Zoranine tajne uspešne komunikacije sa decom

Zorana Kurbalija Novičić, kroz čije naučne radionice je prošlo oko pola miliona dece, nedavno je, želeći da deci približi eksperimentisanje i zainterersuje ih za nauku, ali i da roditelje angažuje u tom procesu, objavila knjigu Naučni kuvar.

Na putu je i njen novi izum, društvena igra sa kartama, koja je testirana i pokazala se kao odlična jer uspeva da zainteresuje decu i odrasle da aktivno komuniciraju.

Da bismo saznali više o ovim konceptima, voditeljka Milica Gacin je u goste podkasta Moje najbolje godine – To Sam Ja pozvala Zoranu, naučnicu, naučnog komunikatora i mamu troje dece.

Poslušajte i saznajte više o ovom korisnom i zanimljivom pristupu deci, gde se u realnom vremenu, kroz zabavu, uči i aktivno druži sa roditeljima i drugim starijim članovima društva.

PODKAST – Moje Najbolje Godine – To Sam Ja

Zorana Kurbalija Novičić, naučni komunikator i mama–  Transkript

Zorana

Ona kaže, pa pobogu ženo napiši knjigu. Ja kažem, pa da znaš da si u pravu. Ja sednem i napišem prvih 50 strana. Šta je koncept, igra. Niko nije podigao nikakav uređaj. Interaktivno.

Milica

Pristup.

Zorana

Pristup i oni će ceo život zapamtiti. Oni toliko vraćaju tu energiju da vi dobijete duplo više nazad. I nema tolike intervencije roditelja iz staklenog zvona. To je velika razlika. A to znači negušenje radoznalosti. Deca voze, a ja samo dobijem ideju i onda je zapakujem.

Milica

Dobar dan, ovo je druga epizoda podkasta sa doktorkom Zoranom Kurbalija-Novičić i kao što smo rekli sada ćemo razgovarati o njenom radu koji se odnosi na najmlađu populaciju, odnosno na decu, zato što je ona između ostalog i napisala ovu knjigu koja nosi naziv “Naučni kuvar” u kome je sublimirala svoju strast prema nauci, ali i svoju takođe veliku strast prema tome da najmlađe članove našeg društva zapravo nekako uvede u svet nauke, ne bili oni tu ostali i ostvarili svoj pun potencijal. Nastavljamo priču, a sada o onome što biste vi rekli o vašem najznačajnijem naučnom radu. Je l jeste?

Zorana

Jeste. Apsolutno jeste. Mislim zašto je najznečajniji? Zato što ima najveći domet. Jer naučne radove čita naučna populacija mojih kolega.

Milica

Tako je.

Zorana

Iz raznih oblasti. I ti naučni radovi su strašno komplikovani. I osnovna populacija kada bi htela da pročita naučnu rad, jer naravno niste studirali ni biologiju ni hemiju, vi biste rekli jao Gospode Bože. Šta je ovo? Onda odamo na neke konferencije i onda probamo da to malo uprostimo. A onda pričamo sa raznim kolegama iz tog ekosistema i to je naš domet. Nismo u stanju da objasnimo osnovnoj populaciji zašto se treba vakcinisati. I tu stajamo zato što smo mnogo komplikovani. E ja hoću da odem jedan korak dalje i da radim proaktivno sa medijima koje mogu da dotaknu i decu, i roditelje, i bake, i deke, da pričam o nauci. Međutim, ja hoću da odem i jedan korak dalje i da dam roditeljima mogućnost da dotaknu svoju decu i da održe radoznalost i zato je nastala ta moja knjiga i ja mislim da se njom mogu da dotaknem više ljudi nego što mogu da dotaknem svojom naukom.

Milica

Ova knjige je obijavljenaa prošle godine, negde na jesen, je l tako? Predstavili ste je i na sajmu knjiga. Pa koga je sve dotaklo, odnosno imate li uvid o tome kako je prošla i do kog broja čitalaca je stigla u ovom trenutku, što je naravno neprecizan podatak, jer jednu knjigu može više ljudi da čita i nadamo se da je tako. Ali dobro što je podatak u ovom trenutku ili možda je bolje da vas pitam sledeći i tu ćemo dobiti bolji odgovor na to. To je kakve su reakcije na ovo delo?

Zorana

Knjiga je u izdanju Kreativnog centra i ja sam potpuno oduševljena što mi imamo priliku da kroz Kreativni centar koji ima divnu mrežu knjižara dotakne mnogo ljudi. Ja sam do sada dobila puno poruka od roditeljia,dece iz Srbije, Hrvatske, dakle svuda, Crne Gore, svuda gde može da se čita naš jezik. ali naša dijaspora je ogromna. Odjednom vam se javlja vaš bivši student koji je baš u Bostonu dobio knjigu od mame koja je mislila da je to vrlo interesantno štivo, donela mu i onda je rekao, pa pobogu, pa ona mi je držala predavanje u Petnici. Tako da, neverovatne putove, dobila sam razne komentare iz Japana, iz Brazila. Dakle, knjiga je na srpskom sada i došla je do otprilike hiljadu i po čitalaca na srpskom jeziku. Međutim, bila je predstavljena na Internacionalnom sajmu knjiga u Bolonji i u Frankfurtu i sada se diskutuje, Kreativni centar diskutuje sa, nadamo se, drugim izdavačima na drugim jezicima, pošto mislim da zaslužuje da dođe i u da kažem šire čitalačke ruke na drugim jezicima, tako da ajde držimo fige.

Milica

Da, da, takođe držimo fige, jezik nauke je univerzalan, tako da bi valjalo da dođe i na druga tržišta, odnosno na druga govorna područja. Kako ste je koncipirali? Evo na samoj naslovnoj stranici vidimo da imamo sekcije slano, slatko, tečno i zeleno. Jasno je l, da ste odvojili recepti po ukusima, ali evo šta će moći da pročitaju oni koji se budu opredelili za ovu knjigu i to recimo ovim sekcijama ovako posebno. Kako ste vi pisali ovo delo?

