Mogu da budem sve što poželim

Upoznali smo jednu vrlo neobičnu i svestranu osobu, koja povremeno izgleda kao neko ko nas posećuje iz nekog drugog sveta.

To je umetnica Vasilisa Ivanović, žena povezana sa prirodom mnogo više nego običan današnji čovek, koji je izgubio pojedine karakteristike koje su mu ranije bile svojstvene. Ona je pravi primer kako ova povezanost utiče na čoveka – odiše srećom i svežinom, bavi se samo stvarima koje je ispunjavaju i koje jako voli. Sigurno tome doprinose i njeni neobični talenti. Vasilisa je, zajedno sa članovima svoje porodice, tvorac mozaika koji su stvorili da vekuje u Hilandaru.

Bilo nam je zadovoljstvo da ovu neobičnu mladu ženu pozovemo da gostuje u našem podkastu Moje najbolje godine – To sam ja.

Vasilisa nam u razgovoru sa voditeljkom Milicom Gacin otkriva svoje poreklo, ljubav prema mozaiku, crtezu, uopšte umetnosti, način stvaranja, izvore inspiracije, kao i o druge talente. Naime, ona je kao vrlo mlada postala vitez vina, odnosno vinska dama, a iskonski spoj sa prirodom duguje lovu i boravku u šumi u kojoj, kada se zatekne noću, zna bez straha i da prenoći.

Nemojte propustiti da je upoznate u novoj epizodi podkasta Moje najbolje godine – To sam ja.

PODKAST – Moje Najbolje Godine – To Sam Ja

Vasilisa Ivanović, umetnik –Transkript

Vasilisa

Sve neke ordinarne stvari. Mislim da bojati se prirode nije prirodno. Bojati se neprirodnih stvari, to je već za mene realan strah. Ali tu gde je sloga, mislim da sve može. Mislim da dokle god imam vremena i zdravlja, i inspiracije da prosto ne želim da stanem, da uzimam sve što mi je dato, i da ga radim na najbolji mogući način. Ako pažljivo slušamo, daće nam se. I ako pažljivo pratimo sve te znakove i signale, moći ćemo mnogo dalje da odemo nego što zapravo idemo.

Milica

Dobar dan i dobrodošli u još jednu epizodu podkasta ” Moje najbolje godine, to sam ja”. Veliko hvala što nas pratite, veliko hvala i na pregledima i na komentarima, posebno na onom praćenju, ili ti na srpskom, što bi si reklo, subscribe-u. Te u tom pravcu i molba da nastavite dalje, jer se zaista trudimo da razgovaramo sa vrlo inspirativnim ljudima i onima od kojih možete da uzmete vrednosti koje su za vas važne. Kada je reč o inspirativnim ljudima, danas preko puta mene je jedna izuzetno inspirativna žena, potpuno neuobičajena i neverovatne biografije, Vasilisa Ivanović, slikarka, mada uz njeno ime možemo da dodamo i brojna druga određenja, što ćemo, verujem, i učiniti tokom ove epizode. Zdravo, Vasilisa, dobrodošla. Mi se nismo poznavale uopšte do pre par minuta, iako smo napravile telefonski dugačak razgovor, al smo onda prešle na ti, da se dogovori ti, vi kako ćemo?

Vasilisa

Mi ćemo na ti.

Milica

Mi ćemo na ti.

Vasilisa

Da i hvala, bolje te našla i jako mi je ovako ukazano veliko poverenje i čast da sam eto i ja došla na red da budem vaš gost.

Milica

Drago mi je, hvala još jednom na izdvojenom vremenu i na dolasku iz Paraćina gde živiš. Dakle, ja sam rekla slikarka, po obrazovanju grafički dizajner, ali u biografiji se pored slikarstva može dodati i veština izrade mozaika. Može se dodati i košarka, dakle jedno vreme i košarkašica, ali se svakako mora dodati i, kako je u ženskom rodu, viteskinja vina, vitez vina, kako je to određenje?

Vasilisa

Oni kažu vinska dama?

Milica

Vinska dama.

