Mačka

Kretala se nečujno, držeći bradu uvek malo podignutu naviše, kao svaka prava beogradska gospođa. Čovek bi je čuo samo dok frkće, sikće ili dok repom ne sruši kristalnu vazu sa cvećem, samo da bi nas podsetila na hijerarhiju koju nam je postavila u kući. Od malih nogu pokazivala je nemiran duh iz kog je u isto vreme isijavao „domaći” inat, sa redovnim, ne naročito sofisticiranim rušenjem i lomljavom raznoraznih većih i manjih, ali po mojoj majci „veoma važnih elemenata teško stečenog pokućstva”. Stalno sam htela majku da pitam: Kome su tačno važni ta debela balerina od porcelana i zelena staklena vaza?

Izgledalo je, njoj!

Majci, strogoj i umerenoj, prirodnoj plavuši sa ledenoplavim očima, fokus je uvek bio na „teško stečenom pokućstvu” i uvek kada bi naš omiljeni rep u nečujnom prolazu zakačio i oborio staklenu figuricu, sevnula bi, makar pogledom, na bilo koju od nas tri, upiljila bi očima koje bi se pretvarale u boju crne rupe, imitirajući pogled zmije otrovnice, kita ubice i lava u napadu na plen, i trudila se da u najkraćem vremenskom periodu i tonom visoke oktave izgovori: „Sram vas bilo, ja sam kriva što sam vam dozvolila da unesete tu mačketinu u kuću. Rasipnice, kuću ćete nam raskućiti i nikad nećete ništa ni imati kad se ponašate tako ležerno.” Mi smo redovno trčale, bežale od ljute majke, i sakrivale se u očevoj kancelariji, oko njega i oko njegovog ogromnog pisaćeg stola, smejući se i sprdajući se sa maminim nerviranjem. Oca smo uvek zaticale, u bilo kom delu dana, u oblaku dima; uvek bi podigao pogled sa ko zna kakvih dokumenata, smejao se i „kao” štitio nas od mame.

Otac je svoju ženu obožavao, uporno, ne odustajući od njihove ljubavi ni trenutak. Mama je uvek bila glavna, pa smo mi koristile ove trenutke kobajagi njihove svađe, da mi budemo glavne.

Od dolaska „gospođice mace” prošlo je već nekoliko godina, a ime joj je ostalo Maca, jer je svako imao svoju ideju i jednostavno smo odustali od toga da ubeđujemo jedni druge u ʼidealnostiʼ sopsvenog predloga.

Mama je pokušavala, uz ljutito podvikivanje, da je juri metlom, da juri nas metlom, da psuje, da drži zapušen nos i da se gadi mačkine hrane, da izmišlja da mačka piški gde stigne, da govori da je mačkin pesak leglo bakterija i da ćemo svi pomreti od životinjskih virusa.

Bezuspešno!

Maca je bila glavna!