Kako živeti život iz snova
Oduvek su postojali putopisci koji su istraživali svet, dok danas mnogi i žive od putovanja. Zvuči kao idealan posao koji nikada ne može da dosadi. Upravo time se bavi mlada Jovana Kvržić, po zvanju magistar farmacije, a po sopstvenom izboru – travel bloger.
Gošća nove epizode podkasta Moje najbolje godine – To Sam Ja do sada je obišla 100 zemalja i sa slušaocima će podeliti zanimljive priče iz Japana, Južne Koreje, Etiopije, sa Bliskog Istoka…
Sa voditeljkom Milicom Gacin razgovarala je o tome šta je sve naučila kroz godine obilaska drugih zemalja, koja je na nju ostavila najjači utisak, gde se osećala najsigurnije, zašto putovanja nemaju starosnu granicu… Kroz zanimljive i inspirativne priče saznajte više o raznim delovima sveta, ali i šta je to potrebno da neko, kao ona, živi život iz snova.
PODKAST – Moje Najbolje Godine – To Sam Ja
Jovana Kvržić Mr Ph., travel bloger – Transkript razgovora
Milica
Dobar dan, ovo je nova epizoda potkasta “Moje najbolje godine to sam ja” i danas pričamo o tome kako možete da živite život iz svojih snova. Znam da zvuči malo, možda i pretenciozno, ali nije. Sad će vas uveriti u to zato što je moja današnja gošća Jovana Kvržić, ona je travel blogerka i farmaceut po osnovnom obrazovanju, odnosno master farmaceut. Pa dobro došla u ovaj potkast i moje veliko zadovoljstvo što si danas ovde, jer ja sam jedna od onih 160 i više hiljada pratilaca koje živi sa tobom na Instagramu i uživa u tvojim avanturama. Mislim da nisam pogrešila kada sam rekla da ćemo danas govoriti o tome kako može da se živi život iz snova, jer ti si to sebi obezbedila. Krenula si od formalnog obrazovanje koji se tiče farmacije, jedne velike i značajne grane, i teške grane, onda si otišla u nešto što je potpuno drugačije. Zapravo si prepoznala svoju strast i strast se pretvorila u posao, to traje već od 2015 godine je l tako?
Jovana
Jeste.
Milica
Da, od 2015 godine, mislim da pričamo o ovome od pre jedno 20 godina,da kažemo, neko se profesionalno bavi putovanjem, svi bi rekli, dobro ajde sad malo neke lekove uzmite.. Nije to baš moguće, međutim evo dogodilo se da i možeš da postaneš profesionalni, koja reč u srpskom jeziku, je l imaju te imenice?
Jovana
Pa ja bih rekla da to putopisac, i negde putopisci su uvek postojali, e sad je pitanje da li je postojala monetizacija njihovog posla, jer ljudi su uvek putovali i uvek smo imali ljude koji su istraživali svet i koji su bili radoznali, tako da ja bih ovo samo nazvala nekom modernom formom putopisca, koja se danas, ne mogu reći vrlo lako, ali sigurno lakše nego ranije pretvara u posao.
Milica
Da sada si obišla tačno 100 zemalja na svetu, na svetu ih ima 19…
Jovana
… i tri. Trenutno. Eto, ja ih brojim po tim priznatim od strane Ujedinjenih Nacija i trenutno je 193.
Milica
To znači da ako putuješ 2015. sad smo već dve hiljade dvadeset četvrta, koliko si,naravno nije baš ta statistika, u brojku i zarez tačna, ali koliko si zemalja godišnje obilazila, da izvedemo neki statistički broj?
Jovana
Ja znam statistički tačno koliko zemalja godišnje posećujem, zato što na kraju svake godine pravim neku retrospektivu. Samo što, ne posećujem uvek nove zemlje, tako da negde u prethodnih recimo da kažem pet godina, od kad je ovo baš moj posao, s tim što naravno korona i taj period, je to malo pomerio, ali recimo, da izuzmemo 2020. i 2021 godinu kada se manje putovalo u inostranstvo, od 20 do 25 zemalja godišnje, s tim što i to godišnje to nekada se recimo u jednu zemlju vratim tri puta. Zemlje poput Italije, Švajcarske, Austrije koje su recimo blizu ,gde imam prijatelje, onda, nekako tu se vraćam više puta, Crna Gora, Hrvatska takođe. Tako da i one su jedna, a njih sam recimo u toku godine posetila, tri ili četiri puta.
Milica
Je l bude kod kuće komentar, dobro dete kad si ti kod kuće?
Jovana
Pa već su navikli, nekako, navikla sam ih i više bude kad sam dugo kod kuće, je li moguće da nigde ne putuješ. Da, da, da. Ali negde jedna zanimljivost, ja sam se sad negde sam se osvrnula kada sam postigla taj neki mali cilj od sto zemalja, zanimalo me koliko je meni zapravo godina bilo potrebno za to, jer naravno 2015 godine ja sam imala 25 i tamo negde, naravno, putovala sam i tu malo po Rumuniji, Hrvatskoj, naravno Bosni, to su sve bile zemlje koje su ulazile u brojku, ali našla sam neki svoj intervju iz 2017 godine, znači to je pre sedam godina i tad sam dala intervju, zapravo tad sam živela u Americi i bila sam izabrana, bila sam na studentskoj razmeni, bila sam izabrana kao za studenta meseca, ko je bio tad najbolji radnik i pitali su me da kažem više o sebi, ja sam tad rekla 2017 da sam obišla 27 zemalja i da mi je cilj da obiđem sve zemlje na svetu, i sad kad se vratim sedam godina u nazad, sigurna sam da tad nisam mogla ni da zamislim da ću tako brzo doći do te brojke od 100. Iako negde, imala sam taj cilj, i mislila sam da će biti negde za života, ali sad veruj mi, da će se taj moj cilj da posetim sve zemlje, desiti mnogo ranije nego što sam nekada mogla da zamislim.
Milica
S tim u vezi, kako organizuješ svoje putovanja, odnosno kako koncipiraš jednu godinu? Da li već u napred imaš jasan plan koje ćeš zemlje posetiti i da li, recimo deliš godinu na kvartale, kako prosto radiš? Kako prosto napraviš, e 2025 ići ću.. pa sad dve tačke..Kako to izgleda?
Jovana
Ne, pojma nemam nemam ni 2024, tako da sve se zapravo promenilo od tog perioda kovida, zato što pre mogu da kažem, imala sam neki okvirni plan. Pogotovo, imala sam zemlje koje sam htela da posetim. E sad sam već manje-više posetila, sve ono što sam nekada htela, sad je tu ono što je ostalo. Sa druge strane, pre kovida si ti lakše mogao da planiraš i onda je došla pandemija i meni je brdo putovanja otkazano, brdo novca izgubljeno, sve je bilo neizvesno. Vi tada niste mogli da znate, da li zaista putujte, do dana putovanja, jer ne znate, možda ćete biti pozitivni na testu, da li sme ova vakcina, ne sme i to je potpuno promenilo moju koncepciju o putovanjima. U početku me to mnogo frustriralo, al onda sam shvatila koliko je predivno živeti jedan spontan život. Tako da iako je pandemija prošla, iako sam sad neke stvari dosta izvesne, ja i dalje sve radim vrlo spontano, kupujem, zavisi od putovanja do putovanja, ali sad u 85% slučajeva, nekad često imam kartu samo u jednom pravcu. I možda smeštaj za prve dve noći.
Milica
I onda?
Jovana
I onda sve na licu mesta, u zavisnosti, kako mi se tamo dopadne. Čak i sad, daću primer konkretan, idem na Olimpijadu, imam kartu samo jednom pravcu, imam kartu samo za jednu utakmicu, prvu utakmicu. Gledam košarku. I onda ćemo videti u zavisnosti, da li će, ne znam, naši košarkaši proći i da li se može doći do finala. Ja ću ostati duže, ako ne, onda ću recimo da se spustim do Azurne obale, ne znam da li ću se vratiti kući iz Pariza, da li ću se vratiti kući iz Nice i to mi sve negde da je tu slobodu. Ali ,zašto sam tako slobodna, recimo, gledala sam hotele na Azurnoj obali i videla sam da cena su korektne, gledala sam danas za sutra, već je sezona, videla sam da nisu nešto drastično više, da ima mnogo hotela, mnogo smeštaja i tu negde znam da sam dosta fleksibilna. Opet sa tom kartom do Pariza sam znala ,da ni ne mogu da budem fleksibilna, jer će biti mnogo skupa, ako je kupim par dana pre, tako da sam tu kartu kupila u februaru i kartu za utakmicu, čim je izašla sam kupila, jer sam znao da će biti velika potražnja, sad je gotovo nemoguće dobiti kartu i tako da negde sad kako procenjujem, ako postoji iole šansa za spontanost, sve idem spontano, čak i moja stota zemlja koja je bila Oman, isto tako drugarica i ja smo uzele kartu samo u jednom pravcu, i tu kartu pošto smo letele iz Kuvajta, tu smo se zeznule, jer smo uzele karte iz Kuvajta za Oman,a Kuvajt nam se jako dopao i onda smo ostali dva dana duže, pa nam je propala ta karta i i kupile smo novu. Tu je negde dobro, što opet kad vi imate neku finansijsku stabilnost, vi možete sebi da dopustite te neke kikseve i ne dotiču vas puno zarad nekog komfora i zarad nekog ličnog zadovoljstva. Tako da eto i taj Oman, koji mislim, recimo da nikada ne bih mogla tako savršeno da organizujem, da nisam ga spontano organizovala. Jer bih ga ja u napred organizovala potpuno drugačije od onoga kako sam ga organizovala kad sam došla tamo. Tek sam tamo videla šta tačno želim i šta mi se tačno dopada i šta je zapravo logistički najbolje. Vi ne možete dok ne odete tamo, mislim možete, recimo ja sam negde sad dosta to sažvaka i verujem da sad neko ko prati taj moj plan kroz Oman, će moći da ga uradi na taj način, ali svi planovi koje sam ja pratila od drugih ljudi, do tada se meni nisu činili toliko savršeno. I sad jednostavno negde nisam znala koliko ćemo ostati, kažem mi smo prvo misli pet dana, ostale smo sedam, i negde za tih sedam dana, mislim da smo ih stvarno, fenomenalno izorganizovale, ali sve je bilo dan po dan.