Zorana

Kada kažete sekcije, ja moram da pomenem moju božanstvenu, predivnu uradnicu koja se zove Milena Trutin, a koja je od mene dobijala tabake teksta, a to su bile stotine i stotine strana. Kada bih ja dobila inspiraciju i da govorim o čokoladi, ja ne bih govorila samo o hemiji,  eksperimentu, nego bih ja govorila o antropologiji. Ja duboko verujem u nerazdvojivu vezu društvenih i prirodnih nauka, ja bih krenula od storytellinga i onda bih govorila o kakau, pa kako je taj kakao došao u upotrebu, pa kako je putovo svetom, pa kako je to španski kralj prvi put probao tečni kakao, pa kako se to čili u Meksiku..Pa ja bih to raspisala i onda bi moja uradnica se uhvatila za kosu i rekla, draga Zorana, ja ne znam, pa znate li knjiga ne sme da ima više od toliko i toliko strane. Knjige ne bi bilo da nije bilo nje. Ja moram da kažem da je to, nije samo moja knjiga, tu piše moj ime, ali tu fali njeno ime. Zato što je ona tako rekla, ovo je božanstveno. Ovo stavljamo, ovo, izvinite, preterali ste. Ovo ste stvarno preterali. I onda kada smo nas dve počele da razvrstavamo jednog božanstvenog dana te naše eksperimente, ona rekla, znate šta, mi ne možemo sve eksperimente. Ajmo da grupišemo mi to na neki način. I onda smo, pošto mi imamo divnu baštu, tamo uzgajanje začina, pa imamo aha, imamo i ovamo limunade, čajeve, smutije i tako dalje, gde smo pričali šta je zdravije. Pa imamo i slatko, a Bože imamo i slavno kao đakonije, ovamo gibanice i sve ostalo. I ona odjednom kaže, pa vidite, pa mi imamo božanstveno sekcije. I ona to tako zajedno sa mnom rasporedi, odbaci stotine mojih strana i kaže, to je to.

Milica

A kako su nastajali ovi recepti, odnosno ovi eksperimenti? Zajedno sa vašom decom u vašoj privatnoj laboratoriji , čitaćemo u kuhinji ili na koji način?

Zorana

Ja moram da kažem da sam ja počela da eksperimentišem još kao mala devojčica. Mene je strašno zanimalo da pomešam sve što se moglo pomešati još kad sam imala 5-6 godina i mojim roditeljima stvarno nije bilo lako. Toga da sam skupljala bubašvabe, jeste, do toga da sam sve što bih ih našla u frižideru i oko frižidera morala da smućka. I to je tako bilo. Moja sestra mi je bila saučasnik i nas dve smo tako zajedno, počele zajedno i da kuvamo vrlo rano, shvatile značaj zajedničkog obroka vrlo rano, shvatile značaj porodičnog razgovora vrlo rano, oslanjanje jedne na druge, gledanje jedne u druge i deljenje tog obroka. I tu zapravo možda se čini da je to samo knjiga o eksperimentima, to je zapravo knjiga o komunikaciji opet. To je knjiga o tome da mi zajedno nešto napravimo, da nešto saznamo iz tog pravljenja i svako pravljenje obroka je zapravo eksperiment, ali i da ga podelimo na kraju. A onda sam ja počela sa mojom decom da govorim o značaju zdrave ishrane. I zašto je ta jogurt važan i da pričamo o probioticima? Ha, čekaj, kako sad, probiotik? Pa to je ono što pijemo u kapsulama. Da, ljubavi, ali to su ti mlečno-kiselinske bakterije. Bakterije? I sad ja onda, naravno, objašnjavam, koje su to bakterije, koje bakterije su se pokazale koje najbolje. Pa pričam o Lactobacillusu. Pa u kojoj koncentraciji se može naći? Kako se pravi probiotik? Pa dobro, mi ne moramo pijemo probiotik, mi možemo samo jogurt. Da, ali kako mi možemo da napriavimo jogurt? I mi uzmemo mleko i objašnjavam, sad ćemo dodati malo jogurta, to je u stvari kultura bakterija. Ajmo sad da vidimo kako sad, mi možemo da napravimo veću količinu bakterije da se one razmnože u tom mleku. A pa to moramo da povisimo temperaturu. Zašto? Zato što bakterije se bolje razmnožavaju na visokim temperaturama. A koja je temperatura? Hajmo da vidimo 50 stepeni, 60 stepeni. Mi smo našu rernu koristili, mi smo tu radili inkubaciju, pasterizaciju, sve. I oni kažu, ma nećemo dobiti jogurt, ma nemoj da zezaš. Oni su naravno probali jogurte iz prodavnice, pa ređi, pa gušći, pa drž ne daj i na kraju. Voila, jogurt.

Milica

Homemade.

Zorana

Homemade. Naravno oni su želeli da vide te bakterije i tu moram naravno da ih povedem u lab. To je onako produžena ruka. Kvasci. Jeste li znali da su kvasci živi? Ma daj, molim te, ajde kako? I onda naravno eksperimenti. Aha, a šta ako stavimo kvasac u hladnu vodu? A šta ako ga stavimo u toplu vodu? A šta ako stavimo malo šećera, pošto se kvasac hrani šećerom? A kako mi znamo da je kvasac živ? Pa zato što prducka. On pojede taj šećer i on tako prducka i stvara gas. A kako da uhvatimo taj gas? I onda mi stavimo balončiće na te naše male eksperimente i kažemo hladna voda, bez šećera. Nja. Topla voda, bez šećera. Dobro, može. Topla voda sa šećerom, bam! I odjednom naduvaju se balončići i oni znaju da su unutra kvasci, dobro, ali možemo sad sa tim kvacima napraviti hleb? Ajde! Odakle rupica u hlebu? Pa od prduckanja. I tako smo došli zajedno do objašnjenja tako što ja kažem kvasac je živi organizam, a da, jeste. Daj ti to malo bolje. I oni bi pitali stalo o sledeći korak. Zašto, zašto? Ja na kraju za vreme korone sedim i pričam s mojom drugaricom o svim tim materijalima i ona kaže, pa pobogu ženo napiši knjigu. I ja kažem pa da znaš da si u pravu. I ja sednem i napišem prvih 15 strana.