Vasilisa

Da, to mi je drago da ovaj, kad me je pre par godina jedan prijatelj, kojeg isto tako sam znala preko svih tih društvenih mreža, i kad smo se konačno videli, on me pita, pa ko si zapravo ti, šta radiš, čime se baviš? I ja sam tada onako rekla slobodno, pa eto, mogu da budem stvarno šta poželim. I mislim da je u stvari, da su svi ti epiteti koje nosimo, i sva ta zanimanja koje imamo, samo da kažem neke verbalne odrednice ili smernice onoga što u stvari zapravo jesmo, ali moje bitisanje je definitivno odredila umetnost, i moj rad praćen je kroz umetnost i mogu da kažem da eto živim. Živim.

Milica

Ono što daje jedan  onako poseban začin je možda negde, celu tvoju biografsku priču boji jednom i kontradiktornošću, valjda i tako da kažem, jeste lov. Prvo žena lovac, prvo to, a onda neko ko se bavi tako suptilnom oblašću kao što je umetnost, pa tu onda ima mozaik, pa ti si žena koja je zajedno sa svojom porodicom učestvovala u mozaiku koji je postavljen na Hilandaru, Naprosto puno je potpuno različitih stvari, ali da krenemo redom. Da počnemo od toga da dolaziš iz umetničke porodice, tata je renomirani slikar Zoran Ivanović, i nekako je logično da kada neko poraste u porodici u kojoj je umetnost to glavno polje, da negde i ode u pravcu onoga što je poznato. Kad je reč o formalnom obrazovanju, otišla si u pravcu grafičkog dizajna, ali si se negde najviše pronašla upravo u mozaiku i u slikarstvu. Kako evo da se usmerimo na taj profesionalni deo, koji čini tvoju biografiju u jednom smislu, u jednom delu zapravo. Kako je prosto išlo to usmerenje koje je sigurno negde određeno očevim zanimanjem, njegovom biografijom, njegovim radom. Prosto evo, interesantno je da čujemo kako to izgleda kada neko raste u jednoj umetničkoj porodici i ima i svoje rezultate.

Vasilisa

Pa, u početku, kada se budite uz mir iz terpentina i sve te slike i crteže, kada vam je prva igračka olovka u boji, kada vam je papir nešto što vam nije strano, da još kao dete sam umela da osetim razliku između toplih i hladnih boja, da se, da kažem, na jedan lep način igram sa svim tim crtalicama tatinim, da mnogo puta dođem do njegovog crteža i onda sama našaram nešto, misleći da on to neće primetiti. I živela sam u tom nekom, da kažem, onako svetu zadojena ljubavlju majke i oca, bake, deke, čitave porodice, komšiluka, familije. I mogu da kažem da je ono moje neko detinjstvo zaista krenulo da se razvija u tom nekom pravcu, s tim što ja nisam to uvek shvatala da je u stvari čak i moje ime, da kažem, predodredilo neki moj put. I u tim momentima, bila sam više neki trčalac za srećom, i tražim nekog svog parčeta u svemu tome, parčeta nebe i zemlje. Ali je jako teško bilo odrastati uz čoveka koji je, kao što si sama rekla, kao moj otac sa svim tim nagradama, izlagačkim aktivnostima što u zemlji, tako i u inostranstvu. I mnogi su me gledali kroz njegov rad.

Vasilisa

Naj, neka ordinarnija stvar je da dete umetnika bude, da kažem, neka kopija svojih roditelja. Međutim, ja sam sretna da taj duktus, odnosno diktus koji sam nasledila od oca, je krenuo da se razvija u nekom meni svojstvenom pravcu i smeru, a da je tata nekako ostao uvek tu da pruži i podršku, da pruži i kritiku kada je ona bila potrebna i da na neki način mene usmerava i kao pedagog i kao otac, pošto je on bio i profesor na umetničkom fakultetu. I onda mi je to zaista u nekim kasnijim godinama jako prijalo zato što sam se potpuno odvojila od njega, i izašla iz te njegove senke, i kao osoba i kao umetnik, tako da sam ipak došla do tog zaključka, da sve ono što tata radi najbolje, to je upravo to slikarstvo, prostorno slikarstvo i sve, da je on tu zaista za mene ostao jedna veličina na neki, da kažem, volšeban način, ali da sam ja sve one druge stvari, gde on nije bio tako superioran u odnosu na tehnike i sve ostalo, uspela da do tih nekih tančina dođem potpuno sama i, da kažem, na jedan originalan način, i da se sad taj moj stil dosta razlikuje od njegovog, ali da opet taj rukopis nam je ono karakteristično.