Milica
Tvoj život je permanentna avantura.
Jovana
Stalno se nešto dešava i nikad nije dosadno, što je opet sa jedne strane sjajno, ali druge strane moje zona komfora je malo, ovaj haos i onda mislim da kad se kaže izaći iz zone komfora, ja sam izašla odavno, ali onda je taj drugačiji način života postao moje zrno komfora, tako da mislim da je sad malo da izađem iz te nove zone komfora i da se vratim u neku rutinu.
Milica
Da li bi mogla da radiš od 9:00 do 5:00 h?
Jovana
Pa ne bih mogla, ali to nikada nisam mogla. I zato, sećam se, možda jedna anegdota sa mojh studija, kada god bi me pitali, čime želiš da se baviš, naravno da ja nisam imala pojma da će ikada postojati ovakav posao, ali samo sam uvek govorila, ja ne želim da ikada ikoga pitam za godišnji odmor. Neko sam ko mnogo radi i to sam sebi više puta dokazala., Hajde ovaj posao je specifičan i drugačiji, ali recimo kroz Ameriku, ja sam sve ovo zapravo počela kada sam otišla na studentsku razmenu u Ameriku i radila sam po tri posla i po 15,18 sati dnevno. Nije nikakav problem raditi, ali volim to da ja kažem kada radim i ja kažem koliko radim. Ako trebam da radim četiri meseca u kontinuitetu ili pet meseci, kao što sam u Americi, ok radim non-stop, bez slobodnog dana, ali onda želim tri, četiri, pet meseci slobodno i tako nekako, oduvek sam znala i oduvek, zapravo nisam znala šta će to biti, ni kako ću to postići, ali to mi je uvek bio odgovor, ne znam čime će se baviti samo da ne moram ni od koga da tražim godišnji odmor i to se nekako namestilo.
Milica
Meni to zvuči kao definicija slobode, moram da ti priznam.
Jovana
Pa definitivno kada ja i razmišljam o svom životu i o nekim ciljevima i kada mi bi me sad neko pitao šta je to tvoj životni cilj. Moj cilj jeste sloboda. Mi naravno ne možemo biti potpuno slobodni, to smo opet za vreme pandemije videli, kada je neko rekao da moramo da pet da budemo u kući, mi smo svi bili, imali smo neku granicu i to nam govore, zapravo te granice koje postoje između zemalja i i pasoš i sve, nismo mi potpuno slobodni, ali u datim okolnostima mislim da sam dostigla taj neki nivo slobode, o kom sam nekada sanjala.
Milica
Fantastično zaista. Za ovih 100 zemalja i evo devet godina intenzivnog putovanja u smislu da je to postalo i i profesija, teško je to u jednoj rečenici, teško u jednom pitanju, ali šta si sve naučila? Šta si naučila o drugim kulturama? Šta si naučila u ljudima? Šta si naučila o sebi? O životu kao takvom? Da li je trava zelenija ili nije? Koliko potpitanja, kada je reč o odgovoru, možemo do prekosutra. Hajde da krenemo, šta si sve naučila, i šta su ti sve donela putovanja, odnosno obilazak ravno 100 zemalja na ovoj planeti?
Jovana
Prvo, naučila sam da su ljudi ljudi, gde god bili i da ja nisam ništa izabrala nego mi je sve negde na neki način nametnuto, šta mislim pod tim? Ja sam rođena u Srbiji, kažem ja sam Srpkinja, ali da sam rođena u Pakistanu bila bih Pakistanka, tako da to što ja mislim o religiji, o kulturi, o načinu života i ono što smo na mene preneli prvenstveno roditelji, potom društvo. Sledeća stvar koju sam naučila je da svi mi negde imamo iste brige i strahove, ista osećanja jako smo slični, a sa druge strane jako smo i različiti. Da nema te različitosti ovaj svet ne bi bio lep, jer mi da smo svi isti, bilo bi dosadno i nekako predivno mi je kada vidim da ljudi rade na svom nacionalnom identitetu i kada su patriote, ali na zdrav način. O sebi sam naučila koliko sam izdržljiva. Postala sam mnogo tolerantnija, jer sam ja ranije da neko ko je zaista imao predrasude i vidim nekoga i odmah donesem neki zaključak. Život mi je sto puta ošamario na razne načine, tako da sad zaista dajem taj trenutak da nekoga prvo upoznam, pre nego što nešto o njemu pomislim. Naučila sam da, zaista, opet da se vratimo, dobrih ljudi ima svuda. Naučila sam da, zapravo, shvatila sam koliko sam srećna što sam rođena ovde i koliko god mi kukali i koliko god, naravno negativnih strana ima naše društvo, daleko od toga kao i svako društvo, ali uvek imaju pozitivne i negativne strane. Zaista mislim da ima mnogo više pozitivnih, nego negativnih strana. Prvenstveno mi smo veoma privilegovani samo zbog naše boje kože. Mi ovde na ovim prostorima nemamo rasizam u krvi. Mi smo, da kažem društvo koje je vrlo tolerantno, koliko god mislim da nismo, ali jesmo recimo, ne delimo ljude na osnovu boje kože, a to je u svetu jako zastupljeno i onda vi kada dođete sa ovom bojom kože kao Evropljanin, vama se mnogo veći broj vrata otvorena,nego nekom, recimo, ko će doći iz Etiopije, Tanzanije i sličnih zemlji, ili iz Pakistana, Indije.. gledaju vas drugačije. Shvatila sam koliko sam privilegovana samo na osnovu svog pasoša, za koji sam do juče mislila kako je loš i kako je bezvredan i kukala što nemam ovakav ili onakav pasoš, ali zapravo imamo vrlo dobar pasoš i vrlo dobre te neke međunarodne odnose i svuda smo dobro došli i to isto nešto što je jako značajno, jer neko ko je recimo iz Irana on možda ima i novac i vreme i želju, on ne može, on prosto ne može zbog političke situacije, on ne može ništa. Tj ne ništa, ali može tek 10% onoga što mogu ja ili bilo ko iz Srbije. Postala sam mnogo zahvalnija, čak i na čaši vode, to jest možda neki kliše, ali ako prošetate Beogradom ili bilo kojim gradom u Srbiji 90% ljudi je obučeno veoma lepo. Čisti smo, svi ćemo za vreme zime imati jakne, imati čizme, svi imamo telefone, to negde opet u 70% sveta nije slučaj. Sad sam bila skoro par meseci na Madagaskaru i vratila sam se, pričala sam sa svojim trenerom koji je bio dosta onako nekako intrigiran, prosto životom ljudi tamo i to je istio jedna vrlo siromašna zemlja, ja sam onako njega pogledala i on je imao, lepo se obukao za trening, ajde kažemo imao je trenerku, dva dela trenerke, majicu, patike Nike, čarape, sat, telefon i ja sam njemu rekla, vidi to što ti sada imaš na sebi, to neko sa Madagaskara neće imati za ceo život, ne kao za mesec dana, on za ceo život neće imati to što samo ti imaš sada na sebi. Da se vratimo i na tu vodu, kad sam bila u Etiopiji, još pogotovo recimo, vi sada, kad turizam nisam uđe u neku zemlju, vi i dalje nemate tog ekstremnog siromaštva, zapravo jednostavno kada dođe turista svako tu ostavi neki dinar na ovaj ili onaj način i mi možda nemamo čak ni priliku da vidimo to toliko ekstremno siromaštvo, zato što ako postoji turizam, ipak je to malo manje. U Etiopiji sam bila u raznim plemenima i to sad jedno pleme koje je bilo zaista možda najsiromašnije i najtužnije od svih.. Druga plemena, koliko god oni sad bili prosto i goli i živeli u tim šatorima, oni ozbiljno imaju i prosto to je njihov stil života, al to jedno pleme mi baš bilo nekako onako strasno i emotivno i tu je mama davala svojoj bebi vodu iz reke, oni nemaju pijaću vodu, naravno. Ja sam se to jako nervirala što mi nismo poneli, mi smo u kolima non-stop imali po šest, sedam boca vode, ali smo drugarica i ja samo po jednu ponele sa sobom, jer nam kola nisu bila blizu, a mi smo mogli poneti barem tri ,četiri boce vode sa sobom. Mogle smo i šest da smo znale da je takva situacija u selu I došle smo samo sa svojom vodom i dok smo došle, recimo popile smo pola flaše, toliko nam je ostalo, onda međutim mama je svom detetu davala vodu koja je bela, ona je toliko zamuljana da… to je voda iz reke koja je praktično mulj.
Milica
Bela kao ovaj sto?
Jovana
Mlečno bela. Mislile smo da je mleko, al to je zapravo voda iz reke. I onda to isto negde bilo, sva ta deca u plemenima, mi kada dođemo, veliki je problem kad vi donesete poklon, jer koliko god vi doneli poklona, oni se pobiju tamo, jer vi ne možete svakom detetu da date. Mi smo nosili balone i bojice i svašta nešto i šta god što god neko pleme u napred, recimo oni hoće sapune, oni hoće žilete, oni hoće ovo i onda mi negde se trudimo da nakupujemo tog, ali ne može to svima dati i onda se deca pobiju i onda to bude napraviti više štete nego koristi. U tom selu, mi smo došli, ok ajde ti poklončići, nego mi smo došli sa te dve flašice vode, po pola nam je ostalo. Naravno da mi nije palo na pamet… Izdržaću, jer mene čeka voda u kolima i dali smo i tu je bilo prvi put da su deca tu vodu podelila, znači svako dete je pilo po gutljaj i znači popije, mislim ja bih sad na to mogla da zaplačem, ali kao koliko je to recimo meni bilo fascinantno,da su se u drugim plemenima deca tako tukla, a tu gde zaista nemaju ništa, pa čak ni vodu, oni su po te pola flašice vode, svako je popio po gutljaj i sad vi dođete i vratite se kući, i eto recimo, ja kao jel te ne pijem vodu iz česme, jer ima kamenca i uvek sam strašno isfrustrirana kad mi nestane na primer flaširana voda, i onda nisam otišla do prodavnice i sad moram da popijem tu vodu iz česme i vratila sam se i došlia sam s puta i jel te nisam bila sam dve, tri nedelje, pa nisam kupila flaširanu, I kao, hajde moram i po prvi put nisam bila besna, nego sam bila vrlo zahvalna što ja stvarno mogu.. Ja u svojoj kući imam vodu. Kao mogu da popijem čašu vode i neću nikada biti žedna, koliko god ne kupovala flaširanu vodu, ja neću umreti niti se razboleti od vode koju pijem sa česme, a ono dete sa onim stomačićima i izvrnutim pupcima, ko zna kakve će imati probleme zbog te vode koju, nažalost, nema drugu. I tako, to su sve neke lekcije, sad malo sam možda i skrenula sa teme, ali zaista..
