine, već napetosti.

Crna Gora u ovom filmu nije pejzaž, već aktivni učesnik. Njeni predeli ne služe kao kulise, već kao ogledalo unutrašnjih stanja likova. Surovi, ali precizni, oni oblikuju ritam filma jednako kao i gluma ili kostim.

Između ličnog i filmskog

Iako govorim iz ugla kostimografa, ono što ostaje nakon rada na ovom filmu nije konkretan proces, već osećaj jedinstva. U jednom trenutku, granice između kostima, prostora i kamere prestaju da postoje.

Obraz ne pokušava da objasni svet, već da ga zadrži u fragmentima, u tišini, u pogledu. I možda je upravo u tome njegova snaga, u sposobnosti da ostane sa gledaocima i nakon što se film završi, kao trag prašine na koži, kao nešto što se ne vidi odmah, ali se dugo nosi.

Naslovna fotografija © Cineplex