inspiracija
Dobra reč - To sam ja
Mirjana Bobić Mojsilović - književnica i autorka kolumne "Majke mi, bajka"

Dobra reč

Ako ništa drugo, svaki udarac neprijatelja pametnog nauči bar jednoj maloj velikoj stvari – da razlikuje bitno od nebitnog

Neko me je ovih dana toliko iznervirao, da sam se pušila. Malo-malo, pa me nešto podseti na to, i onda ne prestajem da mislim o tome, da se nerviram, ljutim i da se prepuštam gnevu. Da čak u tome pronalazim i izvesno zadovoljstvo. Kakav gubitak energije!

Nije lako biti naložen ljutnjom na plus 40.

I onda, kako to obično biva, dobra reč stiže iznenada, kad je najmanje očekujem.

Nikola Pejaković, dramski pisac, reditelj i muzičar, pre nekoliko dana, u intervjuu na Jutjubu, rekao je mnogo pametnih i divnih i bogougodnih misli nad kojima sam se zamislila, i koje su mi odmah zaokupile pažnju. Sa godinama je postao mudriji i smireniji i bolji, pomislila sam, uživajući u njegovim pametnim i odmerenim rečima o onome što nas sve zanima – kako u ova teška i apokaliptična vremena sačuvati zdravu pamet, smirenost i vedar duh.

I, jedna njegova misao potrefila me je pravo u srce i u mozak.

„Kad te neko uvredi, veličina tvoje ljutnje proporcionalna je veličini tvog ega”, rekao je.

Zavoleti neprijatelje svoje, možda znači pripitomiti ih. Zavoleti ih, znači – prebrisati ih

Velika istina, pomislila sam skoro postiđena, i moja ljutnja počela je polako da hlapi, a moj ego smanjivao se kao izduvani balon. I palo mi je na pamet kako su ljudi koji se lako ljute i koji su mnogo uvredljivi, u stvari vrlo naporni za druženje.

Neću da budem takva, pomislila sam, odlučna da na tome poradim.

I onda je Nikola rekao nešto u stilu da „ tvoji neprijatelji više rade za tvoju dušu, nego tvoji prijatelji”– i ja sam skoro zinula. Nije da slične misli nisam čula i ranije, ali ovo sada, jedno za drugim, izrečeno sa lakoćom i sa dubokom ličnom proživljenošću, na mene je delovalo toliko snažno i tako otrežnjujuće.

Da, istina je: ako ništa drugo, svaki udarac neprijatelja pametnog nauči bar jednoj maloj velikoj stvari – da razlikuje bitno od nebitnog.

„Au”, pomislila sam, „kakav car!”

A onda je dobri Nikola Pejaković zaključio da je „suština dobrog života, bogougodnog života – zavoleti neprijatelje svoje.”

„Pa ovo je nemoguće ispuniti”, pomislila sam. „Kako čovek da zavoli nekoga koga ne voli ili koga prezire!?!”

Ipak, nešto mi je u njegovom stavu, u blagosti njegovih očiju, u njegovim rečima, govorilo da je on na tom putu. Da izleči svoju dušu, što znači i da je među smrtnicima moguće ispunjenje ove velike zapovesti.

Ceo dan sam mislila o tome. I onda sam došla do neobičnog zaključka – zavoleti neprijatelje svoje, možda znači pripitomiti ih. Zavoleti ih, znači – prebrisati ih. Ali, kao i obično, lakše je reći nego učiniti. Ipak, i misliti o tome bolje je nego se prepustiti gnevu.

Eto šta dobra reč može da učini za onoga ko ima sluha da je čuje.

Nikola, hvala ti!