Milica
Ne, mislim da gađaš u srž ..
Jovana
Opet sa druge strane, imate zemlje poput Švajcarske i ja ceo svoj ovaj posao i način života, izloženost velikom broju ljudi, ja verujem da i ti kao na neki način, da kažem javna ličnost u drugom smislu isto dolaziš u kontakt sa jako puno ljudi koje možda i ne znaš lično i susrećeš se sa i raznim komentarima. Ja bih rekla negde da i mi, da kažem mi smo obični ljudi, nama su ljudi možda još više prilaze, jer neko ko je voditelj, koji je pevač, ljudi će uvek negde imati možda neki gard, a prema nama, mi smo ipak da kažem obični ljudi, i onda smatramo već svoj posao kao jednom velikom psihološkom studiom. Kad sve ovo prođe mislim da sam postala mnogo bolja u odnosu sa ljudima i mnogo bolje mogu i da procenim ljude, ali šta je bilo, recimo isto jedna situacija, često idem u Švajcarsku zato što mi kuma živi i tamo i fascinirana sam Švajcarcima iz više stvari, al da kažem evo recimo taj trenutak odlaska u prirodu, Švajcarska je zaista prelepa zemlja, jedna od najlepših zemalja na svetu, ali i mi imamo predivnu prirodu i mnogi delovi naše zemlje se i te kako mogu meriti sa Švajcarskom i ja sam tu negde iznela svoje zapažanje, kako mi je fascinantno da Švajcarci svakog vikenda idu u prirodu, da svi planinare, ako je zima, svako će otići na jedan dan na skijanje, vozovi su uvek puni ljudi. Ljudi će recimo nositi sendviče na te planine, sve negde što je kod nas kao sramota i onda sam negde tu napisala, kako eto mogli bismo da se ugledamo na Švajcarce, samo što se tiče zbog odlaska u prirodu, jer odlazak u prirodu zapravo besplatan. Ok, možda ti treba za neki prevoz, ali ako se više ljudi podeli to zaista je minimalan trošak, mnogo manji od odlaska u kafić i tu su mene ljudi napali. Eto Švajcarci ne rade koliko mi radimo, Švajcarc mogu ovo,mogu ono, i onda sam shvatila da zapravo ljudi često ne shvataju koliko i šta mogu, i uopšte ne vide. Eto, imamo Avalu koja je jako bliza, imamo Kosmaj, kad pričamo o Beogradu. U nekim drugim gradovima još lepša prirodna bogatstva, na još manjoj udaljenosti. I onda tako, da to je bila neka zanimljiva studija slučaja kako se ja trudim kada i negde je bolje nego što je kod nas da se vratim i da to implementiram i podelim. Implementiram prvenstveno u svoj život.
Milica
Divno, pa da sjajne lekcije,možda smo se odmakli od tebe, ma nikako se nismo odmakli od teme, jer meni se čini da su putovanja višestruko korisno za svakog od nas. Ne samo što ćemo videti nove kulture, nove uticaje, doživeti nešto novo, naučiti nešto novo, ali proširićemo svoje vidike i znaćemo bolje da razumemo tvoj život, sebe, ljude oko sebe i to da je čaša vode izuzetno dragocena. Možda bi te neko pitao od ovih 100 zemalja koliko si posetila, znaš kako, uvek se prave neke kategorizacije, pa kao, koja je naj, najlepša, najopasnija, najizazovnija, najteža, do koje se najteže dolazi ? Da li tako razmišljaš o putovanjima ili naprosto je svet jedno divno mesto, koje samo ti samo želiš da upoznaš.
Jovana
Pa postoje zemlje naravno, koje su možda lepše i od drugih, ali lepota je vrlo relativan pojam. Isto što se tiče te opasnosti, negde ja uvek to kažem,svuda ljudi idu u školu, svuda postoje bolnice, svuda se rađaju deca, sad šta je opasno, a šta nije.. Nešto loše se može desiti i kod nas na ulici, a to i mi smo nažalost Ima iste neke nesrećne slučajeve, koje smo mislili da nema šanse da se dese ovde, a ipak su se desila, tako da ja recimo, ako bih morala da kažem o toj bezbednosti, ja se negde najbezbednije osećam u Aziji, mnogo bezbedije, nego recimo u Evropei. Mnogo se bezbednije osećam u islamskim državama, a ljudi to uopšte ne shvataju. Mnogo neki …To je sada opet jedna teška tema.. Ženska prava, kako se žena oseća, ali ja se često mnogo bolje osećam u islamskim zemljama i često se mnogo poštovanije i mnogo zaštićenije osećam tamo negde. Kod nas se izgubio taj više pojam, ko je žena ko je muškarac, šta žena može, šta ne može, tamo i dalje te uloge jasno postoje. Mi opet, eto ja prva živim život koji je vrlo onako feministički, dosta se trudim da nema tih muško ženskih uloga, ali možda su nam one ipak i potrebne. Da ipak zbog ko je muško, ko je žensko.
Milica
Kako to izgleda, pojasni nam malo. Nisi prva koja donela takav utisak, ali daj neki primer da mi to bolje razumemo, jer čini mi se da svi mi koji nismo, ja prvo nisam baš imala mnogo susreta sa takvim zemljama, nemam realnu sliku.
Jovana
Pa, evo prvo kada govorimo o garderobi, recimo ja, naravno prva sam koja se oblači i slobodnije, ali evo pogledajte.. ti si sada u izrazito ženstvenom izdanju, ali kada pogledaš mene ja nosim košulju i pantalone koje su onako dosta, mogu da budu i muške, a recimo ja kada sam putovala kroz Iran, kada sam putovala kroz Pakistan,kroz Saudijsku Arabiju, ja sam nosila najlepše moguće haljine ikada, najraznovrsnije, najlepršavije, sve te marame koje sam nosila za mene su bile veliki odraz ženstvenosti. Opet naravno, vrlo sam protiv nametnutih stavova oblačenja, ali to je nešto što se tiče religije i o čemu ja nemam pravo da pričam, zato što se ja u drugu religiju… ne razumem se prvenstveno dovoljno dobro ni u svoju, a kamoli u drugu, da bih nešto osuđivala i ko sam ja da kažem, e ti ne treba da pokiješ kosu, ako neko želi da pokrije kosu. Politika je opet doprinela do nekih drugih stvari, do izvrnute percepcije religije i sad ne bih se tu dalje, ali taj osećaj da sam ja tamo baš žena i da muškarac po mom nekom mišljenje i po mom iskustvu ima veliko poštovanje prema ženi, pogotovo kada dođete kao žena strankinja, svi žele da vam nešto pomognu, svi žele nešto vam pokažu, svi žele da vas ugostite, nećete nikada nositi sami svoj kofer, svako će se ponuditi da vam pomogne, a kod nas to baš nije tako. Kod nas će i baka vukljačiti kese i neće baš neki mladić možda doći, pre će neka devojka doći da pomogne staroj baki, nego mladić. Sad to je opet, naravno, da ne generalzujemo, svuda ima i dobrih i loših primera, ali ja sam se stvarno osećala u svim tim zemljama kao žena vrlo zaštićeno, vrlo poštovano, vrlo bezbedno, opet naravno postoje problemi i ja ne bih sad tu govorila, al nije se sjajno i bajno, svuda vi imate nažalost i nasilja nad ženama i sve, ali eto moj lični doživljaj, da se ja nekako i najbolje osećam na tom Bliskom istoku i baš mi se dopada tretman koji dobijam.
Milica
Često ti to i poštuješ na na Instagramu, da je zapravo Azija tvoj kontinent i da se tu najbolja osećaš i da nekako uklapaš, možda i vizualno sa tom dugom crnom kosom, stalno to to govoriš, a veruj mi da nisi prva u smislu da ljudi koji mnogo putuju, ljudi koji nisu profesionalni potopisci, ali imaju dosta kilometara i za sebe, nekako Aziju izdvajaju kao poseban kontinent i kao nešto što im najviše, najviše prija. Hajde da čujemo utiske..