Vasilisa

Ja često kažem da ono ne može drvo da poraste samo, znači koren nam je isti, samo su nam se grane u nekim drugim pravcima razišle.

Milica

Živiš i radiš u Paraćinu i to je tvoje opredeljenje. Kako izgleda život jedne umetnice, u jednom manjem gradu u Srbiji? Prosto, evo, zanima me i taj aspekt i tvog života kao žene, i ispram tvoje profesije koja sigurno je specifična. Ko god se bavi umetnošću, to je već jedna posebna dimenzija, slikarstvo posebno. Prosto kako funkcionišeš, kako to izgleda?

Vasilisa

Pa evo, ja sam skoro negde pročitala u jednoj knjizi da srećni ljudi ne gledaju na sat. I to sam nekako spojila sa time da zaista u malim sredinama vreme zaista teče sporije. I to je, da kažem, neki usud nas umetnika, da možemo sasvim normalno da funkcionišemo, kao kad je bila ta čuvena i famozna korona. Kod nas se zapravo ništa nije promenilo, mi smo i dalje živeli najnormalnije. Ali u mom slučaju je velika prednost u tome što imam mnogo više vremena, manje tih distrakcija, dešavanja u maloj sredini, za razliku od Beograda, na primer, koji jeste na neki način metropola, ali dosta vam oduzima vremena kada su u pitanju kolege, izložbe, druženja, te neke socijalne manifestacije i tako. I stalno me nešto interesuje, stalno bih nešto da pogledam. Međutim, u Paraćinu je malo drugačije. Ne mogu da se požalim na to da mi nemamo tamo neki društveni život. On je meni i tek kako ispunjen. Samo što ga, da kažem, u neki način doziram ja, samoj sebi, ali mi se sviđa to što mi je sve na pet minuta, na deset minuta, što ja odem do pijace, do zubara, do veterinara i to sve obavim u pola sata, i to sve pešaka.

Vasilisa

Imate na pijaci ljude koji vam donose svakog jutra sve sveže, gde znate šta od koga uzimate, ko je čiji sin, ćerka, majka, sve. Ko radi najbolje kolače u gradu, sve to, da kažem, ostalo je i dalje na tom nivou, povremeno imamo i izložbe i neka kulturna dešavanja, ali ono što nemamo jesu, da kažem, te neke finese. Eto, što ja volim da dođem često u Beograd, da posetim svoje kolegije, da odgledam neku lepu predstavu, da odem na premijeru, čak nam je i biblioteka, onako, nekog, da kažem, zadovoljavajućeg fundusa. Tako da nam tu ništa ne manjka, osim eto tog nekog, da kažem, više društvenog života, A manje ovog, znači našeg, da kažem, usamljeničkog. Meni je tu porodica, ali opet mislim da je život jedno ispitivanje i nas samih i drugih nekih stvari, tako da ne mora da znači da ću ostati tu, ali kako tata kaže, centar sveta nije tamo gde nam drugi kažu, nego gde smo mi. I meni se to jako sviđa, ja tamo imam super vinarije i super prijatelje sa kojima se družim, i taj ceo vinski viteški red je u stvari stacioniran u Paraćinu, imamo okupljanja svakog meseca, nekada i češće, tako da ne bih ništa da kažem tu nešto menjala, možda mi fale neke lepše građevine u gradu, koje će Bože zdravlja biti, ali ovako prosto mislim da je provincija danas neka prednost, i čak razmišljam možda i o nekom malo ekstremnijem bežanju od tog velegrada, recimo u planini gde tata ima atelje, to je na Južnom Kučaju i gde je prosto, on kaže nema ni male ni velike skazaljke, tu je vreme zaista jedna posebna kategorija i tu onako se, mislim, najbolji reset radi.

