Grad od izloga i prividne slobode

Žalila mi se mama pre neki dan da joj je bilo loše. Kaže, vrtelo joj se u glavi, bubnjalo joj je u ušima i bilo joj je muka. Pomislila sam da joj je, možda, loše zbog vremena, vrućine, zagađenog vazduha. A onda mi je rekla da je svratila do jednog velikog šoping mola, u kome je, šetkajući po radnjama, provela nešto više od jedan sat.

„Mama”, rekla sam oduševljena zbog epohalnog otkrića, „pa tebi je loše od šoping mola!”

Zaćutala je nekoliko sekundi, a onda je rekla: „Da znaš da si u pravu!”

Naravno da sam u pravu – jer i ja, kao i neke moje prijateljice, patimo od iste nelagode – meni pozli posle desetak minuta u bilo kom šoping molu. Ne podnosim ona svetla, muziku, buku, vazduh zatvorenog prostora, gužvu i mirise, i sve ostale vizuelne i zvučne atrakcije smišljene da čoveka razlude da kupuje što više. Niko više ni ne krije da se na programiranju kupaca i baždarenju njhovih čula i mozgova ozbiljno radilo i da je sve što nam je ponuđeno napravljeno na naučnim osnovama neurolingvističkog i svakog drugog programiranja.

Zapanjuje me da ljudi dovode malu decu na provod i igranje u tim gigantskim radnjama koje su postale simbolički grad za sebe, sa fiktivnim trgovima i ulicama sa neonskim osvetljenjem, među cipelama i haljinama, restoranima brze hrane i manikirima nasred prolaza.

Drugim rečima, prosečnom posetiocu šoping mola ponuđen je čitav život – šetnja, atrakcija, razgledanje, kupovina, zabava, ishrana, samoposluga, čuvanje deteta, kozmetičke usluge, vrlo često i neki fitnes program, bioskop. I ustisak da je otputovao u bilo koji kraj planete zemlje – jer je svuda sve isto.

Šoping mol je simbol distopije savremenog društva, on oličava dobrovoljni pristanak i ulazak u zatvoreni sistem u kome su kontrolisani haos i prividna sloboda zamagljeni šarenilom kupoholičarskog izbora.

S druge strane, šoping mol je, ma kako to neobično zvučalo, politički projekat. To vam je, u suštini, petnaestominutni grad. Da li ste primetili sličnost između aerodroma i šoping mola? Putanja savremenog čoveka zapadne civilizacije je kuća, posao, šoping mol.

Mi, koji smo osetljivi na šljašteće ludilo bilo kog zatvorenog sistema, predstavljamo poslednje ostatke generacije koja pamti normalan život – decu u parkovima, male specijalizovane radnje gde smo kupovali gaće, ili cipele, ili kapute – onda kada nam je nešto od toga bilo potrebno.

Kad je šoping bio samo mali i sporadični element života.

Šta da rade današnje generacije rođene u konceptu da je život samo mali dodatak šopingu?