Jovana
Ja bih tu rekla da je to zato što se u Aziji ljudi možda najreligijozniji, jer nigde se ne poštuje toliko religija kao u Aziji, sad, da li je to možda islam, budizam, to su religije koje ljudi, mi svi negde ovde verujemo, ja sebe smatram vernicom, ali ako me pita neko 100% da li postoji raj, da li postoji Bog, ja nisam 100% sigurna, iako će možda reći da, ali u dubini duše ne mogu da kažem da je 100% i naravno ne živim 100% religiozno, je l tako. Vi kad odete u Aziju, bila sam na Baliju i zaista su predivni ljudi, Imali smo vozača i oni svaki dan sve što zarade, oni potroše na darove, svakih, ne znam koliko puta dnevno,se prinose darovi i Bogu i tako da oni prvo moraju da rade, da bi te darove otplatili, pa sve ostalo, ali on žive od danas do danas i oni znaju kako je njima Bog namenio tako će i biti. I sada tu je bilo ovaj, koliko oni duboko veruju u sve to i zašto možda su tako fini, mi smo putovali i sad on je rekao da on reinkarnacija svog ujaka, i sad, on je to toliko sigurno rekao, kao da bih ja sad rekla, e ovo je kafa, jer ja kada pričam o religiji uvek imam neku, nisam 100% sigurna da li je nešto tako, i mi ga sad pitamo pa kako to misliš …Pa eto on ima tu mladež gde je imao njegov ujak. I sad, on je 100% ubeđen u to. Druga stvar je bila, recimo, kad sam ga u Pakistanu za vreme kovida i kada niko nije nosio maske i kada sam ja pitala devojku koju sam tamo upoznala, kako je moguće da se vi ne bojite kovida, ona je rekla, pa ako je Bog rekao da ću ja da se razbolim, ja ću se razboleti, ja ne mogu protiv Božje volje. Tu negde samo možda osećam tu smirenost, u Azijskim zemljama, jer oni nekako istinski veruju i istinski to žive. Opet dolazimo tog trenutka, recimo sad opet zavisi kakva je religija, koliko je religije striktna, odnos muškarca i žene, eto mogu reći ta neka razmeđu Pakistana i Indije. Nisam bila u Indiji,ali sam čula da su recimo u Indiji, žene jako imale loša iskustva. A u Pakistanu pa ipak drugačije, zašto? Zato što su u Pakistanu muslimani koji su jako konzervativni, zapravo Pakistan i jeste jedna od možda najkonzervativnijih zemalja na svetu, gde muškarac ne sme da pipne ženu koja nije njegova žena. I onda naravno, desi se, ne mogu reći da te nema incidenata, naravno da se desi, jer negde i kada ste vi toliko.. kada nikada niste videli praktično kosu od žene i onda ja dođem, iako pokrijem, ja sam za njih evropljanka i stavim tim simbol nečega potpuno drugačijeg i hormoni verovatno prorade, al njima religija ne dozvoljava da oni meni išta urade ili da me popreko pogledaju, oni se ne rukuju, dok recimo u Indiji koja je dosta slobodnija i njihova religija je prosto drugačija, oni će i biti nasrtljivi i pipati ženu i reći možda neke drugačije reči, tako da tu negde, opet zavisi i od države do države, ne možemo nikad generalizovati, ali kažem, ako ljudi zaista žive i poštuju svoju religiju na pravi način, ne neki iskrivljen način, onda vi ste tamo dosta sigurni.
Milica
Kako se dogodilo da Indija nije bilo na toj ruti?
Jovana
Pa nekako nisam još Indiju, zato što znam da ću im u Indiju da odem bilo kada, i onda kao, biće, vrlo da će brzo biti i zapravo i i Indija mi je poslednje svetsko čudo, samo mi je Tadzmahal ostao.
Milica
A sve si druge videla? I koje je najimpresivnije do sada?
Jovana
Možda Kineski zid.
Milica
Meni je bilo fascinantno kad si bila u Japanu ja sam prvi put i do sada jedini put kod tebe videla da vozovi u Japanu kasne. To mi je bilo… nikad niko nije rekao da vozovi u Japanu kasne. E to sam videla kod tebe prvi put, tako da, da li je život instagram ili nije ne znam, ali ja sam videla nešto potpuno potpuno novo i drugačije i videla sam da ne koriste super haj tek nove, ludilo mozga monitore, hologramske, ovakve, onakve, nego veoma zastarele one debele bele ogromne i tako dalje. To mi je bila neka druga priča, da li je moguće da je to Japan jer on je moja želja i ja ga zamišljam kao čudo jedno tehnološko koje nema dodira sa ovom planetom, ali kad sam videla milje u taksiju… to sam videla kod tebe, da vozovi kasne, mislim, šta je ovo.. o čemu se radi.
Jovana
I za mene je Japan bio jako dugo na listi želja. Ne mogu reći da sam se razočarala kada sam otišla, mislim da je najveći problem bio što sam ja u Japanu otišla posle Južne Koreje. Južna Koreja je to trenutno sada, to ludilo ludilo hi-tech, ludilo i meni se Južna Koreja jako dopala, bili smo samo u Seulu, ali svejedno, nekako Južna Koreja koje svakako i mala zemlja i turistički je Seul najzanimljiviji i mene je jako oduševio, jer ništa nisam očekivala, on je bio sam usputna stanica do Japana i onda smo došli u Japan i nismo došli u Tokio, nego u Osaku i izlazimo, prvo taj trenutak da recimo vi naručujete Japan railed propusnicee za vozove, I vi nemate njih u elektronskoj formi ,nego smo mi morali, imali smo opciju da nam šalju na kućnu adresu u Srbiji, što mi je delovalo potpuno neverovatno da mi nešto u nekom vremenskom roku stigne iz Japana u Srbiju, a da nemaju na telefonu i onda smo mi moraju da čekamo da idemo da to kupimo tamo na železničkoj stanici kad smo došli i cela ta neka procedura koja neverovatno i dalje postoji. Vi morate da čuvate fizički tu kartu, jer ako je izgubite sve vam je propalo, a ja sam poznata po tome da gupim stvari i ondaje to za mene bila dodatna doza odgovornosti i frustracije. A da, i onda smo bukirale hotel u delu grada za koje još nismo znali da je kao retro i gde mi izlazimo iz hotela, koji je ok bio, onako futuristički, bez recepcije i sve i bio je sasvim moderan smeštaj unutra, ali mi izađemo na ulicu i kao sve su oni stari shop-ovi sa igricama, sa cd-ovima, mislim ne znaš ni kako se to zove, kao potpuno sam zaboravila …Ne znam hiljadu nekih, da one Nitendo igrice, ne znam ja to sad ne znam više kako bih koristila, na žetone igrice, oni čitaju stripove, u potpuno nekom drugom svetu. Isto taj trenutak, tu negde dolazi da te velike i otuđenosti tamo. Mi smo mnogo na telefonima, ja sam prva telefonima i sve generacije su sad telefonima, ali ovako je to posmatram. Ja kada sam na telefonu ja sve ok, kuckam se, dopisujem se, negde sam konstantno u kontaktu sa drugim ljudima, da li su to moji pratioci ili su to moji ljudi, obično istovremeno, ali opet na neki način socijalizujem,je li tako. Virtualno se socijalizujem, a oni oni su svi bez izuzetka na telefonima, ti i dalje kod nas možeš videti na autobuskoj stanici nekoga ko ne drži telefon u ruci,oni su svi na telefonima i svi igraju igrice. Oni se ne dopisuju sa drugim ljudima, oni nisu na instagram-u, na fejsu, na … Oni svi igraju neke igrice i jako su mi delovali svi usamljeno. I mi naravno imamo taj deo trenutka, ok mi smo nikad povezani, nikad usamljeni, ali ipak smo negde dosta društveni.Opet su svi deo neke zajednice, al tamo su svi oni ovako..
Milica
Neverovatno…
Jovana
Šta je bilo zanimljivo i futurističko, to su im bile wc šolje, ali smo ih videle u Južnoj Koreji, pa te u Japanu i nisu bile tako… što vam greju, što prskaju, bilo je smešno prvi put kad pritisnete, pa vas prsne prvi put dok te ne naviknete, ali i tako… Bili smo i u tom nekom restoranu sa robotima, pa i to je isto više turističko, nije kao da su svi restorani sa robotima, to je jedan restoran namenjen za turiste, pa ti neki kafići sa životinjama. Isto recimo ta priča kafića sa životinjama je …prvo su počeli kao ti kafići sa psima i mačkama. Zašto? Zato što Japanci i jako male stanove u kojima ne mogu da drže kućne ljubimce i onda su oni dolazili u te kafiće da bi se sa njima mazili i onda je to postalo turistička atrakcija ili recimo sad pročitam jednu knjigu i jako mi zanimljiva jer, baš govori, bolje objašnjava taj fenomen njihovih kafića sa devojkama koje izgledaju kao francuske sobarice i nama to je na prvi trenutak zvučalo kao neka prostitucija, ali zapravo zabranjeno je i te devojke, ti uđeš te kafiće i svako ima svoju konobaricu, ali ona je kao služavka i one zovu te muškarce gospodari i nema nekog kontakta, fizičkog, ne sme niko nikoga da pipne, ali oni tu dođu, recimo muškarci posle posla i ona njima pružaju neku ljubav i kao služe ih i tako mi se svašta nešto zanimljivo,jeste drugačije, sada da li to nas negde čeka ili ja se nadam da ne, da je to neka potpuno drugačija kultura i da kod nas ipak taj kult porodice i to… oni ne smeju da imaju puno dece i sve nekako zbog te hiper populacije i manje više da kažem i Kina i ceo taj istočni svet. Kod nas i dalje radi na tome da ste podstiče i rađanje i veći broj dece, tako da mislim da kod njih mnogi faktori su doveli do toga da na taj način funkcionišu.
Milica
Govoriš mi, zato što nekada putuješ u grupi, a vrlo često i sama i sad ovaj drugi deo, kako izgleda solo putovanja postoje sve sve zastupljenije, jer ljudi evo i kod nas i ta otuđenost i razni sticaj okolnosti dolazi do toga da ljudi nemaju sa kim da odu na put i znam mnoge ljude koji to zaustavlja u nameri da nege otputuju. Imaju sve, preduslov, vreme, novac, želju i tako dalje, ali onda stanu kod tog koraka, ali nemam s kim, gde ću sam-sama. Nevažno je.. Kako ću ja sad tamo, pa zamisli da mi se nešto desi, pa šta… Mislim prosto kako se jedna mlada lepa devojka odvaži na to da… Koliko si zemalja obišla sama,da li imaš tu statistiku ?
Jovana
Nemam, nemam,ali ja kad kažem da putujem sama, nikad zapravo nisam sama jer uvek nekoga upoznam,s tim što sam starija, to mi se manje ide sama, sad iz kog razloga, zato što sad, ovo je moj posao i onda nekako potrebna mi je barem ta jedna osoba koja će mi pomoći oko fotografija, oko videa. Ja to dosta dobro hendlujem i potpuno sama, ali ipak je lakše kad je neko tu sa vama konstantno.