Vasilisa

i mentalni i fizički, tako da eto, to mi je možda za neko naredno vreme želja da se mnogo više vremena provodi tamo i u radu, i u prirodi, i da kažem u nekim našim ljudskim korelacijama.

Milica

To za savremenog čoveka deluje kao jedna potpuno neverovatna stvar, zar ne? Tehnologija na sve strane, da neko poželi da ode u prirodu i to prirodu, kako smo u razgovoru zaključile, gde čak nema ni signala.

Vasilisa

Nema ni mobilnog signala, ni realne struje, niti vode, da kažem u nekom fizičkom smislu, ali mi imamo bunar koji nam je uz kuću, imamo solarne panele, I onda vi tu nučite da štedite vodu, da kad hoćete da spremite sebi doručak, treba da se založi šporet, pa se onda skupe drva, pa mora da se pokosi. I to su sve neke stvari koje savremenom čoveku nisu baš toliko bliske, međutim, to su meni neke, da kažem, nasušne potrebe, da zaista osetim prirodu u svom tom glorijetu i da mogu da osetim zemlju na tabanima kad se šećem bosonoga, da osetim mirise razne, meni se totalno tamo pročiste, čula da prosto so ima drugi ukus nego kad siđete u grad, tamo voda je potpuno mekša, to je ona živa voda, čista, izvorska, nešto što ne možemo da kupimo ni u najboljim samouslugama, od svih ovih markiranih voda koja nam nude i prodaju. Prosto se tamo organizam navikne da se budi u cik zore i da se vama već spava tamo posle dnevnika na Radio Beogradu, da potpuno osetite to neku umiruće jedne večeri, da vam se spava, da ste odmorni, da se budite naspavani, da imate energiju za čitav taj dan, tako da nisu ti ljudi tamo koji su čuvali stoku baš bili toliko naivni.

Vasilisa

Oni su često, kada sam ih pitala koliko ima sati, oni kažu po vašem ili po našem. Tako su imali neku lepu komunikaciju, i dosta sam na primer učila od tih ljudi koji su bili neškolovani totalno, ali koji su te neke životne mudrosti zaista svodili na jednu dve rečenice. Tako da mislim da je vraćanje prirodi, vraćanje nama samima i naravno vraćanje Bogu. Tako da rado se vraćam tamo.

Milica

Kako je takav jedan život koji je na neki način usamljenički, tu nema baš mnogo kuća u okolini, ili ih nema uopšte, kako je dovoljan za jednu mladu ženu?

Vasilisa

U većini slučajeva jeste, što se tiče tog stvaralačkog rada, što se tiče te psihofizičke aktivnosti i svega. Možda je malo nepristupačan kada nemate svoju porodicu, a planirate, onda je sa te strane onako malo to sve teže. Ali kada je još uvek moja porodica, otac, majka, braća, sestre i tako. S te strane, opet i oni su dosta slični i meni, i mi smo jako bliski i vezani, tako da idemo tamo često zajedno, i dosta provodimo vremena, pošto i radimo, ali mi ne znam, mislim da je odlazak tamo za većinu ljudi hendikep u smislu da ne mogu da se kupaju sa flašom od 2 litra hladne vode i da je njima to bauk i tako, ali ja mislim da savršeno plivam i u hotelu sa 5, 6, 7 zvezdica, kao što eto odem tamo u šumu za noćim neki put. U šumi? Da.

Milica

Da?

