Da li traume iz detinjstva utiču na kasniji kvalitet života?

Kako da iscelimo unutrašnje rane, nastale kao rezultat negativnog iskustva iz detinjstva, koje utiču na naše mentalno i fizičko zdravlje?

Afektivno vezivanje odražava normalnu i lepu urođenu želju da se sa ljubavlju povežete sa roditeljima. Figure sa kojima se dete povezuje mogu biti otac, baka, deka, sestra, brat, ali je to najčešće majka!

Afektivno vezivanje odražava duboku emocionalnu vezu koja se formira u prvim mesecima života između bebe i primarnog objekta, putem dodira, poljubaca, grljenja.

Dva stila afektivnog vezivanja

Postoje dva stila afektivnog vezivanja: siguran i nesiguran.

Siguran stil afektivnog vezivanja

Siguran stil afektivnog vezivanja jača pojedinca na različite načine. Uspostavlja se posebna veza sa majkom, jer dete preferira da ga majka uteši. Roditelj tako detetu prenosi poruku da je bezbedno, zaštićeno i cenjeno. Iako bebica ne razume reči, ona oseća i utiskuje neverbalne poruke. Beba formira utisak o ljubavi mnogo pre nego što joj se razvije sećanje na događaje.

Dete koje raste voleće sebe onako kako ga voli majka. Ono će imati:

▪ veće samopouzdanje;

▪ bolje mentalno i fizičko zdravlje koje ga štiti od posttraumatskog poremećaja;

▪ bolje razvijanje svesti o sebi i bolju povezanost sa sopstvenim emocijama i telom;

▪ veću rezilijentnost (bolja otpornost na stres);

▪ veću toleranciju na iščekivanje i frustraciju;

▪ veću sposobnost da se povezuje sa ljudima i da im veruje.

Bliske veze obrazovane u najranijem uzrastu od velike su koristi odraslim ljudima.

Od posebne je važnosti povezanost deteta sa ocem (pružanje ljubavi i odobravanja).

▪ U kasnijem periodu to potpomaže razvoju samopouzdanja.

▪ Doprinosi većoj rezilijentnosti, redukuje rizik od mentalnih bolesti, neuspeha, zloupotrebe droga, kriminala…

▪ Pomaže da deca lakše postave granice, da imaju bolje samopoštovanje, odgovornost, empatiju, kao i uvažavanje svog seksualnog identiteta.

▪ Podstiče decu da se takmiče, da zauzdaju svoju agresiju (u igri sa brižnim ocem dete može da nauči šta je bezbedno, a šta nije prikladno).

Znači, oba roditelja daju značajan doprinos razvoju deteta!

Ili, kao što kaže Sigel:

Da biste pospešili razvoj dečjeg uma, negujte bebino srce.

Nesiguran stil afektivnog vezivanja

Negativna iskustva iz detinjstva mogu da ometaju razvoj zdravog povezivanja koja detetu ostavljaju zastrašujuće osećanje da nije voljeno. Te emocionalne rane obično se utiskuju u prvim mesecima života.

Da bismo bolje razumeli uticaj negativnih iskustava iz detinjstva na psihu, važno je obratiti pažnju na tri teme:

● Unutrašnja sigurnost

Osećaj emocionalne sigurnosti (spokoj, sloboda od straha, sumnje, brige) u nepredvidivom svetu, dragocen je dar.

● Spoljašnja sigurnost

Sticanjem veština, iskustava i resursa, možemo steći spoljašnju sigurnost:

▪ finansijska sigurnost – dovoljna količina novca za život;

▪ fizička sigurnost – život u bezbednom domu;

▪ sigurnost u međuljudskim odnosima – svi su povezani u porodci;

▪ sigurnost u poslu – sigurni u svoj posao i obrazovanje.

● Sram

Sram je usko povezan sa nesigurnim stilom afektivnog vezivanja i niskim samopoštovanjem, posledicama negativnih iskustava iz detinjstva.

Sram, ukorenjen u ranim godinama, obično je otporan na spoljašnje uspehe kao što je dostignuće u karijeri ili obrazovanju. Sram ne reaguje na verbalno ubeđivanje, koliko god vi ili drugi pokušavali da uverite sebe da nemate razloga za sram. Da biste iscelili sram, potrebno je da iscelite svoje srce. Sram se neutrališe prihvatanjem, razumevanjem i saosećanjem.

Shutterstock.com

Isceljenje trauma

Svaka bol ili mentalna „povreda”, nastala usled toksičnog stresa, može se znatno umanjiti, čak i decenijama kasnije.

Mozak je podložan – može da se preoblikuje.

Skrivene rane mogu zaceliti ako prikupimo hrabrost da se pozabavimo njima s razumevanjem, saosećanjem i veštinom. Sva rešenja regulišu odgovor na stres i čuvaju telomere.

Šta leči traumatizovani mozak?

Veruje se da je zrela ljubav, ne vreme, sredstvo za isceljenje! Ljubav, koja se ponekad naziva i drugim imenima, kao što su briga o nekome, poštovanje, saosećanje, prihvatanje, ljubaznost, nežno prijateljstvo ili uvažavanje – preoblikuje mozak i telo na blagotvoran način.

• Ljubav ublažava traumatične uspomene.

• Sećanja na trenutke kada smo bili voljeni ili zamišljanje tih trenutaka, pomažu nam da podnosimo patnju.

• Ako vam je u ranom detinjstvu nedostajalo ljubavi, možete naučiti da je pružite sebi kasnije u životu.

Veruje se da put ka isceljenju i izgradnji rezilijentnosti počinje osvešćivanjem.

Bolesni smo onoliko koliko i naše tajne. Nije zdravo čuvati bolne tajne u sebi; treba da ih osvestimo.

Najbolji lek za to je jačanje mentalne snage. To podrazumeva:

• da upravljate svojim mislima i osećanjima;

• da se bolje suprotstavljate životnim izazovima;

• da se suočite i suprotstavite strahovima;

• da uvežbate svoj mozak za uspeh i sreću.

Važno je da prepoznate šta vas blokira na tom putu!

Zahvaljujući psihoterapiji, možete ublažiti simptome traume i podići svoje samopouzdanje.

Individualna terapija je obično najbolja polazna tačka iako pripadanje grupi može da podrži proces isceljenja. Većina terapija počinje edukacijom o traumi i njenom uticaju. Zatim se savlađuju veštine u vezi sa sigurnošću i stabilizacijom, regulacijom emocija, samopoštovanjem, odnosima, obradom sećanja i prelaskom na kvalitetniji život.

***

Rezultati istraživanja govore da negativna iskustva iz detinjstva, poremećaji afekivnog vezivanja i gubitak samopoštovanja mogu oblikovati psihu i negativno se odraziti na naše zdravlje i decenijama nakon negativnih doživljaja.

U to ime, važno je procesuirati ova negativna iskustva.

Rumi: Sve što je tuga istrgla iz srca, zameniće nešto novo, nešto bolje.

Naslovna fotografija – Shutterstock.com