Milica
Kako hendluješ sama, pošto jedan od razloga nikog uspeha na mrežama jesu i dobre fotografije i dobri videi, kako to funkcioniše kad si sama?
Jovana
Nemam nikoga ko putuje sa mnom stalno ili me slika, prosto oduvek mislim da sam imala to oko, prosto praksa, znam koji mi je dobar ugao, volim eto pomalo i modu i sve to i onda nekako sve to kad se uklopi, nadam se da i izgleda dobro. Daću sad primer ,najskoriji primer, poslednja destinacija na kojoj sam bila sama jeste Trinidad i Tobago. Imala sam tu celu turu, išla sam, Francuska Gvajana, Surinam, Gvajana, e onda sam Trininad i Tobago i Dominika, Trininad i Tobago u potpunosti sama, Dominika deo sama, jer sam bila sa grupom ljudi koji su posle tih Gvajana otišli za Venecuelu. Ja sam već bila u Venecueli onda prosto nisam htela da opet i reko hajde, naćićemo se onda na Dominiki za sedam, osam dana. Većina tih zemalja je dosta sigurna, ali Trinidad i Tobago upravo zbog izbeglice iz Venecuele, važi za jako nesigurnu zemlju,a i opet dolazimo do toga kada ste vi bela žena, među dominantnim stanovništvom tamnije boje kože, to isto može biti problematika i tu negde ja ne volim, kada me neko tako gleda i dobacuje. Oni su vrlo slobodniji, tu opet kažem, zašto je u Pakistanu lakše, nego recimo u nekoj Karibskoj zemlji, za koju bi ste misli da je sigurnija, zato što su ljudi tamo slobodniji i tamo će pretpostavljati ako ste ih i pogledali, vi nešto s njima želite i to zna da bude vrlo naporno, iako ja vrlo dobro postavim granicu, ali opet nemam kapaciteta da sad neko objašnjavam, ja neću ništa s tobom. Naravno opet nikad ne znaš, ne želim da dođem u situaciju da ako sam u kupaćem na plaži, to možda nekog izazove i da prosto tamo ću nositi kupaći. Postavila sam na story, da li neko zna nekog našeg u Trinidad i Tobago i javila mi se eto od koliko hiljada pratilaca, jedna devojka mi se javila i rekla, i ja mislim da je moj drug sa fakulteta nekada tamo živeo, al sad nisam sigurna. Ja kažem, je l ti ne bi bio problem da ga pitaš, ja tako nađem kontakt i ona mene poveže sa tim momkom, ispada da naš momak živi tamo, oženio se tamo, trenira košarku, klince tamo i ja sam na kraju Trininada i Tobaga imala fenomenalnih četiri dana. Oni znaju još jednog momka našeg, ja sam s njih dvojicom, i sa ženama i decu ovaj jedan ima, mislim meni je toliko bilo lepo i stvarno su se potrudili i vrlo su bili fleksibilni, prosto takvi su im i poslovi, svuda su mi vodali, meni je nekako taj Trininad i Tobago ispao fantastičan. Ali eto, zato što sam se negde odvažila ili da to napišem i da kažem da dolazim tamo i uglavnom sad je super što postoje te društvene mreže, pa čak i taj Pakistan, prvi put sam otišla skroz sama, a već posle prvog dana sam se povezal sa jednom devojkom, koja je na kraju došla i u Srbiju, pa se na kraju se udala za jednog momka koji radi za Srpsku kompaniju, jedna prelepa priča.
Milica
Ali kako, evo mi o njima ne znamo ništa i mislimo da smo se, većina nas, i mi mislimo da su jedno jako zatvoreno društvo, dobro oni jesu vrlo patrijahalni, ali imamo predrasude, pa možda čak i i negde onako, zazor od toga… Prosto kako se dogodilo da baš sa Pakistankama napraviš takvu komunikaciju, ne očeukejmo da koriste telefone, mreže, da se povezuju, napreduju, da mogu slobodno da putuju, da mogu svašta nešto..
Jovana
Zato što su oni željni više društva pogotovo stranaca, nego mi, jer za njih biti u društvu stranca je nešto jako poželjno i jako za njih značajno. Sad ja ne kažem da se neko druži sa vama zbog toga, ali prosto recimo ta moja drugarica, ona je pre toga jednom u životu, ona nije imala pasoš i sada da ona sa mnom samo priča, to je za nju prozor u svet, a ona je recimo sticajem okolnosti volelaa fotografiju, volela je da je to putuje, naravno u zemlji, koliko je mogla i nekako i njoj su se otvorila neka vrata posle poznanstva sa mnom. Ja sam uradila dosta stvari da nju dovedem u Srbiju i to je bio jedan poduhvat, pa je bila tu desetak dana.
Milica
Kako se živi tamo, pratili smo svadbu jednu Pakistansku, predivna je, spektakularno zaista.. kako se tamo živi ?
Jovana
Zavisi zaista, od blata do zlata, ja bih to tako rekla i siromaštvo je jako veliko, ali ono što jako divno je što su mene ljudi koji su imali sve i koji nisu imali ništa, dočekali podjednako, u skladu sa svojim mogućnostima. Svako vas je primio u svoju kuću i taj prvi put u Pakistanu, znači ja sam do 30 dana, tri puta sam pomerila kartu avionsku da se vratim, 30 dana sam maksimum mogla da ostanem, jer mi je toliko trajala viza, a prvobitni plan je bio 14 dana. Ja sam od 30 dana samo četiri dana spavala u hotelu. Tako da, sve vam govori, bukvalno ljudio vas upoznaju na ulici i pozovu vas kod vas, ali vi morate i tu da budete, to jest, moraš biti otvoren za to. Da mene neko pozove, ja kažem hoću.
Milica
Ne plašiš se ?
Jovana
Ne plašim se, ne.
Milica
Kako proceniš?
Jovana
Zbog kontakta sa tolikim brojem ljudi, mislim da mi je jako pojačana intuicija i mislim da negde na osnovu jedne poruke koje mi neko pošalje, a ne poznanstva znam ko kakvu nameru ima prema meni. Možda pogrešim procenat te osobe, recimo možda nekad pomislim, neko je jao, dosadan, a zapravo se ispostavi super, ali namera, nekako ta energetska namera koju neko ima prema meni, zaista posle… Kad mi neko napiše ćao, kako si, ja znam u 99% slučajeva zbog čega mi se javio. I to nekako je isto to iskustvo, jer vi kada komunicirate sa tolikim brojem ljudi, i kada lično upoznajete toliki broj ljudi, naravno budu neka i negativna iskustva, hvala Bogu nisu bila neka velika negativna, ali mislim da sam ih onako dobro presekla, da nisam dozvolila da uopšte da ulazim u dublji kontakt s nekim ko bi mi potencijalno želeo nešto negativno.
Milica
Ja sam bila jedna od, kao što sam rekla na početku 160 i više hiljada koji su pratile tvoje izveštaj iz Avganistana i doslovno samo ona bila, stay tuned, šta je sad, je l ima nešto novo, je l ima nešto novo i stvarno, čini mi se da od svega što si do sada postovala je to možda bilo najizazovnije, baš za nas koji smo publika, najizazovnije, zato što je reč o zemlji koja je nedavno doživela veliki promene i bilo je za nas koji smo sa ove strane vrlo hrabro vrlo hrabro,vrlo hrabro, čak i ti dobijaš komentare, kao ne bih nikada, zašto se neko odvažio na to, koji razlog da si tamo otišla i tako dalje… Čini mi se da je bilo jako jako hrabro otići tamo i … Koliko ste bili tamo?
Jovana
Deset dana.
Milica
Da, prosto fascinantno i to ne samo u glavnom gradu, nego se zadirali .U unutrašnjost te države.
Jovana
Baš smo svuda išli.
Milica
Sad kad je odmaklo neko vreme, kako ti se čini to iskustvo?
Jovana
Sad da li je to hrabro, da li je bilo ludo, ne znam šta bih rekla. Ono što znam da ne bih u Avganistan išla sama, išla sam sa osobom kojoj je bio treći ili četvrti put, to je Kristijan Iličić, poznati bloger iz Hrvatske koji negde već imao kontakta i ja sam znala ako ikada odem u Avganistan, to će biti samo sa njim i namestilo se. Znala sam da, ako ne odem tada, ko zna kada će, jer prosto to je tako područje da vi možete da koristite trenutak kad je tamo dobro i u tom trenutku je bilo najbolje možda u odnosu na prethodnih ko zna koliko godina. Sad koliko god to zvučalo, sad došli su Talibani, a ti kažeš da je najbolje, prosto turistički je najlakše bilo otići i najbezbednije, iako naravno, vi kad imate zemlju koja ne funkcioniše po zakonima, kakvi funkcionišu bilo gde, kada nemate ambasadu, kada nemate zdravstveni sistem, uvek je veliki rizik. Evo sad je pre možda mesec dana, troje turista ubijeno, potpuno nasumično bez ikakvog razloga, to ste mogli biti vi ili niste, opet ja verujem u neku višu silu i kao ako se nešto desi, desiće se. Smatram da odlazak u takvu zemlju možda da doprinese samo dobro, prvo ljudi tamo će možda videti da postoji neki drugi svet. Pomoći ćete, jer vi ako kupite hleb, ako kupite nešto, opet na neki način vi turista ipak ostavljate deo novca lokalnom stanovništvu. Da, vi plaćate i onima na vlasti, ali ipak i lokalno stanovništvo i tek kako ima koristi od stranaca, a i svi ljudi koje smo upoznali su toliko biti sretni što su nas upoznali, i mi smo i sa mnogima ostali u kontaktu i to je zapravo ta lepota putovanja, e sad mi nismo imali nekih negativnih situacija ne mogu da kažem.
