Da živimo iz srca

Slušam pre neki dan izvođenje pesme iz filma Prljavi ples u nekoj nežnoj verziji američkog folka, i to onu glavnu melodiju gde nam svima zaigra crce.

Pesma kreće lagano, promuklim muškim glasom koji u prvoj rečenici izjavljuje ljubav. Otvoreno, jasno, veselo, muški mangupski…

Odmah nakon prvih taktova upliva i nežan ženski vokal, u čiju iskrenu ljubav poveruju svi u prva dva otpevana tona.

Svidelo mi se da slušam duete. Krenem odmah na Eltona Džona i Kiki Di, pa na Queen i Dejvida Bouvija. Odvedoše me probuđena sećanja u suze i duboke misli, pa sam se naterala da pređem na Doli Parton i Majli Sajrus sa večnom Džolin, i tako dalje do I will always love you i I love Rock and Roll. Gledam i slušam njih dve – 50 godina razlike u godinama, u energijama nema razlike. Obe u tigrastim odevnim predmetima.

Shvatih ubrzo, da bi se širila gracioznost i samopouzdanje – suština je u tigrastom printu.

I svi koji bi ti zamerili, zakerali, gledali te ispod oka, pogrešno te razumeli, neka zamere tigrastom printu.

Magičnom tigru.

Dok seckam beli luk, i to mnogo belog luka, mislim se koga više volim da slušam? Muški vokal ili ženski?

Suze su mi tekle od toliko luka i shvatih da najviše volim animal print, a pevača i pevačica nikad dosta. Samo neka pevaju iz srca.

A mi? Da živimo iz srca. Je lʼ to tako teško?