Milica

A niste potpisali decu ovde?

Zorana

Tu su. Tu su.

Milica

Vidim kao autore.

Zorana

Oni su bili pravi, pravi eksperimentatori. I u stvari vi kad pogledate knjigu, puno njihovih fotografija unutra. Ovo je na kraju pravi porodični album. Kada budete prelistali, videćete da su tu godine. našeg eksperimentisanja uhvaćene i da su one zapravo sada u toj knjizi. Ja sam svakom od dece posvetila jednu divnu priču, a ja sam zato ostavila namjerno dve velike prazne strane da bi mogla da napišem jedne posebne priče kako su oni zapravo bili najvažniji igrači u ovome.

Milica

Zato vas i pitam, jesu ,li upisani kao autori možda?

Zorana

Moj suprug bi bio taj koji konzumira i uvek bi bio, jao kakav haos svi prave.

Milica

A jeste li pravili haos i da li vam je bilo potrebno mnogo vremena? Ja se uvek vraćam na tu brzinu života, na stresan život, na to koliko su i roditelji zauzeti, i deca su zauzeta, niko više nema vremena da se posveti. Je li vam trebalo mnogo vremena da uđete u kuhinju pa da eksperimentišete? Pa taj rusvaj koji  napravite, šta onda s njim? Prosto kako to izgleda možda da pomognemo nekom roditelju da si sada, evo možda opredeli za neki od recepta iz vaše knjige?

Zorana

Ja mislim da je upravo to što ste rekli pravi recept. Dakle, ja uđem sa idejom da želim da provedem vreme sa mojim decom. To znači da će moj telefon biti na drugom mestu, ja ga neću skrolovati. Nego ću ja zajedno sa njima da kažem, ej, hajde da vidimo šta ćemo da radimo. I oni će samo da rade svojim ručicama. Strašno je važno i oni su strašno spretni. Ja moram da kažem da se sad u ovom trenutku otkosili od kuće, oni bi znali sebe da prehrane. Oni znaju da pogledaju sastav na namernicama koji kupu. Oni znaju da naprave i hleb, i vanilice, i jogurt, i da znaju kako je u stvari sve to nastalo. I onda bismo mi kombinovali. Oni su vrlo raspoloženi da eksperimentišu i sa začinima. Dakle, ovo je samo osnova. Ako date deci mogućnost da budu radoznala, Samo im date i ne sputavate ih i ne kažeš, ne, ne, ne, ja ću to, pusti, ja ću to brže. Oni će naravno sporije, oni će naravno da umažu. Ali ako budemo strpljivi prvi put, drugi put, peti put, oni će znati da je to način. Ako mi taj crv radoznalosti zadržimo, to će jednog dana biti i naučnici. To je ono što ja pokušam da kažem roditeljima. Ovo je više za roditelje nego za decu. Svako dete će dohvati knjigu. Jedan kroz jedan i da kaže… Evo ga kvasac. Hleb, da, ja hoću. Kokice, kako nastaju kokice. Čips od šargarepe, hoću, da, hoću. Mafin, kako nastaje mafin, da, hoću. Hoću da pravim čokoladu, hoću da pravim žele, i to će učiti u kolagenu o kome smo govorili. Cimet, naučiće nešto o cimetu, hoće da pravi cimet rolnice, oni sve hoće, ali roditelj će reći, e, gde imam sad vremena, idemo kod tetke, to ćemo na raspustu. Tu roditelji moraju da popuste kočnicu i zato ja kažem ovo je za decu i za roditelje da kažu daj mi ruku, kojoj hoćeš eksperiment, idemo u prodavnicu, mažemo se i posle probamo. Znači, samo je u tome caka. Rezultati će biti neverovatni. Obećavam.

Milica

Sigurno. I ja mislim da ono što budu naučili tom prilikom, to je neizbrisivo. Kad se na taj način nešto nauči, tu nema dugmeta delete.

Zorana

Tako je.

Milica

U toku života. Vi se od početka svog profesionalnog rada bavite decom. I rekli bih da su vam deca jako važna na podjednako strastveni način kao i nauka kojem se bavite u svom profesionalnom životu. Na festivalima nauke ovdje u našoj zemlji imali veliki broj radionica sa najmlađima. Evo radili ste i u Petnici. Prosto možete li sada da napravite neku retrospektivu koliko je to dece prošlo kroz te vaše radioničarske projekte i št je njih najviše interesovalo? Na koji način njihovi mozgići razmišljaju? Šta njih danas interesuje? U kom pravcu ide njihov način razmišljanja? To pitam zato što ste imali neposredno kontakta sa velikim brojem mališana.

Zorana

I hvala vam zato što možemo da napravimo retrospektivu, jer sam ja dvadesetak godina već u tome i sad kad sam sela da napravim sama retrospektivu, tu mogu da kažem da je pola miliona dece prošlo kroz razne sadržaje. Što predavanja, što radionice, što jedan na jedan. Toliko je bilo interesantnih pitanja, ali vremena se menjaju pa se i deca menjaju, komunikacija se menja, ali ono što ja pokušavam da radim jeste da pažljivo slušam šta je njima potrebno, da ne budem, da ne dolazim iz perspektive naučnice koja radi jednu jako važnu nauku i oni to nikad neće razumeti. Oni su najvažniji, oni su ti koji postavljaju pitanje i koji će voditi ovaj svet vrlo brzo. Ja se trudim da iz te perspektive razumem šta je njima potrebno. I ako je njima potrebno sada da snimaju ta eksperiment, ja ću to razumeti. Ako je njima potrebno da to sad bude na Instagramu, ja ću to razumeti. Ja ću biti jako srećna kad spusti telefon i kaže, dobro, I to se dešava. Dakle, ako mi ponudimo deci dobar sadražaj na pravi način, oni će spustiti telefon i onda će postaviti posle šta je potrebno na Instagramu i meni je to sasvim u redu. Dakle, ja se igram sa tom granicom između vrlo mi je važno da čujem šta je potrebno i ja na osnovu toga pravim sadržaj.

Milica

Šta je deci potrebno?