Jovana
Sve moguće televizije su nas intervjuisale, svi su hteli da se mi tamo osećamo dobro. Naravno bilo je i kada vas zaustavi negde taliban usred ničega, i grupa talibana sa puškama, ali onako za mene isto je fascinantno to što što bi rekla Ceca rekla, živ se čovek na sve navikne, ali to je stvarno tako, i neverovatno i mene to čak malo zastrašuje što, koliko se ja naviknem. Jer vi odete tamo, i ja posle tri dana mogu tamo da živim. Ja potpuno više ne znam da funkcionišem, ako ne stavi maramu. Vi se navikne taj osećaj, ljudi su jako prilagodljivi. Pa i mi svi znamo eto i desi se neka loša situacija u porodici, neko se razboli neko ne daj Bože i umre. Ti misliš da nikad to ne bi mogao da preživiš, a zapravo se toliko lako navikneš.Tako i ovo, ja gde god, mada je možda i to moja karakteristika da sam prosto prilagodljiva, ali baš se brzo naviknem i onda nekako ja kao da sam bila ceo život.
Milica
Možda je to prvi nužni uslov za nekoga ko želi da putuje i da se bavi tim čime se ti baviš, jer ima onih ljudi koji kada negde otputuju sve porede sa poznatim, sve porede sa onim što je kod kuće i ništa im ne odgovara, samo zvocaju.Vidi ovo ovako, kako im je ovo, kako im je ono onako i tako dalje. Tu prosto vidiš da tu nema progresije i da je to promašena tema. Mislim da moraš da imaš kapacitet i zato, moraš da imaš i jednu bazičnu radoznaliost.
Jovana
Naravno i moraš biti negde, ja sam po prirodi osoba koja nema mnogo strahova, to jest imam neki ne znam strah od visine, ali ja i dalje..
Milica
Kako letiš avionom?
Jovana
Ne bojim se visine tako, bojim se recimo kad sam na terasi, kad sam na litici, ali to nije racionalan strah. Recimo meni se, noge mi se odseku muka mi je, povraća mi se. To je onako neki strah koji je da kažem na nesvesnom nivou, ali ja kažem OK, mislim šta će ti se desiti. Budem negde recimo kad prelazim preko onih nekih mostova, i tako. Ja kažem ljudima da neko bude blizu mene za ne daj Bože ako bi stvarno pala u nesvest, ali nikada nisam hvala Bogu. Prosto, onako trudim se dakažem, ok Jovana zažmuri, pređi, uradi jer doživećeš nešto mnogo lepše. Nemoj da te taj strah zadrži u tome, i onda sam shvatila koliko ljudi zapravo sebe koči zbog strahova. Jako sebe koče.
Milica
Na dnevnom nivou.
Jovana
U odnosima, ljudi se jako boje, e sad samo jednom kad shvatiš da to nije toliko strašno, ne sad po svaku cenu naravno, ali negde ipak reći sebi ok, hajde da probam, hajde da dam šansu. Videćeš da nije ni toliko strašno. Tako da meni je dosta doprinelo to što ja nemam tih nekih, ne bojim se mraka, nemam strah od nepoznatih ljudi. Nisu me možda plašili, e neko ćete ukrasti ili tako. Volim ljude jako, jako volim ljude to je negde onako isto jedna vrlo bitna predispozicija.
Jovana
Komunikativna sam, nije mi bitan toliko komfor. Ja mogu da zaspim evo i ovde na podu, negde toliko sam stvari videla i da stvarno nemam problem da se bilo gde snađem, ako malo i zatvorim oči na neke i higijenske uslove, prosto nekada ne možeš toliko da obraćaš pažnju na to, tako je kako je, i onda ne dozvoljavam da me te male stvari spreče u doživljavanju velikih iskustava, eto to mogu da kažem.
Milica
Vrlo lepo sročeno. Da li možeš da nam navedeš pet destinacija, koje bi svako od nas trebalo da vidi u svom životu i zbog čega?
Jovana
Maldivi, zato što su nikad pristupačniji, a zaista su možda jedno od najlepših mesta na svetu.Peru, fenomenalan spoj kulture tradicije i prirodnih lepota.Neki Daleki istok, sad to može biti Kina, Japan ili nešto da prosto vidimo taj neki drugi način života. Meni su svete zemlje, čak i ta Kina. Ja sam imala isto predrasuda i mislila da mi se neće dopasti, a jako mi se dopala mislim čak i taj Japan koji mi je kao, aj da kažem razočarao, ali je zapravo meni bilo jako lepo i mnogo mi je drago što sam to videla. Jer je to potpuno jedan drugačiji način života. To su tri, šta još? Mislim da bi svako recimo trebao možda da doživi Ameriku, negde mene je Amerika oblikovala i da vidi to neko društvo, i odatle ima mnogo da se nauči. Ja sam se recimo iz Amerike vratila. Mi ovde mnogo radimo, ali imam osećaj da se naš rad baš ne vrednuje, a ja sam u Americi radila kao konobarica, to je sad jedna tema, možda se nismo previše dodatkli, to je studentska razmena. Ja sam pet godina išla na tu studensku razmenu i jako sam bila cenjena. Tu sam negde možda i naučila da vrednujem sebe, jer meni na kraju svake moje smene moj gazda rekao, bravo, i tu nije bilo bitno… Ja sam tad bila na doktorskim studijama, i kao,ok, super ti si PHD, sve je to vau, ali ti si dobra konobarica i to je onako, svakih pet minuta ako duže ostanem na poslu, ja sam za tih pet minuta plaćena, a kod nas se očekuje da dođeš sat vremena ranije i odeš sat vremena kasnije i niko te zato neće platiti.
Milica
Ne samo to, nego ima takvih iskustava da nisu cenjeni.
Jovana
Apsolutno, ja sam tu negde shvatila kao, mene neko poštovao, zato što sam ja dobar radnik i poštovao me na osnovu mojih radnji kvaliteta i kod njih nema tih nekih veza, ono brat će otpustiti brata i stvarno, eto to je moje iskustvo iz Amerike. Naučila sam, u Americi sam prvi put osetila novac i shvatila sam da novca ima, jer smo svi ovde odrasli sa mišlju da novca nema, a onda sam otišla tamo i zarađivala sam u tom trenutku par stotina dolara,eura dnevno i shvatila sam da kad sam ja prvi put držala tu količinu novčanica u svojim rukama, ja sam svatila da novca ima i mislim da sam tu promenila tu percepciju novca i onda sam negde, imala taj strah i ono kako ću se ja svratiti radim neki normalan posao, kad sam tamo za dva dana zaradila da kupim novi telefon. Hvala Bogu, našla sam posao koji mi je donekle omogućava i daje taj američki standard, ali jeste to je za mene bilo vrlo bitno, da promenim tu neku percepciju u životu, naravno, američko društvo isto ima i negativnih strana, ali eto ja sam mislim da sam pokupila te neke pozitivne. To je četiri i šta još jedno, eto možda isto da kažem neku Afričku, recimo, Etiopiju, da opet dobijemo neku percepciju o tome kako ljudi zaista žive i kako kod nas opšte nije loše.
Milica
Na koji način te još oblikovala Amerika?
Jovana
Dobila sam više samopouzdanja, zato što nikad mi niko u životu nije davao toliko komplimenata kao Amerikanci. Prvo visina, drugo malo staviš karmin, oni padaju u nesvest, treće pričaš dva jezika, za njih je to ono neverovatno, četvrto kad kažem da sam PHD, jao to je neverovatno. Tako da negde, meni je Amerika dala jako puno samopouzdanja, jer to je bio prvi put i neki da sam radila samo restoranima, imala sam kontakt jako puno ljudi i onda oni su vrlo onako široko, ogrudo, daju komplimente, što kod nas nećeš sad šetati ulicom, e baš si lepa. Tamo ću ja ću šetati ulicom, neko će stati samo da mi kaže, e baš si lepa i iako mislim … a pogotovo što si stranac i onda tamo si ti drugačiji, kad si visok, mislim zaista, nikada više komplimenta, nisam dobila. Komplimenata, bez da oni očekuju nešsto zauzvrat, nisu to komplimenti od muškaraca, pa sad oni nas očekuju od tebe.. nego samo su podelili utisak i naučila sam recimo koliko je bitna ta prijatnost, e sad mnogi će reći to je lažno, ok, ali meni je mnogo važno, kad ja uđem u prodavnicu, kada uđem u banku, kad dođem u poštu, kada je neko prijatan, koliko god on bio lažan, nego kada dođem i kad je neko nervozan. Naravno tu sad i uslovi života i sve, ali opet sam videla, ja sam počela ljude da pitam, znaš kako njih, “Hey, How are you”, like “Hello, how are you” e sad sam ja negde rekla, uvek će biti, kako si … nekoga, to mi je ostalo od Amerike i onda odmah dobiješ taj neki odgovor i odmah neku drugačiju… razgovor teče u drugačijem, toku. Tako da to i naravno Amerika je prva bila neki moj samostalni put i prvi put da zapravo, ok vi imate roditelje ili negde na nekom drugom kraju, kontinentu, drugom kraju sveta, ali shvatila sam da ja prvi put sam počela da raspoložem svojim novcem potpuno, u smislu ako me kirija košta ovoliko, ako sam ja zaradila ovoliko, ja ne smem da potrošim više nego da mi ostane za kiriju. Ovde uvek negde, ok neću biti na ulici, daće mi mama, daće mi tata, hajde svi ako imamo koliko-toliko normalne porodice, negde u tom periodu života se podrazumeva da će nam roditelji uvek uskočiti u pomoć, ali tamo sam prvi put shvatila da jednostavno sam ja sama svoj gazda i da nema šta, to što zaradim toliko ima. Ako potrošim više nemam, neću jesti ili nešto.. I tako.. I tu sam neke granice izdržljivosti, velike, mislim bilo je dana kad sam, ja sam ja iz ove perspektive ne mogu da verujem, ja ne mogu da verujem da sam radila osamnaest sati, ja stvarno ne mogu da verujem I to ne jedan dan, nego u kontinuitetu tri-četiri meseca ili više od 4 meseca, imaš jedno slobodno prepodne stvarno. Sad stvarno ne znam kako sam mogla. A imaš ti tu posledice i proširene vene i bolove u leđima i to sve, ali negde sam svatila koliko sam ja zapravo izdržljiva. A uvek sam za sebe mislila sam slaba, jer sam mršava, uvek sam nekako bila, ja sam slaba, nisam bila nisam ni sportski tip i uvek sam sebe smarala slabom osobom, ja ne mogu puno da ponesem, onda i smotana, pa kad sam nosila ovoliku tacnu koja pet kila teži ovako i svašta je ostalo …
Milica
Motiv je čudo.
