Kad bi danas bilo juče – da ne bude onog „ih”

Velika je veština živeti u sada i ovde. To nikako ne znači poricanje prošlosti, ili daleko bilo odricanje od planova, ideala, novih puteva u životu. Znači samo da budemo u životu sada da bismo znali šta ćemo sa njim ubuduće

Koliko smo se samo puta našle u situaciji da poželimo da se nešto, nama neprijatno ili nepoželjno, već završilo. Verovatno mnogo puta. Dovoljno, da je neko smislio izreku: Kad bi danas bilo juče. To bi, kad bi samo moglo, značilo da ono čemu ne samo da se ne radujemo, nego od njega strepimo i gledamo da ga nekako zaobiđemo, bude iza nas.

Mnogo je takvih situacija u kojima se osećamo bespomoćno, nejako, nedoraslo, kao neko kome je učinjena nepravda, nesnađeno. Da ih ne nabrajam, svima su nam poznate.

Često ćemo čuti rečenice „ih da sam” ili „ih da nisam”, zatim „da mi je ova pamet” ili „gde mi je bila pamet”

A šta bi bilo da je to bilo juče? Bilo bi teško, nekada bolno, svakako mučno, ali, ali, ali, bilo bi nešto što je prošlo i što je iza nas. Dakle, muka manje. Nekada i to manje mnogo znači. Ono što nas zapravo muči nije samo muka koja predstoji, nego nepoznavanje kvaliteta te muke. Kada poznajemo „neprijatelja” znamo i kako da izađemo na kraj s njim.

Najgora je neizvesnost. I očekivanje. Naravno, sem situacija za koje znamo da će doneti radost, ali one sada nisu tema. O tome drugi put.

Niko, ali baš niko, ne može, niti sme, da bolje od nas procenjuje trenutke, mogućnosti, zamke, potencijalne uspehe ili neuspehe

Zamka prošlosti

Sem ove fraze, postoje i brojne druge koje pokazuju koliko nekada nismo spremni da prihvatimo ono što je realnost. Ili bolje rečeno, da prihvatimo naš život u sada i ovde. To jeste ponekad težak zadatak, ali mi zaista živimo u sada i ovde i to je naša realnost. Onim što je bilo i kakve posledice je ostavilo na nas, bavi se psihoterapija.

Velika je veština živeti u sada i ovde. To nikako ne znači poricanje prošlosti, ili daleko bilo odricanje od planova, ideala, novih puteva u životu. Znači samo da budemo u životu sada, da bismo znali šta ćemo sa njim ubuduće i šta nam valja činiti da se ne bismo zaglavljivali u prošlosti.

Hajde da terapeuti rade nešto drugo, a da se mi okrenemo životu sada i ovde, da zgrabimo od njega ono što nam pripada, pravi nas srećnim i obogaćuje naš unutrašnji život

Često ćemo čuti rečenice „ih da sam” ili „ih da nisam”, zatim „da mi je ova pamet” ili „gde mi je bila pamet”. Ima i onih „samo da…”, ili „samo da nisam”, i raznih varijacija na tu temu. Reklo bi se da deo tih rečenica zvuči kao samooptuživanje, drugi kao pravdanje, treći kao tugovanje.

Možda je od svega pomalo, a najviše do toga da se nije realno procenio trenutak, odnosno da nismo bili u sada i ovde. Pa eto razloga da se držimo onoga u čemu smo. Jer zaista niko, ali baš niko, ne može, niti sme, da bolje od nas procenjuje trenutke, mogućnosti, zamke, potencijalne uspehe ili neuspehe.

Napraviću paralelu sa nečim što možda ne liči na ovo. Živeti život u prošlosti ili budućnosti podseća na one osobe koje se trude da sve u svom životu zabeleže kamerom ili telefonom. Puno je onda takvih uspomena, osoba koje snimatelji vole, njihovih doživljaja, poza, osmeha, pokazivanja prstom ka nečemu, lepote predela ili gradova iza njih. Ali, nema onoga ko fotografiše. Ti lepi trenuci su mu promakli.

Nema zajedničkog uživanja, deljenja života, zagrljaja, doživljaja da su nešto zaista podelili. Jedan učesnik uvek nedostaje. Svima, pre svega njemu samom. Život je posmatrao kroz objektiv, trudeći se da uhvati tuđi trenutak, tuđe sada i ovde. Njegov je bio tehnički, promakao je. Promaklo je mnogo takvih, ali prekasno.

Preporuka je da danas bude danas. Juče pripada onom juče. A da smo umeli drugačije, ne bi bilo onog „ih”

Da danas bude danas

„Ih da je samo”, ili „ih da nisam” ostaje na nivou tugovanja i toga da istorija ne može da se vrati. Istorija jeste učiteljica života, ako takve lekcije naučimo. A ako ih ne naučimo?

Uči se na greškama i njihovim posledicama. Rekli bi terapeuti „eto nama posla”. Ali, hajde da terapeuti rade nešto drugo, a da se mi okrenemo životu sada i ovde, da zgrabimo od njega ono što nam pripada, pravi nas srećnim i obogaćuje naš unutrašnji život. Sve bez toga je prazno.

Budemo li stalno lamentirali nad svojim životom, ostaće nam slike naših beba koje nismo držali u rukama, trenutak koji nismo uhvatili kada gura nožni palac u usta, polazak u školu u divnoj haljini (bez nas da zagrlimo prvaka), diplomac sa diplomom a nigde nas, venčanje i bacanje bidermajera uz obavezne fotografije svih prisutnih sem nas koji smo stvorili mladence. Stoga je preporuka da danas bude danas. Juče pripada onom juče. A da smo umeli drugačije, ne bi bilo onog „ih”.

Za to nismo odgovorni. Prosto, tako je bilo.