Zorana

Evo ja ću da vam kažem da sam pre par nedelja držala radionicu u razredu dece koji imaju 12 godina. Dakle to su dece koje su izgubila već veru da je nešto jako važno da se nauči i one sad dolaze u period da razmišljaju o međuljudskim odnosima i seksu i roditelji su smarači, nauka je, mislim, i sad ajde da vidimo kako ja mogu da predstavim neki sadržaj iz hemije. Oni treba da rade periodni sistem elementa, govorimo o razredu u Švedskoj. i ja dobijem poziv od nastavnice da ja održim radionicu o periodnom sistemu i kako to, šta su atomi, taj koncept i ja donesem bombone. To su razne gumene bombone, ja napravim koncept da je jedan atom jedna vrsta bombone i ja zapravo pravim se njima molekule, kao neki lego sa bombonama. I ja objasnim uz to i strukturu atoma i oni naprave i vodu i ugljen dioksid i onda odemo na šećer, napravimo, objasnimo i gluten. Znači, objasnimo u stvari sve ono što njih okružuje. Sve ono što njih okružuje, a ja nisam govorila o Borov modelu, atoma i elementima, ko je Mendeljejev, nja, nja, nja. Šta smo mi radili? Mi smo radili rukama i oni su slušali usput. Ja sam na početku radionice njime dala anketu. Šta mislite o nauci? Od nula do deset. Ne. Šta očekujete? Šta mislite? Šta očekujem? Šta mislim?

Milica

Kad će kraj časa, to.

Zorana

I to. Oni su se na kraju zabavljali, a pazite, vrlo jednostavno. Četiri kese bombona. I oni su shvatili da je ceo svet sagrađen od jako malo elmenata. Da je taj ugljenik važan, da je taj azot važan, vodonik, kiseonik, 90% stvari je sagrađeno samo toga. Ostalo su neki tako mali, plemeniti gasovi elementi i oni su shvatili, čoveče, vidi ovo. Mi smo samo sa 4 elementa napravili sve ovo. A kako se sve to vari? Tako što sve te velike molekule iseckamo. Mi smo čačkalice koristili kao hemijske veze. Jedna hemijska veza, dvostruka hemijska veza, trostruka hemijska veza. I onda su shvatili kad vi imate tri čačkalice, su te veze najjače. Onda smo pravili masti. Onda smo se klatili kad se držimo dvogubo i trogubo i na kraju 45 minuta napravimo anketu kako vam se dopada ovaj nauka, da li vam je to interesantno? U stvari, šta je koncept, igra? Niko nije podigao nikakav uređaj. interaktivno, pristup i oni će se o život zapamtiti kad dođu sada u sedmi, osmi, kad budu ušli u formule, njima će biti jasno kako to funkcioniše. E to je u stvari…

Milica

Da li to iziskuje napor od strane predavača?

Zorana

A znate šta? Oni toliko vraćaju tu energiju da vi dobijete duplo više nazad. Ja sam posle otišla na posao i rekla sam pa ja ne moram danas ništa da radim. Realno, ja sa nekih 20 klinaca odlepili su za nečim novim što su naučili, promenili perspektivu i možda će neko od njih da kaže, e pa vidi ovo nije loše, ovo je malo ludskasto, ali pa vidi, možda i nije loše da se bavim tim.

Milica

Znate li kako mi ovde volimo da se upoređujemo i uvek zamišljamo da je tamo negde, da je trava zelenija, da je uvek sve bolje. Jesu li naše deca takva? I jesu li naše deca takva?

Zorana

Ja mislim da su deca nisu problem nego roditelji. Ja sam nastupala, mogu da pravim poređenje, kada nastupam na festivalu nauke u Grčkoj, u Srbiji, u Edimburgu, u Stockholmu. I onda bih ja u Srbiji videla roditelja koji je doveo dete, ali ima veliku frku da mora da obiđe sve postavke. Znači, to je raspored. Vidi, imamo antropologiju, pa moramo analizu mleka, pa šta, pa ovo, pa čokolada. Ajde, ajde, ajde, pa ajde. Ali ja neću to, naša radionica je da se sedne. Imamo da se sedne i da se uradi. Pusti dete, ne, ne, ja ću, prosućeš. Sklonite se, uklonite se. Neka prospe. To je samo kakao. I zamislite sad dete treba da uradi eksperiment i za 15 minuta treba da se vrati po čokoladu. O Bože! A moraju toliki raspored. U Švedskoj bi imali totalno drugačiji pristup. Imali bi roditelja koji bi stajao sa strane i gledao kako dete radi I ne bi mu pomagao. Zato što tamo imaju koncept do it yourself. Zato što tamo deca vrlo rano se osamostaljuju i vrlo rano moraju da znaju i da brinu u sebi. A to znači vrlo rano pusti ga da proba. I nema tolike intervencije roditelja i staklenog zvona. To je velika razlika. A to znači negušenje radoznalosti. Ovde kod nas, jer smo strašno bitno da stignemo na nešto što smo smislili, mi zapravo ubijemo tu radoznalost i to što ste vi doveli dete na festival zapravo ne znači ništa. Ako ste samo projurili da uradite vaš spisak. Eto, to je razlika.

Milica

Jel’ to angažovano roditeljstvo? Da ga pustite kontrolisano?

Zorana

Tako je, da mu date sredinu, pričali smo o genima i o sredini, da mu date sredinu da razvije svoje potencijale i da kaže da ne mora da ima sve petice, ne. Šta je zadatak škole? Da dete ukapira šta mu se sviđa, a ostalo da uradi. i da se ne opterećuje. To je u stvari ovde presija koju mi imamo u Petićari, kod nas u Švedskoj mi imamo Gaussovu distribuciju. Jako je važno da budete na sredini. I većina ljudi je na sredini. Samo 10% ljudi će biti na granici gde ima najbolje ocene. Ali je jako važno da osnovna pismenost bude jako visoka, da svi mogu da urade zadatak koji je jako bitan da se uradi i da se onima koji imaju problema pomogne, da se gurnu na nivo da mogu. Dakle, da nemate socijalni slučaj, dakle u društvu, nego da imate sve na nivou da mogu dobavljaju svoje životne zadatke. A oni najbolji će doći u orbitu. A ovi će dobiti jednaku mogućnost da odu u orbitu. Tako da je to u stvari osnovna, osnovna pismenost i tu nemate ono jao vidi nju, jao četvorka, jao trojka, jao vidi, jao ja imam Vukovu diplomu i na kraju, koji je rezultat? Da imate ljude koji imaju potrebna pomoć, klince koji imaju potrebna pomoć, koji su totalno izbačeni iz društva, ima keca, otišao na popravni, da imate jako veliki broj petničara, ali da li imate kvalitet znanja. To je veliko pitanje.