Vasilisa

Da, zato što kada se ide u lovu onda je noga mnogo brža od pameti i onda me nanese put. Ustvari to nisu putevi, to su sve neke stazice životinjske, i znaju ovaj kolege lovci kad pričam o tome, onda kažete ajde još 15 minuta, ajde još samo ova čeka, ajde još ova kaljuga i tako, i onda odete nekih 10-15 km od kuće i kad vidim da pada mrak ja kažem, meni se sad ne vraća kući, treba da se vratim kući pa ponovo ujutru da dođem na ovo mesto, lakše mi je da zanoćim, imam neku bonžitu u jakni i tako, nađem neku neku palu bukvu ili ono ušuškam su neko lišće i tako imamo mi neke, mi naše štekove u šumi. Ostanem tu zanoćim, ujutru me razbudi jutro i sad dođem u ono lov na doček, opet tu još malo počekam, naberem pečurke usput i, vratim se kući, tata već založio i čeka, dimnjak se dimi, da, šta je bilo u lovu, ništa, ali puna kesa pečuraka.

Milica

Napadaju li noću životinje, imali straha od toga, šta je sa niskom temperaturom, šta je…

Vasilisa

Pa dobro ja pričam o nekim letnjim i jesenjim terminima, kada je zaista stvarno u punom jeku i bujanje šume i te boje i kada je još uvijek priroda topla, kada je zemlja još uvijek onako mila za leći na nju, tako da čak me i pitaju, da li te strah, od čega strah..

Milica

Evo od životinje za početak.

Vasilisa

U početku me je bilo strah, dok sam počenjala da lovim, samo da se ne sretnem sa divljom svinjom, kao nisam znala kako će taj randevu proći, ali posle sam molila Boga samo da je vidim.

Milica

Kad se dogodio taj randevu?

Vasilisa

Jeste.

Milica

i?

Vasilisa

Pa bilo je zanimljivo.

Milica

Jesu li onakve kao što smo učili o njima?

Vasilisa

To je nešto što ne može da se opiše. Mislim, taj dodir sa životinjom po prvi put koja je van kaveza, koja nije u Zoološkom vrtu sa recimo jelenom, kojeg sam prvi put recimo podigla na par metara ispred mene, koji je ležao, koji me je bukvalno ono samo što se nisam frapirala od straha i te sve sečke kad se prođu kroz šumu, kad vam padne jeno 50 stabala pored vas, kad grom udari par puta na manje od 10 metara od vaše blizine, to istera, mislim, svaki strah koji čovjek uopšte može da stekne tokom života, tako da prosto, eto, nisam neki plašljivi tip i smatram da su to sve neke ordinarne stvari. Mislim da bojati se prirode nije prirodno. Bojati se neprirodnih stvari, to je već za mene realan strah.

Milica

Jesi li jedini žena lovac u Srbiji?

Vasilisa

Pa nisam.

Milica

Koliko vas je?

Vasilisa

Ne znam brojčano tačno, ali postoji i taj ženski lovački klub Artemida. Ja nisam njihov član, ali eto, ovaj, pratim ih i postoji iz različitih delova Srbije. Čak i u Paraćinu, u našem lovačkom društvu, smo dve žene, tako da opet nije mi strano. Ja sam i u tom vinskom viteškom redu jedina dama kod nas i onda mi to nekako prosto druženje sa jačim polom uopšte nije teško. Mislim da da kažem opet mi je jako bitno da napomenem da smatram da u tradiconalnoe  duhu sam vaspitana i mislim da je kod nas ipak muškarac nekako povlašćen i da taj patrijarhat u stvari povodom mojih ovih crnogorskih korana koje vučem je danas za mene sasvim na tom nekom višem pijedestalu i da nisam od onih da kažem ja sam žena, ja mogu sve, ne, mislim da sam ja u šumi hajduk, ali da sam u realnom životu ipak dama, da volim da me muškarac obraduje, da mi pomogne, da ne moram ja sve sama, tako da sam u smislu žene žena, ali prosto sam shvatila da ta priroda koju svakodnevno srećem u lovu se odrazi i na moje slikarstvo, moj ciklus tih nekih bubica je upravo neki moj doživljaj i moja reakcija na prirodu. Zapravo bi bilo glupo da objašnjavam ono što osećam, a osećam prirodu kao da sam deo nje. Tako da se i lov ušunjavao na taj način da mi je pomogao da mnoge neke mentalne sklopke koje imam u glavi raščlanim sa sobom, da mi istera strah iz kostiju, da me nauči preživljavanju, ali isto tako istrajnosti. To je ono što sam nasledila od oca, što sam dobila u umetnosti, da zaista je ustvari volja i moć sprovesti svoje ideje zapravo jedna rutina i jedna veština koju me naučio, eto lov. Da u lovu ne može ništa bez muke, ne može ništa bez znoja, bez odricanja, bez ulaganja. kao što i trening je tu u košarci, ne može ništa preko noći, tako je i u umetnosti, ne može se mozaik uraditi za par dana, ne može se naučiti isto tako, ali ta na kraju neka satisfakcija koja dođe kada se ja recimo vratim iz lova, kada napravim neko delo je u stvari ono što me tera da svako jutro ustajem ranije, da pogledam šta sam uradila u ateljeu i da svaki put kad poželim, eto, mogu da idem tim prostranstvima, što planinskim, tako isto i ovim umetničkim, da tako kažem.

