Tokio – tiha ravnoteža usred urbane vreve (II deo)

Nastavljamo našu šetnju glavnim gradom Japana. Ovoga puta pišemo o nezaobilaznim turističkim destinacijama u Tokiju i simbolima ovog grada.

Panoramski pogled uz klavirsku pratnju

U prepodnevnim satima prvog dana ove godine otišli smo do Tokyo metropolitan government observatory, koji se nalazi na 45. spratu zgrade u kvartu Šindžuku (Shinjuku) i jedno je od najpoznatijih mesta za panoramski pogled na Tokio. Ulaz je besplatan, a na ulazak smo čekali oko 30 minuta.

Postoje dva posmatračka dela, severni i južni, i moguće je videti celu gradsku panoramu Tokija, od modernih nebodera do zalaska sunca, pa čak i planinu Fudži kada je nebo vedro. U južnom delu postoje kafić i suvenirnica, za kratak predah i uživanje u pogledu.

Ono što nas je ovde dodatno oduševilo bio je klavir, postavljen u središnji deo prostora, i nastup pijanista koji su se dobrovoljno smenjivali na svakih pet minuta, srećni da posetiocima pokažu svoje umeće. Muzika koju su izvodili upotpunila je doživljaj.

Pogled sa opservatorije © privatna arhiva

Sensodži hram

Obilazak smo nastavili u tradicionalnom duhu jer postoje mesta koja se ne posećuju samo zbog lepote ili istorije, već zbog značenja koje nose. Sensodži (Senso-ji) hram u Asakusi je upravo takvo mesto, naročito prvih dana januara, kada Tokio živi u ritmu jedne duboko ukorenjene tradicije zvane hatsumōde, prve posete hramu u novoj godini.

Već pri dolasku postalo nam je jasno da ovo neće biti obična poseta. Nepregledan red ljudi protezao se ulicama oko hrama. Hiljade lica, tišina pomešana sa šapatima, mirisi hrane sa obližnjih tezgi i hladan zimski vazduh. Čekanje na ulazak trajalo je skoro dva sata, ali niko nije delovao nestrpljivo. Naprotiv, postojao je neobjašnjiv osećaj smirenosti, kao da svi prisutni dele isto razumevanje trenutka, pa čak i bebe u kolicima koje su u redu sa svojim roditeljima – neobjašnjivo, ali istinito.

U Japanu, prvi odlazak u hram u novoj godini nije turistički ritual, već lični čin. Ljudi dolaze da se zahvale za prethodnu godinu, da se pomole za zdravlje, mir i sreću, da ostave stare amajlije i započnu novu godinu rasterećeni.

Tako smo i mi, kako nalaže mesto boravka, postali deo tog sporog i smislenog početka godine.

Carska palata © privatna arhiva

Carska palata

Drugog januarskog dana posetili smo i Carsku palatu (Imperial Palace) u Tokiju. Stigli smo tačno pred otvaranje i bili smo među prvima u redu. Međutim, ubrzo su počele da pristižu velike grupe ljudi, a na ulazu su delili japanske zastavice. Nismo odmah znali šta se događa, ali znatiželja je rasla.

Kada smo ušli, saznali smo da je toga dana car Naruhito održavao svoje tradicionalno obraćanje naciji – to jedinstven događaj koji se održava samo jednom godišnje, baš na ovaj dan. Bila je to prilika da se na otvorenom vidi car, da izgovori poruku mira, zahvalnosti i nade za budućnost.

Car Naruhito © privatna arhiva

Atmosfera je bila tiha, ali ispunjena poštovanjem i ponosom. Ljudi su s pažnjom slušali svaku njegovu reč, dok su tiho mahali zastavicama. Bio je to trenutak kada istorija i sadašnjost Japana deluju kao jedno.

Ovo je definitivno bio dan za pamćenje i dugo sećanje.

Ginza – dan i noć u poznatoj tokijskoj četvrti

Ginza je danju čista, precizna i gotovo tiha. Izlozi su savršeno komponovani, arhitektura deluje kao galerija, a ulice odišu suzdržanim luksuzom. Sve je svedeno, kontrolisano i elegantno, to je mesto gde se estetika ne nameće, već podrazumeva.