Milica

Ovo vašu pasiju da probudite i održavate radoznalost u deci ste pretočili u jedan mali biznis.

Milica

Biznis.

Milica

Opet biznis, da, I opet na pozitivan način, da volimo biznise. O čemu je tačno reč?

Zorana

Ja pokušam da nađem način da dođem do roditelja. To znači da ja moram da prepakujem svoju ideju u nešto što bi roditeljima pomoglo, a meni pomogla da dođe nauka do dece. I onda sam rešila da organizujem dećije rođendane tako što ću da pravim čokoladu, sladoled, kokice, održim rođendan za, ne znam, 10, 15, 20ro dece i napravim takav rođendan da svaki bude unikatan na neki način, da vidim šta bi detetu odgovaralo i u stvari sedim sa detetom kao sa klijentom i volim da čujem od deteta kakav bi rođendan to dete htelo, a roditelj je samo tu kao spoljna figura. I onda to dete zajedno sa mnom smisli. Mi dođemo, radimo eksperimente i oni na kraju pojedu to što smo napravili. Roditelji ne moraju ništa da naprave. Oni imaju i sok, i kokice, i čokoladu, i sve što se mi dogovorimo. I na kraju svako dobiju poklončić. Pričala sam o bombonama, da kod kuće nastave da grade molekule. Tako da je meni ideja da oni kod kuće nastave radoznalost, da nastave da čaprkaju po svojim mozgićima, u stvari to je glavni koncept. Kako da napravimo održiv? Meni nije ideja da ja dođem u belom antilu i da donesem tečni azot i da kaže bum! Eksplozija, vulkan, vidi ja sam pametna naučnica, magija! Ne. Znači, koncept je nauka je sve oko nas, hajde da napravimo eksperiment i da oni shvate da i oni mogu da budu deo tog sveta, nekada. A roditelji budu oduševljeni, jer je to nešto totalno drugačije. Tako da ja držim i puno predavanja, puno radionica po školama. Kad god imam vremena, ja uskočim i odradim nešto. To meni da mogućnost da ja učim o dece, da pravim bolje sadražaje za njih i to je opet… Deca voze, a ja samo dobijam ideju i onda je zapakujem. Biznis opet gura to, da ja mogu da dođem do sredstava da razvijam još bolje stvari, da razvijam igre, da razvijam koncepte. I to je u stvari, biznis vas tera da budete bolji. I tržište vam kaže, kad vam neko plaća za uslugu, kaže, ovo je dobro, vred ili kaže, uff. ovo može malo bolje i dobijete feedback.

Milica

Je li bilo failova? Je li bilo nekih situacija da dece nisu zadovoljne?

Zorana

Nije bilo situacija da deca nisu zadovoljne, ali je bilo situacija da su roditelji očekivali bum, tras i tečni azot. Aha. I onda je to, na primer, ja se oko toga stvarno ne ljutim, to samo znači da ja moram bolje da objasnim ponudu. Da ja kažem, aha, ako vi očekujete tečni azot, bum, tras, to neće da se desi i ja neću da uzmem taj posao, na primer. Tako da sam ja bolje naučila kako da bolje roditeljima koji plaćaju za tu oslugu objasnim. I to je strašno značajno, ali nikad nisam imala fail da neko kaže, jaaao, užas. Ja mislim da to ne može da se desi. Kad uđete sa znanjem, energijom, i ako ste dobro objasnili, šta ćete vi uraditi? Ja ne očekujem, osim da padnem u nesvest.

Milica

Rekli ste u jednom trenutku da razvijam igre. E sad, u fazi razvoja su porodične karte koje neće biti dostupne ovde ljudima, ali pošto ljudi mogu da nas slušaju gde god i naročito ljudi u Švedskoj, ja vas molim da objasnite o kojim kartama je reč, reč je o jednoj igri koja će povezivati celu porodicu.

Zorana

Da, pa pazite, ja sam juče razgovarala sa jednom osobom koja je zainteresowana da ih izda i ovde. Aha, znači tako da možda i bude.

Milica

Dobro, dobro.

Zorana

Možda i bude. Karte se zovu “Čujem te”. E sad ja ne znam, ja ih imam ovde kod mene, ja ne znam da li hoćete da ih pokažemo ili…

Milica

Pa hajde, možemo. Evo su. Nulti broj.

Zorana

Nulti broj. I sada smo u fazi, karte su napravljene na švedskom, engleskom i na srpskom.

Milica

Dobro.

Zorana

A kako je došlo do njih? Nakon nesrećne situacije u Ribnikaru, ja se zatičem na festivalu nauke gde je trebalo da radim radionicu. Ja sam došla puna entuzijazma da predstavim svoju radionicu nauka i čokolada. I dobijemo informaciju da se desila tragedija i to vam naravno potpuno menja perspektivu i bode vas u srce i kao roditelja i kao aktivnog člana društva i kaže čekaj kako smo mi došli do ovde da ne možemo da čujemo jedni drugi, da shvatimo da se nešto dešava, da se dešava nešto trusno u društvu i ja kažem pa mi se ne slušamo. Odjednom u medijima kreće ova priča, ona priča i kako to obično biva tabori. Aha, ovaj ovom taboru i odjednom smo mi crni, beli i odjednom, deca su ovako onakva, roditelje su ovakvi onakvi i ja kažem back to basics. Ja sednem i napravim karte za aktivno slušanje. Mi smo zaboravili da se slušamo. Ja napravim prvu verziju na običnim papirima i samo je plastificiram. Zamolim čerku da napravi, pošto je ona umetnički tip, da napravi pozadinu i prve karte, ja ih čuvam, ja se nadam da će ona jednog dana da bude u muzeju, a ideja mi je zapravo da mi na pozadini imamo ove moje divne čudovišta koja zapravo oslikavaju emocije i dok ja, na primjer, pripremam večeru, moja najmlađa ćerka može da sedi i da se igra i da slaže ovu slagalicu. I onda mi svi sednemo zajedno i svako izvuče po jednu kartu. Evo, na primer, Milice, šta ste vi dobili?

