Bogatstvo

Burn out, ili pregorevanje, savremena je boljka koja je poprimila razmere epidemije u generaciji mladih, obrazovanih ljudi, željnih da naprave nešto od svojih života. Korporacijski feudalizam udario je tako jako na njih, da teško da imaju vremena da zastanu i da udahnu vazduh. Radno vreme od osam sati često se pretvara i u veče posvećeno završavanju „domaćih zadataka”, kako ne bi izgubili mesto u neprestanoj i neljudskoj kompeticiji. Otuda su dermatološke, psihijatrijske i gastro ordinacije sve punije, jer je pritisak ogroman, a slobodnog vremena je sve manje. Mladi par profesionalaca koji ima dete – jedva da provodi vreme sa njim. I to je paradoks koncepta savremenog „uspeha”.

Najnovija istraživanja standarda u najrazvijenim zemljama sveta pokazala su nepobitnu i neverovatnu činjenicu – da domaćinstva sa dve plate u suštni ne žive bolje nego nekada, kada je porodicu izdržavao otac svojom platom. Ispostavlja se da ekonomska dobit jeste oslobodila žene, ali je uz to novi koncept rada u korporacijama samo podigao cene stanovanja, kreirao novi „industrijski kompleks dečje zaštite”, industriju čuvanja dece, i svaku porodicu stavio u neku vrstu poreske agonije, dva dohotka kasnije. Stručnjaci tvrde – i dalje smo siromašni, samo smo zaposleniji. Institucije, bez obzira da li se radi o korporaciji ili državi, isisavaju energiju iz svakoga i hrane se njom. Činjenica je i da je tzv. „oslobađanje žena” bio projekat svetskih bankara i da nije bio inspirisan nikakvim „altruizmom” nego pohlepom: da umesto jednog, ubiraju dva poreza u porodici, a sto godina kasnije taj društveni inženjering sveo se na fantastično upakovano ropstvo – stranci ti vaspitavaju decu. Kod kuće samo spavaš i praviš smuti za doručak. Kafu piješ usput. I za samo nekoliko godina, već stižu novi, mlađi i još orniji, koji će te zgaziti ako se ne trudiš još više.

Nije čudo što sve više mladih parova iz najrazvijenijih zemalja sveta odlučuju da napuste sve i krenu iz početka na nekom proplanku daleko od usamljene gomile političkog zapada. Eto ih, sve više, i kod nas. Kupuju zemlju, prave organske bašte dok im se bosonoga dečica igraju na travi sa domaćim životinjama i uživaju u običnom životu na selu. Stotine takvih priča postoje na Jutjubu, i one izazivaju osmeh na licima svima koji razumeju ovo što nam se događa. Odlazak iz konzumerističke kompeticije jeste prvi korak ka ostvarenju slobode. Relativizacija ideje bogatstva predstavlja važno filozofsko pitanje – da li je smanjenje želje (za nametnutim potrebama) put ka slobodi ili je i to samo projektovani zaokret ka mokrom snu Klausa Švaba: „Nećete imati ništa i bićete srećni.”

Ali čovek koji prezire ljudski rasu, ne može da razume da je za one koji su shvatili razmere globalnog porobljavanja čovečanstva, najveće bogatstvo sloboda izbora, priroda, porodica, samodovoljnost i vreme.