Ginza danju © privatna arhiva

Ginza noću menja ritam. Svetla izloga i neonski odsjaji daju joj toplinu i energiju, restorani i barovi oživljavaju, a luksuz dobija intimniji karakter. I dalje prefinjena, ali življa, Ginza noću pokazuje drugu stranu iste sofisticiranosti.

Iskoristila sam priliku da predahnem i posetim knjižaru u Ginzi, jer uvek volim da iz grada koji posećujem ponesem knjigu kao uspomenu. Za mene je to najtiši i najličniji način pamćenja putovanja. Dok sam listala naslove, imala sam osećaj da Tokio upravo tu pokazuje svoju pravu prirodu: grad koji, uprkos veličini i neprekidnom kretanju, zna da bude neverovatno tih i obziran.

Tokio me je iznenadio tom ravnotežom. Haos i red, brzina i mir, futurizam i tradicija…, sve postoji istovremeno, ali bez sudara. Čak i u najprometnijim delovima grada postoji prostor za povlačenje, za trenutak tišine i ličnog prostora. Knjižara u Ginzi bila je upravo to mesto.

Ginza-Clock tower © privatna arhiva

Iz Tokija ne nosim samo fotografije i uspomene, već i osećaj da grad može biti ogroman, a opet nenametljiv. Da možeš biti sam, a da se ne osećaš usamljeno. I možda je upravo u toj tihoj ravnoteži njegova najveća lepota.

Akvarijum i teamLab između svetla, vode i pokreta

Ceo jedan dan smo odvojili za čisto uživanje u Ginzi, svesno birajući opušteniji, razigraniji ritam i izbegavajući bilo kakve planove.

Poseta Ginza akvarijumu donela je upravo to, lagano, gotovo meditativno iskustvo, gde se svetlost, boje i pokret stapaju u prizore koji umiruju i odvlače misli od spoljnog sveta. Nije reč o klasičnom akvarijumu, već o malom, vizuelnom predahu u srcu grada.

Dan smo završili u teamLab-u (muzeju umetnosti koji koristi digitalnu tehnologiju), prostoru koji me je potpuno uvukao u svoj svet. Kretanje, svetlo i refleksije brišu granice između posmatrača i umetnosti. U jednom trenutku shvatite da ste deo instalacije, da se sve menja zajedno sa vama. To iskustvo je u meni probudilo onu dečju radoznalost i čuđenje, retko prisutne u svakodnevici.

teamLab © privatna arhiva

Za mene je upravo taj kontrast suština Tokija. Grad u kojem možete započeti dan u tišini knjižare, nastaviti ga u futurističkim pejzažima digitalne umetnosti i završiti ga osećajem lakoće i inspiracije. Tokio ne traži da ga razumete, dovoljno je da mu se prepustite.

Poštovanje trenutka

Ovo putovanje ne bih opisala kao ʼniz znamenitostiʼ, već kao ʼniz osećajaʼ. Tokio mi se otkrivao postepeno, kroz tišinu hramova, strpljenje nepreglednih redova, mir knjižara, svetla Ginze i Šibuje i razigranu energiju savremene umetnosti. Svaki dan nosio je drugačiji ritam, ali svi su imali zajedničku nit: poštovanje trenutka.

Iz Japana se vraćam sa zahvalnošću što sam imala priliku da budem deo svakodnevice koja drugačije meri vreme. Koja zna da zastane, sačeka, posmatra i oslušne. To je lekcija koju nosim sa sobom, da putovanja ne menjaju mesto na kojem smo, već način na koji ga doživljavamo.

Tokio ostaje grad kojem se ne prilazi površno. On se pamti u fragmentima, tiho. On nema potrebu da ostavi snažan prvi utisak, i možda upravo zato njegovo prisustvo osećate dugo nakon povratka, kao osećaj koji se ne zaboravlja.

Naslovna fotografija-Devojke ispred Sensodži hrama © privatna arhiva