Šta znamo o uticaju buđi na ljudsko zdravlje?

Protekla godina me je nekoliko puta suočila sa rečju mold (koja se kod nas najčešće prevodi kao buđ). Prvo je prijatelj okrivio mold za svoje zdravstveno stanje, zatim sam toliko puta pročitao na booking.com da je u nekom hotelu bilo mold-a, a i skorašnjih nekoliko dana provedenih na moru, verovatno zbog kiše i manjka sunca, uticalo je da se neke prostorije osećaju na vlagu.

Preciznije rečeno, radi se o mikroskopskim plesnima – filamentnim gljivama koje rastu u vlažnim i slabo provetrenim prostorima.

Glavno pitanje koje mi se nametnulo je zašto o buđi skoro ništa nismo učili ni tokom studija ni kasnije, iako je to očigledan problem. Za razliku od nas, u anglosaksonskoj medicini reč mold se u poslednjih desetak godina sve češće pojavljuje u razgovorima o zdravlju, naročito kada se govori o hroničnom umoru, respiratornim problemima, alergijama ili tzv. „neobjašnjivim” simptomima. U isto vreme, veliki broj lekara na tu temu reaguje rezervisano ili skeptično.

Zašto jedan pojam izaziva zabrinutost kod pacijenata i nelagodu u medicinskoj struci?

Možda zato što buđ nije isto što i gljivična infekcija, iako bez gljivica nema simptomatologije. Najčešći rodovi koji se nalaze u zatvorenim prostorima su Aspergillus (izaziva aspergilozu, najčešće kod imunokompromitovanih osoba), Penicillium (ne izaziva bolest kod ljudi, ali iz njega je izlovan antibiotik pencilin), Cladosporium (najčešći uzrok alergijskih simptoma povezanih sa buđi), Stachybotrys (crna buđ, marker ozbiljne vlažnosti i potencijalnog toksičnog opterećenja prostora). U ogromnoj većini slučajeva se ne govori o infekciji organizma, već o izloženosti, odnosno udisanju spora, fragmenata gljiva i njihovih metaboličkih produkata.

Shutterstock.com

Kako buđ može uticati na zdravlje?

1. Alergijski i respiratorni efekti (najbolje dokazani) oko čega postoji širok naučni konsenzus koji se ogleda u stanjima i bolestima kao što su alergijski rinitis, pogoršanje astme, kašalj i iritacija disajnih puteva i hipersenzitivni pneumonitis. Ove bolesti su jasno dokumentovane u izveštajima Svetske zdravstvene organizacije i američkih Centara za kontrolu i prevenciju bolesti (Centers for Disease Control and Prevention, CDC), naročito u kontekstu vlažnih i loše ventilisanih objekata.

2. Toksični efekti i mikotoksini (siva zona medicine). Neke vrste plesni proizvode mikotoksine, biološki aktivne supstance koje u eksperimentalnim uslovima mogu imati neurotoksične efekte, imunomodulatorno dejstvo i uticati na mitohondrije. Nerazumevanje leži u tome što ne postoje standardizovani biomarkeri koji pouzdano povezuju nivo izloženosti mikotoksinima sa konkretnim simptomima kod pojedinca. Zbog toga ovaj deo ostaje predmet rasprave, a ne kliničkog konsenzusa.

3. Hronični, nespecifični simptomi, gde je najveće nerazumevanje. U nekim zemljama, posebno u SAD, buđ se dovodi u vezu sa hroničnim umorom, „maglom u glavi”, glavoboljama i autonomnim smetnjama. U Evropi, ove tvrdnje se uglavnom posmatraju sa velikom rezervom. Razlog nije poricanje problema, već nedostatak metodološki čvrstih dokaza koji bi zadovoljili klasične medicinske kriterijume uzročnosti. Zbog toga i nisam baš razumeo probleme svog prijatelja.

Zašto o buđi nismo učili na studijama medicine?

Odgovor leži u samim temeljima medicinske edukacije. Medicina je istorijski zasnovana na modelu: jedan uzročnik – jedna bolest. Ovaj model je savršeno funkcionisao za akutne infektivne bolesti, definisane kroz Kohove postulate.

Međutim, buđ ne funkcioniše po tom principu, nije jedan agens, ne izaziva istu bolest kod svih, deluje kroz dugotrajnu izloženost i zavisi od individualne osetljivost. Drugim rečima, buđ je ekološki i javnozdravstveni problem, a ne klasična dijagnoza.

Šta je „mold panika”?

Termin mold panika koristi se za opis situacije u kojoj se buđ proglašava univerzalnim uzrokom svih zdravstvenih problema, često bez kritičke analize i diferencijalne dijagnoze. Verovatno i ne bih toliko razmišljao o problemu da nisam naišao na toliko postova o buđi nakon analize problema mog prijatelja.

Ta panika uključuje nevalidirane laboratorijske testove, agresivne detox protokole i dugotrajnu terapiju bez jasne indikacije. Važno je naglasiti da kritika „mold panike” nije negiranje realnih efekata buđi, već kritika loše medicine. Paradoks je u tome što preterivanje sa jedne strane često vodi potpunom poricanju sa druge.

Shutterstock.com

Međutim, neke stvari ne treba negirati. Buđ u zatvorenim prostorima povećava rizik od respiratornih i alergijskih bolesti. Vlaga i loša ventilacija su dokazani zdravstveni rizici. Individualna osetljivost postoji, ali je teško merljiva. Ne postoji „jedan test” niti „jedna terapija” za sve. Zato je najrazumniji pristup prevencija, sanacija prostora i racionalna medicinska procena simptoma.

Čini se da je tema važnija nego ranije jer imamo navodno energetski efikasne zgrade sa slabom ventilacijom, zatim klimatske promene i veću vlažnost i značajan porast hroničnih i multifaktorskih stanja. Sve to čini da se granica između medicine i okruženja sve više briše i otvara polje jedne nove medicne tzv. environmental medicine, tj. medicine koja uzima u obzir uslove sredine u kojoj živimo.

Nekako na kraju ispada da mold (buđ) nije mit, ali nije ni univerzalni krivac, već realan faktor rizika, naročito za disajni sistem, koji je decenijama bio potcenjen u kliničkoj medicini. Ispada da je nekad rešenje samo to da pomislimo na buđ i pažljivo proverimo sve ćoškove kuće. Buđ nije univerzalni uzrok bolesti, ali očigledno nije ni bezazlena pojava koju treba ignorisati.

Naslovna fotografija-Shutterstock.com