Očaj sveta

Očaj sveta u kome živimo može se opisati gotovo u jednoj reči – usamljenost. Da u pitanju nije nikakvo preterivanje, govori i podatak da se, u poslednje vreme, sve više usamljenih ljudi okreće veštačkoj inteligenciji kao priručnoj zameni za ljudsko prisustvo.

Boston gloub je pre nekoliko dana objavio priču o usamljenoj četrdesetosmogodišnjoj Amerikanki koja je uz pomoć ChatGPT-ja napravila sebi dečka. Kad je videla da joj to dobro ide, napravila je još jednog, a zatim i još jednog. Tako je mogla da punim plućima uživa u životu, pa čak i da ostvaruje svoje seksualne fantazije. A onda je sebi napravila i dete. Sve njih smestila je u idilično englesko selo. Ceo život na ekranu njenog kompjutera, koji je za nju bio stvaran, pomogao joj je da se, doduše i uz pomoć psihoterapeuta, reši antidepresiva koje je pila godinama. Sliku svoje divne porodice uramila je i drži je na noćnom stočiću, jer njena AI porodica čini da se prvi put oseća voljenom.

Ali kad je OpenAI objavio da menja pravila, junakinja našeg doba počela je da paniči, jer je na kratko vreme „izgubila porodicu”. Kad su se ponovo sreli, ova savremena sumanuta bajka se nastavila.

Nije lako odupreti se zavodljivosti veštačke inteligencije. Stvar je mnogo ozbiljnija nego što na prvi pogled izgleda. Fantazam o modernosti, trendu i „pripadanju” doveo nas je dovde. Sećam se kada je prvi projekat te vrste osvojio svet – moja ćerka je bila mala i svi oko nje imali su famoznog „Tamagočija”. Bila je to kompjuterska igračkica koja je simulirala kućnog ljubimca, koji je morao da se „hrani”, „poji”, „vodi u šetnju” i „mazi”. Priznajem, i sama sam podlegla tom ludilu, i kupila ga ćerki. Ako bi Tamagoči bio zapostavljen dan ili dva, umirao je. Deca su plakala. Nismo ni sanjali da je mali Tamagoči bio uvod u ovo sa čime se danas suočava svet.

Lakoća sa kojom se odbacuje stvarnost, takođe je projekat. Jer u virtuelnom svetu, drugi ne postoji! Drugi je uvek samo odraz naših želja, strahova i, u krajnoj liniji, naših patologija. U virtuelnom svetu, naše želje se ispunjavaju neverovatnom brzinom, i sve, ali baš sve podređeno je našoj kreaciji. Drugi je samo onaj koji nam ispunjava želje, koji nas hvali i koji nam aplaudira. Narcisizam podignut na maksimalni podeljak, koji vodi u ludilo.

Virtuelni „prijatelji”, kao spas od usamljenosti, vode ka totalnom ropstvu, digitalnoj zavisnosti pa, u krajnjoj liniji, i gašenju sveta. Jer simulacija života, samo je drugo ime za nestajanje.