Jovana
Da, da i tako je mnoge stvari sam promenila, naravno i uvek kažem, postoji jedan život za mene, jedan,pre 2015. i posle 2015. Prvi odlazak u Ameriku me potpuno promenio i onda opet sad neki novi život i naravno neke nove okolnosti, ali eto, da nije bilo te Amerike, mislim da ništa od ovoga ne bi bilo.
Milica
Koja su najlepša mesta u Srbiji, evo vreme je godišnjih odmora, možda neki ljudi žele da ostanu u Srbiji, možda neki moraju, prosto različite su okolnosti za tebe koje su i po tvom mišljenju, koje su najlepše turističke destinacije u Srbiji ?
Jovana
Pre svega, mislim da je Srbija prelepa i da je jedna od zemalja sa najlepšim prirodnim bogatstvima na svetu. Nismo svesni koliki kapacitet imamo, ja bih negde volela, mislim da se malo radi na toj promociji sada, ali mnogo više mora se radi pogotovo što su sada sve popularnije zemlje koje nisu toliko popularne. Svi su sad već bili u Rimu, Parizu, Londonu, sad žele ljudi nešto što niko nije bio i tu negde mislim da je naš potencijal za strane turiste. Svi smo, eto ja sam prva, to leto 2020. godine provela istražujući Srbiju i dobila tu neku možda i prvu popularnost i zaista sam uživala, to mi je bila jedna od najlepših leta u životu, i u našoj hrani, u svežem vazduhu i u prirodi i sve. Negde što smatram da su najlepši delovi zapadna Srbija, moj favorit, Tara, jezero Perućac, Zaovinsko jezero, to je nešto gde sam čak i planirala da kupim i neku kuću i kad god odem tamo, jako se lepo osećam. Stara planina, Istočna Srbija i Đerdapska klisura, to imamo i neke vodopade, naravno naši manastiri, arhitektonska čuda, čuvari tradicije, kulture našeg nastalog identiteta i ja sam negde iz Vojvodine, tj ne negde iz Subotice sam, sa severa i Palić, kada bi se u njega uložilo bi bio jedna isto, ozbiljna trusirtička destinacija, ne samo se ljudi Srbije nego i za strance. Tako da ja kažem često kad odem kući, pa onda odem na Palić, reko naše more, nažalost u kom ne može da se kupa, ali zamislite da na Paliću još možete da se bezbedno kupate, mislim da je stvarno toliko blizu i toliko povoljno,može da parira nekim ozbiljnim svetskim destinacijama.
Milica
Da li možes da podeliš sa nama, recimo nekoliko najvažnijih saveta kada je reč o putovanjima ?
Jovana
Da ljudi idu otvorenog srca, da daju sebi dozvolu da se povežu sa lokalnim stanovništvom, jer će tako mnogo više da nauče, da im manje bude bitno kakav je hotel i kakav je smeštaj, a da im više bude bitno šta je ono u toku dana što će videti i iskusiti, da se ne libe da svoje utiske negde i podele, pogotovo ako Imaju mogućnost da putuju. Često kažem ljudima, nećemo mi svi biti blogeri, i ne treba da budemo svi blogeri ,ali kažem ako neko ima mogućnost da putuje, vrlo je sebično da to drži samo za sebe i neki od komentara… Šta je zapravo u svemu ovome ta neka motivacija? Ok, naravno ja sad od ovoga zarađujem, ovo je moj posao, jako je lepo sve plaćeno, to je sve super a i kada si vam stigne poruka, ti si moj prozor u svet ili jeste prelepi kad vam neko kaže, eto zbog tebe sam organizovao putovanje. Često mi stižu recimo poruke, moj instagram je jedno jako jedno lepo mesto, gde su poruke koje dobijam zaista predivne i negde nemam, ne bih volela da sad dobijem neke bezobrazne poruke, da mi nešto muškarci šalju, ne, ali kada mi se jave muškarci, obično traži preporuku, gde da zaprosi devojku i onda mi se ,ja kažem hajde javite mi kako je prošlo, pa mi onda on i pošalje fotografiju. To je jedna od nekih nagrada.
Milica
Je l odgovaraš na pitanja, na primer neko hoće u Oman, i Jovana šta preporučuješ, da li bih mogla da putujem ovde ili onde ?
Jovana
Ukoliko vidim, u 95% slučajeva odgovaram. Naravno, uvek promakne, ali recimo ne volim kad su ljudi malo bezobrazni, pa recimo ono kad je bio period PCR\a i toga, da li treba PCR za Egipat, mislim em sam napisala pet puta, em samo ukucaš PCR za Egipat. Odgovorim ja i na to, ali to me onako malo nervira ili znam, ljudima i promakne i nekad malo budu ljudi i lenji, ali onda ja, što je dobro, što sve znam gde mi stoji, pa onda samo pošaljem, ne moram da trošim vreme da kucam, što već, imam napisano, a druga stvar što recimo ljudi koji ne mogu da putuju, mi šalju takve poruke i često ja nisam svesna tog nekog uticaja u smislu, recimo ja sam dobijam poruke tipa,umro mi je otac tvoje priče me drže u životu, u bolnici sam, tvoje priče me čine srećnim da lakše mi prođe ovaj period, da ne pričam situacija kad sam mislim, i to mi je negde možda ostala jedna od najupečatljivijih priča ikada, je bila jedna žena koja mi je poslala poruku i onako čak je bila možda, ne mogu reći nepristojna, al negde ja sam vrlo pristojna u komunikaciji, i volela bi da mi ljudi kažu, e draga Jovana, ali kao da započnu, a ne kao je l može ovo,je l može ono.. I žena je, baš sam bila u Pakistanu prvi put, i ona je meni poslala, stavila sam nekog majmuna i ona je meni ovako poslala poruku, je l može još slika majmuna, tako bez upitnika, bilo šta… Je li može još slika majmuna.. I ja sam eto imala vremena, možda da nisam imala vremena bi bila kao uvređena, što nije napisala draga Jovana, da li bi ste mogli da mi pošaljete još fotografije majmuna i ja njoj onako deset snimaka, sve što sam imala od tih majmuna,ja joj pošaljem. Nisam pitala, šta će vam slike majmuna, zbog čega i ona sad meni šalje nazad fotografiju deteta u bolnici priključena na 1.000 aparata koja drži ovako igračku majmuna i kaže hvala vam moj sin jako voli majmune. Mislim to je nešto što vi ne možete nikada da zamislite. Imala sam recimo, drugu situaciju, to je bilo posle svetskog prvenstva u Kataru, bila sam jedan dan na utakmici i već sam se vratila i suveniri tamo su bili ekstremno skupi, međutim ja sam kupila možda 4,5 ovako da podelim, pogotovo da kažem muškom delu i prijatelje i porodici i žena mi šalje poruku, jao da li ikako možemo Skota, to je bila na ona maskota fudbalskog prvenstva, njen sin, ona meni isto ne govori, kakvo je dete ili šta je sa detetom, njen sin bi jako voleo tu maskotu. I sad s jedne strane to je malo i bezobrazno, vi sad šaljete nekoj blogerki, donesi mi maskotu iz Katara, koja pritom košta ono 50 EUR, ali ja bih možda njoj i kupila, nekako kad me neko pita, ja ako bih mogla ja bi njoj to i donela, nego ja sam se već vratila, bila sam samo jedan dan, išli smo samo na utakmicu, ali imao sam privezaka. Ja njoj šaljem ja sam se već vratila, ja ne mogu da kupim maskotu, ako će vam išta značiti, ja ću vam poslati jedan privezak. Pritom, privesci isto nisu bili jeftini, 10, 15 EUR je bio prvivezak. Ja njoj pošaljem privezak i ona kao, jao hvala, ja ću vama poslati novac, rekoh ne treba, ako sam rekla da ću poslati, jedan sam odvojila, ja pošaljem ženu i ona meni šalje posle par dana, baka je malom isplela maskotu, a kaže date ima, ne znam 3,4 godine, ne priča mali, ali jedino na šta reaguje taj fudbal i sad ja to, on se toliko obradovao tom privesku, znači on je ne znam, iz kog razloga on reaguje na fudbal i na na tu maskotu, a dete već ne znam, koliko ima godina, ne priča. I to su sad neke priče kad vi to shvatite da jednostavno ima nešto više, ima veći cilj u svemu ovome iako na prvu deluje vrlo površno, i ti se kao samo slikaš i ti samo ne znam šta.. i nije život Instagram naravno da nije, i tu negde ja stvarno želim da ljudi shvate, ja sam pre svega osoba,ja već par dana imam nekih zdravstvenih problema i ja sam ovo jutro, stvarno mi nije bilo lako da dođem. Možda ne izgledam najbolje i to jeste, pa ta strana ovog posla da vi morate, mislim i ti prva znaš kao voditeljka, niko te ne pita da li je tebi neko u porodici loše, da li si ti loše, ti moraš da se tu pojaviš ja i to je sad opet, ja kažem, ja sam jutros znala da moram da dođem i ako me boli i ako već par dana se ne osećam dobro, ali negde shvataš, da moraćeš stvarno nekoga učiniti srećnim i koliko god ima i tih površnih stvari, ipak, samo samo ove dve stvari u životu da su mi se desile, kao moja misija je.. Ja sam uradila nešto da ovaj svet. E sad naravno, tu opet dolazimo do toga i koliko društvene mreže mogu da pomognu i kada pričam neki humanitarnim temama i na razne druge načine, kako neki ljudi osećaju druge ljude i koji opet rade možda neke glupe stvari, kao što su snimanje nekih skečeva i to, ali koliko recimo stvarno neke ljude usreće takve stvari.