Milica

Šta si novo naučila danas?

Zorana

I mi zapravo svako od nas izvuče jednu kartu, idemo u krug, i sad ta karta za vas znači nešto danas, za vas će značiti nešto sutra, ali šta je moja poruka kao roditelju? Učenje je važno. Šta si naučio danas? Prvi dan će ona da mi kaže, ma nisam ništa. Sljedeći put kada izvuče kartu, misli će, aha, učenje je…Ja sam danas naučila to i to. Da li si zabrinut za nekog? Znači to će da nauči dete da gleda u druge ljude. Ja radila sam sa božanstvenim dizajnerom koji u stvari hteo da pokaže na osnovu ilustracija da dete može da shvati o čemu se radi na karti bez da pročita. Da li ti je potrebna pomoć? Znači, daj mi ruku, tu sam. Da li si učinio neko dobro delo? I sad zamislite, porodica treba da sedne i pravile igre su, ne da ja čujem moje dete i kažem, vidi, ja ću to da ti rešim. Ja samo treba da čujem. Zato što ću ja da čujem pravu perspektivu, izvornu, možda s kojom se ja ne slažem, ali ja ne smem da upadnem u zamku roditelja i kažem, vidi ljubavi, sređeno, ne. Možda mi to dete poručuje nešto i tako sam slučajno saznala strašnu neku priču o drugarici moje ćerke i našla način da to podelim sa mamom od te devojčice i to je u stvari. Mi smo pustili decu da žive u nekom svetu koji nije naš, koji mi ne razumemo, a mi nemamo način da dopremo do njihovih mozgova ako ih ne čujemo i ako mi stalno kažemo, važi, važi, ja ću, pusti, pusti, ja ću, ne, ne, ne, ja ću, e, nemaš pojma, ja ću ti reći rešenje. Moramo da se vratimo na osnove i to nam fali i ja sam zato razvila ovu igru. Nakon Ribnikara, testirala sam je na 50-ak porodica i imali smo pet iteracija pitanja i ona je sad tu.

Milica

Na ovoj karti piše, da li te je danas nešto učinilo srećnim ili srećnim? Koliko ima karata?

Zorana

30.

Milica

Koja su pitanja sve zastupljene?

Zorana

Imamo puno pitanja koje su vezene za emocije, imamo puno pitanja koje su… Fizičke vežbe su jako važne. Pokaži fizičku vežbu koju svi treba da ponove pet puta. Oni strašno vole da nešto pokažu, da mi ponavljamo za njima. I to su jedna od omiljenih karata kada sam radila testiranja na porodicama. Imamo kartu koja pokaže fizičku vežbu sedam puta. Oni se utrkuju da je pokažu, ali ima jedna karta koja je omiljena. I ja moram da vam kažem koja je to karta. Jao, da li ću je sada naći? Čekajte, čekajte, čekajte. Ima jedna koja je omiljena svima. A to je, evo je, grupni zagrlji. Moraš da zagrliš svaku osobu, moraš da dotakneš svaku osobu u zagrljaju i sada ako imate petočlanu porodicu, treba se potruditi da svakog dotakneš i ja moram da kažem, jedan dan sam se ja posvađala s mužem. I to je bilo, on je nešto rekao, ja sam bila protiv, to su bila neka ženska prava, to su u stvari situacije oko kojih se mi svađamo, je l? I ja sam naravno držala žensku stranu i ja sam sela ljuta, mi smo postavili ručak i svi su počeli da jedu i izvlačimo karte, naravno tradicionalno ja izvučem kartu, grupni zagrlji.

Zorana

Neću da se grlim s njim. Ali, mislim, karta je karta.

Milica

Igra je igra.

Zorana

I taj zagrljaj… Mislim, ja ne smem da izdam igru. I taj zagrljaj je mnogo značio, jer su naša deca se potrudila da mi budemo jedno pored drugog. I stisli su nas tako jako da smo mi se nasmejali i rekli, Bože, koje smo mi budale. i nastavili.

Milica

Da.

Zorana

Koliko je jednostavno.

Milica

Koliko je zapravo, pa da. Ceo vaš pristup i nauci, kako ste nam malo čas i objašnjavali, uopšte kako genom funkcioniše, trudite se da nam pojednostavite da bismo zapravo razumeli, da bismo izvukli najveću korist. Da li si uradio ili uradila neko dobro delo danas i ko je?

Zorana

Imamo teglu, imamo teglu kod kuće, da svako treba da upiše neko dobro delo i da ubaci u teglu. I onda kad se tegla napuni, imamo neki dezert interesantan ili nešto. To je na primer, kako roditelj podstiče dobrotu.

Milica

Da, ovo je evidentno srećan.

Zorana

Tako da sam ja odlučila da ovaj gospodin ima velike uši, zato što je jako bitno da se slušamo. I nadam se, jedva čekam da čujem kakve su reakcije.

Milica

Nadam se da će biti i ovde, zaista se nadam, ali ovo je toliko univerzalan jezik, stvarno može i na bilo kom jeziku i zašto samo za decu? Pa zamislite sad, evo, nas dve da sednemo i Lazar i Jovan, evo ovde da sednemo i da se igramo, pa do kojeg bismo zaključaka došli? Do koje bismo interakcija došli? Pa to je fenomenalno.

Zorana

Jeste, samo što moramo da se potrudimo, da igramo po pravilima, a to znači ja vas bukvalno moram da slušam, a ne da predlažem. Mi to često radimo u prijateljstvu. Jao, boli me ovo. Možda osoba samo želi da je neko sasluša. Možda osoba ne želi rešenje. Mi to stalno, mi pokušavamo da budemo efikasni. Da, da, da, znam lekara, odmah ću da ti kažem. Vidi, moja prijateljica, pa njen šurak.

