Da se vratimo sebi

Moja baka Mara uvek je zvala početak meseca maja Đurđev danak. I često govorila glasno po kući: Đurđev danak hajdučki sastanak, Mitrov danak hajdučki rastanak.

Uvek se osmehivala dok je izgovarala ovu rečenicu pa i dok je spremala slavu Đurđevdan i pričala kako je njena baka njoj pričala dugačke, magijom obasjane bajke o hajducima. Nadljudima, hrabrim i poštenim, koji su sirotinji delili otimajući od bogatih Turaka.

Slava je bila vesela, sve je bilo šareno, cveće u dvorištu rascvetalo i u mom srcu je ostao osećaj ležernosti, ljubavi i sloge.

Ne seća se više niko ni hajduka, a kamoli Turaka, ali osećaja ljubavi i sloge se, nadam se, svi sećamo.

Običaji i verovanja srpskog naroda vezani za Đurđevdan, vezuju se i za vreme pre nego što smo primili hrišćanstvo. To je dan za koji se vezivalo mnoštvo običaja, „magijskih” radnji za zaštitu zdravlja i plodnosti, dok je Sveti Đrorđe zauzeo mesto starog srpskog božanstva plodnosti Jarila. Za malo koji praznik je vezano toliko običaja i verovanja.

Predložila bih da se vratimo pletenju venaca, umivanju biljem, kupanju u reci, kićenju kuće/stana/dvorišta/kapije venčićima. Biljkama sa naših prostora: vrbi, drenu, selenu, koprivi, zelenoj pšenici.

Što bi se reklo, da se vratimo sebi i Svetom Đorđu koji je zaštitnik i Moskve, a i engleske krune. Svetog Đorđa slave sve hrišćanske crkve kao velikomučenika koji se nikada nije odrekao svoje vere.

Upetljala sam se danas s nekim sarmicama od zelja, pa jedino Šopen pomaže.

Sveti Đorđe, gde li si?