Milica
Sada je sezona godišnjih odmora, gde si ti odmaraš? I šta bi ljudima preporuporučila ?
Jovana
Ja se ovde odmaram.
Milica
Divno, divno, ljudi biraju različite destinacije za odmor i daleke destinacije i ove što su nam blizu i sve su zaista sjajne, ali evo koja je bila tvoja preporuka, ti se kažeš odmaraš ovde, gde?
Jovana
U Beogradu, u svojoj kući.
Milica
Ništa plaža, Maldivi ? Šta bi preporučila?
Jovana
Da, opet za različite starosne grupe i za afinitete, da li želite da se provodite, da idete sa porodicom, da li imate malu decu, da li da idete u paru. Negde ta sama sezona mene malo i nekako nervira, zato što je svuda jako skupo i svuda je jako gužva, tako da ako mene lično pitate, ja bih birala odmor van sezone, je biraka daleku destinaciju, zašto? Zato što kad vidite Maldive, po meni je besmisleno dati taj novac za Grčku, iako ja jako volim i Grčku, ali ako imate samo taj jedan odmor, dajte priliku da pogledate da postoji nešto, možda što van deluje nedostižno, a uopste nije nedostižno. Ja volim, naravno, meni je Hrvatska prelepa, Crna Gora, Tivat, taj deo obožavam, ali je dosta to skupo, ako želite neki da kažem nivo ili neki možda bolji kvalitet pogotovo u sezoni. Tako da bih ja možda za ove destinacije Grčka, Hrvatska, Crna Gora čak čekala neki period van sezone, recimo neki septembar ili išla u maju. Za letnju sezonu Zanzibar može biti dobra prilika, jer dobro je vremena tokom leta, opet da svratim sam te Maldive, tako da svakako bih dala šansu.
Milica
Ili Srbija ?
Jovana
Ili Srbija,naravno, neka jezera, Zavinsko jezero je prelepo, tako da sve zavisi opet u skladu sa mogućnostima. Teško je reći, ja ne volim nekad ni da kažem šta je skupo, šta je jeftino, to je različito.. Novca ima, pogotovo na prioritetima, i ja kažem pogotovo na mladima, stvarno mladi danas mogu sve i dato im je, taj internet im je dat, ako ga iskoriste na pravi način, vi možete da živite gde god hoćete na ovom svetu, da budete zaista slobodni.
Milica
Ne samo mladima, portal ” To sam ja”, pogledaj logo plus\minus.
Jovana
Slažem se, ali pogotovo, mladi danas uopšte ne koriste te prilike. Ja više ne mogu da idem na studentsku razmenu, ali mi je jako drago što sam ulovila voz, pa sam otišla, jer mi je ona dala, tu odskočnu dasku za kasnije, a opet eto kada pričamo, šta je sad starija generacija, al eto da pričamo, danas ako imaš bilo kakav talenat, ti možeš njega da pretvoriš u posao. Štrikaš, ti možeš da napraviš ludilo biznis, pevaš, glumiš, šta god ,slikaš, nešto radiš, ne moraš ni da se pojavljuješ, ti više likom, šta god da imaš ti to danas možeš da pretvoriš u lep posao koji će ti opet dati taj neki život iz snova, koji je opet za svakoga drugačiji.
Milica
Da vratim na ovo plus/minus 45, i prosto tvoja iskustva iz sto zemalja, mi smo skloni tome da pravimo te generacijske razlike, insistiramo na njima, insistiramo i to neko starije doba nam deluje zastrašujuće, grozno, niko to ne voli tako dalje, da li je tako svuda u svetu ili gde jeste najizraženije, a gde nije uopšte izraženo ?
Jovana
Zavisi opet od zemlje do zemlje, ali bih rekla da i kod nas, ja tek kad sam počela da putujem, sam shvatila koliko u putovanja, nema starosnih granica i baš sad ne znam da li ti je taj post prošao, al baš ću ti ga pokazati posle emisije, ja sam na to putovanje kroz Francuske Gvajane do Surinam išla sa ekipom gde su svi, samo jedan da kažem čovek, on je možda 10ak godina stariji od mene, a svi ostali su 20, 30 godina stariji od mene, Imali smo čak i Gorana, on je ima 70 godina. Bila sam skeptičana, ja sam bila praktično najmlađa u tom cijelom društvu i nikad nisam stvarno putovala sa ljudima koji mogu da mi budu roditelji, ako čak ne, možda i više tebi ništa od toga, ali ta njihova strast i ta njihova energija, oni imaju više energije od mladih ljudi, od ljudi moji godina i jako mi je bilo bitno putovanje, zato što se ja bojim, svi sami bojimo , starosti, je l tako. Neminovno je da će starost doći je li tako i neminovno je da ja neću imati možda iste energije za 20 godina, kao što imam sada, ali ne znači da je neću imati uopšte. I sećam se recimo, i kroz ta svoja putovanja, koliko sam ja često videla baš starije ljude, koji putuju, koji se penju, koji planinare i koliko zapravo kada vi nađete strast koliko vas održava mladim, a to je negde najviše u tom turizmu i svako ko ima veze sa turizmom, zaista ostaje mlad duhom i onda mi je baš drago što sam u toj branši, i kako da kažem, ja ne znam, kako se približavam, ja sam ranije mislila da ću sad sa 30 godina ne znam šta i ne znam gde je, pa evo me sad skoro 34, stvarno se osećam, uvek su negde najbolje godine, ali ne ne treba od godina bežati i naravno da treba biti svestan svojih godina i nekih možda ograničenja, ali treba ih voleti i videćemo, eto, za sad tako mislim.
Jovana
Da obiđeš još devedeset i 3. 3 šta će onda, ovaj videćeš, je l ? Šta je još ostalo ?
Upoznala sam sad jednog momka, on je pet, šest godina stariji od mene, on je otišao sve zemlji prošle godine i onda sam ja njega pitala, šta ćeš sad, kao baš si mlad, pa sad ću da se vraćam samo tamo gde mi bilo. To je to. Jer, verovatno, mislim, neću se vratim više vratiti u Avganistan, niti u, ne znam Ganu i Togo, ali definitivno će onda da idem na Sejšle,na Mauricijus, Na Bali, jer sad ne volim da se vraćam u zemlje u kojima sam bila, ako ne moram, jer je eto volela bih da je opet i taj cilj nekako za života dostignem, ali ne da slepo ga jurim i naravno idem, tamo mi je bilo lepo i više puta, ali onda mislim da ću baš da da da uživam i eto ako Bog da možda onda svoju porodicu da pokazujem koja su to najlepša mesta na svetu.
Milica
Eto kako si život iz snova…
Jovana
Nije, eto nismo se dotakli nekih loših strana, ali definitivno ne bih volela, eto da…
Milica
Pa koje su evo… Hajde na kraju, probaj da izvučeš..
Jovana
Teško je imati rutinu, teško je izgubiti privatnost. Trudim se da je negde ipak držim, ali nije lako, teško je možda neke odnose, teško održavati, jednostavno stres, vi ste kod pod konstantnom vrstom stresa, sa tim što ja recimo to radi tako da sam te neke sresove s kojima sam konstantno okružena smanjujem na minimum, recimo ne znam, sad sam zaboravila bila pasoš u avionu, svi oko mene su ultra paničili, a ja sam rekla ok, u Grčkoj sam, baš na ovom putovanju sad što sam bila, u Atini, šta iako sam ga trajno izgubila, znam gde sam ga ostavila, znam da će se naći, uzeću putni list i platiću sto eura novi pasoš kad se vratim. Tako da se trudim da te stresove, gubitak novca, telefona, da me to uopšte, ne može da te ne dotiče uopšte, ali ranije bih ja reagovala… Niko nije mogao da veruje koliko sam ja smirena, ja sam rekla ljudi moji ,pasoš, svi nešto, samo da ne izgubim pasoš. A šta sad ako ga izgubiš, ništa, znači dobićeš putni list, vratićeš se kući i novi ćeš pasoš da izvadiš. Pogotovo u zemlji poput Grčke, gde imaš našu ambasadu, drugo da se sad to desi negde u Africi, pa sad, ali u tom slučaju samo ćeš biti pet dana duže i nekako ćeš dobiti putni list, naći ćeš neku ambasadu, mislim, e tako da, samo ti stresvi, znači konstantno ti se nešto dešava, zakasniš negde, ali ja se trudim da to negde držim pod kontrolom i opet svuda čovek sam, kao i svi, imam svoje loše i dobre dane i nije uvek sve narano sjajno, ali sam izabrao da pokazujem taj neki lepši deo svog života i nadam se da to nekome bude motivacija, a ne jao ja se osećam loše, što ona ovako, ne, mnogi ljudi na svetu mogu mnogo više od mene i trudim se da se ne ja ne osećam loše, nego da mi to bude motivacija, ako je neko drugi nešto mogao, moći ću i ja i to mi je bilo onako, kao i za ispite, koliko god isti bio težak, stotine ljudi pre mene je položilo ispit položiću ga i ja, jer kad vidim da je neko to uradio mogu i ja.
Milica
To je slogan na tvom profilu, ako sam ja mogla da putujem, možete i vi.
Jovana
Tako se trudim i da i da to bude neka, zapravo pouka.
Milica
Mnogo je pouka Iz svega ovoga što si danas pričala, ja sam uživala, mnogo ti hvala, mogla bih još dva sata,al ipak neko ograničenje postoji. Mnogo ti hvala i stvarno si me inspirisala za mnoge stvari i ja se nadam da više od od nas ,160 i neki hiljade biti i dalje na tvom profilu, jer jako jako jako lepo prezentuješ, mnogi ljudi putuju, ali ne predstavljaju svoj doživljaj onako kako ti radiš i zato si tu gde jesi.
Jovana
Hvala ti puno.
Milica
Život može da se živi iz snova, ako čovek zna cilj.
Jovana
I ako ceni, to što mu je dato.
Jovana
Hvala ti mnogo još jednom.
Milica
Hvala puno.
Jovana
Nadam se da ste uživali u ovoj epizodi, nastavlja se potkast “Moje najbolje godine to sam ja”