Milica

To radi, da.

Zorana

A ona to u stvari možda ni ne želi. Ona samo možda želi da se ispriča.

Milica

Dece prevashodno žele da ih čujemo, prvo to.

Zorana

A mi smo tu malo otišli u efikasnost umesto u basics. Da se vratim opet na moju baku, ona bi volala da sasluša svoju sestru.

Milica

Da, od 3 do 103 godinu, ovo je vrlo, vrlo precizno. Ja držim fige da ovo uspe. Zaista, mislim da će biti pun, pun pogodak, stvarno za sve generacije. Troje dece, od kojih jedno rođeno u Švedskoj. Kada ste odlučili da odete iz Srbije i da tamo nastavite vaš razvojni put i kada se suprug priključio, tako što je verojatno promenio celo svoje radno okruženje, šta je to značilo za jednu porodicu? Mi smo naučeni da razumemo da je svaka promena veliki stres, kakva god, dobra promena je takođe stres. Šta je to značilo za vašu porodičnu dinamiku? Šta je značilo za vašu decu? Koliko je to bilo zahtevno, komplikovano? Da li je to iskustvo koje biste ponovili i preporučili nekom drugom u smislu napredovanja, razvoja, promene i tome slično?

Zorana

Hvala na pitanju. Mislim da je promena uvek dobra i dobre okolnosti i loše okolnosti. Evo vidite kako jedna loša okolnost, tragična okolnost, dovela do nekih rešenja. Ja mislim da je promena dobra. Ja mislim da mi moramo stalno da se krećemo da bismo napredovali i da bismo se osećali dobro. Mi moramo da se krećemo brže da bismo ostali u mestu u današnje vreme. Za našu porodicu, za mene lično je to značilo novi život. Ja delim svoj život na period pre i period posle. Mi smo bili jedna porodica koja je imala dvoje dece, živala u užurbane živote, profesionalno pokušala da postigne sve moguće domete. Oboje smo jako ambicijuzni i to znači da smo jako mnogo radili, a to znači da se nismo međusobno slušali. Vrlo često smo upadali u klinč problema. Kako izbalansirati privatni, poslovni, decu, sve, novac, napredovanje i onda smo otišli u sredinu i imamo ogromna društva, ultrasocijalno biće. I onda smo se rasuli kao porodice i kao partneri u tim svim obavezama. Onda odlazimo negde, ja to zovem eksperiment transplantacije, gde smo naše gene prepacili jednu novu sredinu i sada da vidimo kakvi su to proteini, kakav je to phenotip, da se vratimo. I vi odjednom vidite nas dvoje, sami, koji sad posle toliko godina treba da se pogledamo u oči i da kažemo au, au, samo nas dvoje, deca, nova sredina, novi jezik, novi ljudi, novi posao, ali nema nikoga da ti pomogne. Treba ti vreme da uspostaviš i sebe i društvo, da shvatiš kulturu, da shvatiš i novu ishranu i novi tempo i da, što sam vam rekla, češem se prva tri meseci, jer moram da pravim toliko pauza, ja to nisam navikla i mi odjednom počinjemo back to basics. Odjednom se vraća ono zašto smo mi zapravo počeli da budemo zajedno i odjednom naša porodica postoje ta centralna, nerasuta pažnja i odjednom je to ono što nam je trebalo. Odjednom nema ni problema, odjednom nema eksternih, odjednom smo mi tim koji pravi tu malu firmicu tamo negde. I onda to pravite u sredini koja je smirena, u kojoj je glavna izreka koju oni imaju lagom, to znači ni premalo ni previše, koju oni primenjuju u svemu. Od ishrane do vežbanja, od načina života. Jedem baš koliko mi treba. Radim, baš koliko je dovoljno da postignem najkvalitetnije rezultate. Ne više od toga, zato što ću biti umoran, ali ne ni manje, zato što neće biti kvalitetno. I meni je toliko taj koncept, ja ga još nisam uslojila, ali shvatam vrednost i pauze i vi kad ste završili svoj radni dan, evo mi sad sedimo u kasnim satima i razgovaramo, vi imate porodicu, vaši snimatelji imaju njihove porodice, ali to se ne bi desilo u Švedskoj. Mi bismo završili snimanje do 16h, zato što svako mora da ode svojim kućama i provede vreme sa svojima.

Milica

To se neguje, je l?

Zorana

To to se neguje. A onda znači puno sporta, puno boravka vremena napolju. Ja se sećam da moja deca ovde u vrtiću nisu mogle da potroše cipele, a tamo moram pet pari cipela zato što su non stop u šumi i penju se po drveću. Mnogo se promenilo u smislu vraćam se na svoje detinstvo i padanja i razbijenih kolena i možeš ti to. Mi smo imali mogućnost slobode, boravka napolju, društvo. Oni tamo to imaju. Ja moram da vam kažem isto i materijalne vrednosti nisu toliko važne kao ovde. Strahinja bude poziva na prvi rođendan nekog drugara i ja kupim lego od 50 eura, jer je to tako ovde normalno, kad ideš kod dobrog drugara. Međutim, meni se javlja mama i kaže, draga Zorana, ja znam da ste vi novi u ovoj kulturi, ja bih, eto, samo htela da vam kažem, bez da se ljutite, da mi… Nama je fokus da se mi družimo. Nemojte više od 10 evra. I ja tada shvatam, wow, koliko je to fantastično. Čak ne morate ni doneti poklon. Znači, mi ćemo biti napolju, oni su napravili neki sok na razređivanje i nekakve jabuke, bacili neke šargarepe, tu nešto da se grica, a su deca igrala fudbal i pokloni nisu bili. Ja odjednom dolazim u jednu sredinu koja je mnogo bogatija, a kojoj nije važno da li na moje majci nešto piše, i onda moje deca žive u toj sredini i ja mislim da su to onda bolji fenotipevi.

Milica

Šta su još ključne razlike u vaspitanju između Švedske i našeg područja?

