inspiracija
Mama - To sam ja
Mirjana Bobić Mojsilović - književnica i autorka kolumne "Majke mi, bajka"

Mama

Mamino prisustvo i to što je ništa ne mrzi da bi svojoj deci dala najbolje od svega što postoji pod ovom malom šajkačom neba – ljubav je starinska, i divna, i ultramoderna, o kojoj vredi govoriti

Na Instagramu ima svega, ali dobronamernom oku ne mogu da promaknu lepe slike i još lepše priče, koje vraćaju nadu da nije sve otišlo dođavola.

Ima raznih mama, ima savremenih mama koje ni ne shvataju da svoju decu koriste kao aksesoare za što bolji prolaz na tom gigantskom virtuelnom korzou, na tom, da se ne lažemo – vašaru taštine. Ništa im ne zameram, i ni slučajno ne dovodim u pitanje njihovo majčinstvo, ljubav i vaspitavanje dece, ali mi je pažnju skrenulo nešto sasvim drugo.

Neke divne, mlade žene, koje ni ne shvataju da su heroine koje stoje nekako tiho, i skromno, i uprkos svakoj savremenoj sebičnosti.

I te njihove slike, to nije priča ni o modi, ni o moći, ni o imanju, ni o nemanju, te slike su priča o posvećenosti deci. To su priče o pravim majkama.

Ovo je fantastična priča o nesebičnosti i znam, ubeđena sam, da nije jedina

Jednu od njih poznajem. Vrlo mlada ostala je pre nekoliko godina udovica sa dvoje male dece. Iako uspešna poslovna žena, svoje vikende posvećuje isključivo svojoj deci. Svake nedelje, na Instagramu sijaju njene fotografije sa dečicom na nekom izletu po Srbiji. Manastiri, livade, jezera, vrela, tvrđave – od njih je napravila male putnike, turiste koji ne samo da upoznaju Srbiju, nego uče o sebi, o nama, o životu – naučila ih je da gledaju u nebo, i u kamen, i u travu, da pronalaze lepotu u kapima rose u travi, u krošnjama, u stenama, u slapovima bistrih potoka, u glistama, i vrapcima, i vranama.

Naučila ih je i da fotografišu, naučila ih je da gledaju, i da vide.

Umesto zurenja u ekrane telefona, kompjutera ili televizora, ova izuzetna mlada mama, naučila ih je da gledaju u život, u kome je ponekad put kojim se ide težak i izlokan, put koji ponekad uključuje putovanje autobusom do neke brvnare u planini, put na kome je ponekad saputnik i žeđ, i na kome ponekad nečega i nema.

I, učinila ih je voljenim.

Mamino prisustvo i to što je ništa ne mrzi da bi svojoj deci dala najbolje od svega što postoji pod ovom malom šajkačom neba – ljubav je starinska, i divna, i ultramoderna, o kojoj vredi govoriti.

Nikada za vikend nije nikuda otišla bez njih dvoje. Nikada ih nikome nije ostavila. Zapravo, kuda god da je išla, moja genijalna prijateljica, išla je zbog njih. I to čini sa oduševljenjem, radošću i posvećenošću.

Pomišljam kako je ova mlada mama svojoj deci dala sve: vreme, ljubav, pažnju, zabavu, obrazovanje, radost i sigurnost, i kako im je odagnala svaki strah.

Bila je ovo fantastična priča o nesebičnosti i znam, ubeđena sam, da nije jedina.

A to je ono što mi je ovog vikenda vratilo osmeh na lice.