Zorana

Samostalnost. Dakle, možeš ti to, da dete sa godinu dana koja kreće u vratić, obuva, cipele na način, Je l, ali ja ne smem da pomognem. To je taj pristup oboj cipele naopako. Pa čekaj, nije ti udobno. Vratit ćeš ti sutra onako. Prvo, čistoća je pola zdravlja, prljavština je druga polovina. Dakle, da, blato. Ako je napolju, valja se u blatu, pa… Mislim, ne moraš prati odeću svaki dan. Sutra će opet da se valja u blatu i onda odustanete trećeg dana. Spavanje napolju, temperatura…

Milica

Jesu li vaša deca spavala napolju?

Zorana

Da, temperatura minus 16 je božanstvena. Do tada se biva napolju zato što virusi ne mogu da funkcionišu na toj temperaturi. Onda, ne uzima se… deca se ne razboljevaju. Svi su virusi bili pobijeni napolju, onda uđu unutra, niko nije bolestan. Antibiotici se maltene ne koriste zato što je to, je l uništava mikrobijom stomaka, mikrobijom stomaka drži, drži imunitet. Hajde šta možemo da uradimo da ne dođemo do antibiotika. Moja deca, ja ne znam da li se uzimala antibiotik zadnjih, ne znam, Strahinja verovatno zadnjih deset godina, nije. Ksenija je jednom ovde dobila antibiotik. Znači ne, dakle, taj imunitet, puno vremena napolju i ono što je jako važno, kolega vas neće spoticati, govorim profesionalno, vi ćete sami odlučiti da li ćete u kom smeru se usavršavati da budete bolji, ali vas neko neće spoticati, nego će svako usavršavati sebe.

Zorana

Konflikt se reguliše na drugačiji način. Konflikta nema kao takvog.

Milica

Je li važno biti u pravu?

Zorana

Važno je biti u pravu, ali dobri su u kompromisu. Meni se to strašno sviđa. Nemate stresnu sredinu. Tako da ja obožavam život tamo. Ja imam novi set prijatelja, jer sam se otvorila ka novim prijateljima. Ne mogu da tražim svoje stare prijatelje u novim ljudima. Ja samo mogu da se otvorim za nove prijatelje. Tu moj muž ima probleme, jer on traži stare prijatelje u novim ljudima. Tako da, ima razlika.

Milica

Šveđani su druželjubivi? 

Zorana

Moram da vam kažem da su oni druže na drugačiji način. Mi volimo da odemo na večeru posle posla. Oni nisu kućni, idemo porodično druženje. Oni se druže sa svojim prijateljima napolju, a porodične druženje su zadržane za njihove prijatelje iz detinjstva. Tako da je to, vi morate da prihvatite kao činjenicu i ja volim i kafu, i volim i večeru, ali znam što da očekujem, ali imam i moje prijatelje koji potiču odavde i sa kojima možemo da imamo porodične druženje, tako da… 

Milica

Vi ste često i u Srbiji i evo sad i leto kad mi ovo snimamo i deca su ovde i biće  ovde pretpostavljam sa širom porodicom, koliko njima prija taj različiti uticaj različitih kulture? 

Zorana

Mislim da im jako prija i oni imaju društvo i ovde i tamo i onda mogu da vide šta su sličnosti i šta su razlike i šta je dobro i šta je loše. Meni je jako važno da njih govore odličan srpski. Da oni mogu da čitaju ćirilicu. Mi imamo tamo i maternji jezik u školi. To nam obezbeđuje Švedska država. Da oni mogu da imaju jednom nedeljno srpski jezik i oni mogu da čitaju, mogu da pišu. Znanje dva jezika je prevencija za Alzheimer.

Milica

Dobro, a ako znamo tri ili više?

Zorana

Pa onda ste sigurni.

Milica

Pa to, da počnemo da učimo ako eventualno ne znamo. Kako će izgledati vaš budući rad sa decom ovde u Srbiji? 

Zorana

To je dobro pitanje. Ja mislim da kroz ovu knjigu pokušavam da stignem do što više, do što više porodica i da eksperimentišem i da čujem od njih šta je njima potrebno. Ja znam šta je potrebno porodicama u Švedskoj, ali me zanima ovde šta je potrebno. Kako ja mogu da pomognem roditeljima da oni spuste gard i da uhvate dete za ruku, odu po potrebštine ovde, kako se pravi spisak i spuste gard i kažu ajde možeš ti to. Ja hoću da saznam od njih kako ja mogu da im pomognem i ja ću onda praviti za njih još bolje eksperimente. Znači ja sam sad ovde u fazi eksperimentisanja, spuštanja garda i pravljanja bolje komunikacije. Ja se stvarno nadam da će knjiga doći do što više porodica i da će oni na neki način stupiti u kontakt. Ja samo hoću da učim, da vidim šta je njima potrebno. Ja sam ovde na festivalima, sada u septembru dolazim na Noć istraživača, o to je možda interesantno, to je već potvrđeno. Imaću fenomenalno predavanje u Palati nauke 24. septembra, a bit ću u Knez Mihailovoj u Evropskoj Noći istraživača gde ćemo raditi eksperiment ,Limun laboratorija. Tako da ćemo imati vrlo interesantno otvorene, besplatne mogućnosti. Tamo će biti karte, tako da će porodice moći da ih probaju. Divno.

Milica

Evo, najavili smo već neke događaje da okupimo porodice, da to ovo bude polja za naučno istraživanje. Dobro, mnogo vam hvala. I ovo je za mene bilo podjednako interesantno, nadam se i za sve one koji su nas gledali. Želim mnogo uspeha i da se ove kartice objave i ovde, ali i drugim meridijanima. Mislim da su ovo univerzalno pitanje koje su za svakoga važna. Hvala vam i na ovim razlikama koje ste podelili, jer dobro je čuti ta iskustva i onda primeniti negde u praksi. Hvala što ste odvojili svoje vreme. Znam kada se dođe ovde onda su tu prijatelji, roditelji i svi ostali koji žele da budu sa vama permanentno, ali evo hvala što ste odvojili vreme za sve nas i ništa vidimo se kad se kartice objave i kad budu neki novi eksperimenti na stolu.

Zorana

Dogovoreno, hvala vam.

Milica

Takođe, hvala i vama.