Milica

Tvoja atelje je u Paraćinu, Tatin je…

Vasilisa

Na Južnom Kučaju.

Milica

Na Južnom kućaju, da. I tamo nastaju njegova dela, Beogradska publika je mogla, ili je to skoro tako bila izlužba?

Vasilisa

Jeste, do 25. oktobra je njegova izlužba u velikoj galeriji Doma vojske. I on je nakon 20 godina prvi put se ponovo predstavio u Srbiji uopšte sa svim svojim delima i korizitet ove izlužbe je da je on ovde, ne sva, ali većinu svojih velikih formata upravo sakupio iz čitave Evrope, jer su svake godine, već on već 20 godin izlaže na tom Pariskom salonu Grand Paleus, Salon Comparaison, sa svojom grupom, Libelule, to su neki novi vizionari, I po prvi put naša publika ima priliku da sve te stvari koje su premijeru videle u Parizu i u mnogim drugim prestonicama i eminentnim galerijama Evrope, vide na jednom mestu i kod nas. Tako da sam se, eto, ja možda neka zadnja tri meseca malo više posvetila ponovo njegovoj karijeri i toj velikoj izložbi kojoj smo upriličili za ove naše prijatelji i publiku. I eto, baš danas imamo i stručno vođenje, katalog, tako da ću opet i ja to tati da pomognem oko toga. Prosto sam mu, da kažem, neka ta veza sa ovozemaljskim svetom, jer on zaista gore je najproduktivniji. Prosto je izabrao taj neki samotnjački život da radi i stvara, a da ja eto malo pomažem oko sve te komunikacije sa galeristima i da na neki način pomognem da se sve to što smo zamišljali, što se tiče izlagačke aktivnosti ostvarimo.

Milica

Gde se nalazi vaš porodični atelje u kojem stvarate mozaike i kako izgleda taj rad koji okuplja porodicu, osim mama, jedina mama koliko sam razumela gde je umetnosti, ovoj kojoj se vi bavite, jeste u nekoj drugoj primenjenoj, ali kako to sad kako izgleda kad se nađete svi zajedno i krenete?

Vasilisa

Pa to je bukvalno da kažem neki naš idealan dan počinje od ranog jutra, gde se skupljamo. U paračinu imamo dva ili tri, mislim zavisi da li je zima ili leto. Imamo nekoliko tih studija, imamo u stanu dva, brat ima jednu manju radionicu kod sebe i sestra ima jednu manju kod nje. Tako da u zavisnosti obima posla, uglavnom svako radi u svom ateljevu, ali ja često volim da kažem o radionici, pošto je za mene to zaista i ljubav i posao i rad. I onda kada treba da se recimo sklopi neki veći mozaik, onda se sastavljamo svi isto kao i deliće kod nekoga, gde to bude onako najpodrobnije za rad. I prosto tu su onako lepa velike iskušenja nas kao porodice, kao… Ono što je zanimljivo, svi smo individualci. I jako je teško nekad doći do zajedničke ideje, jer svako vuče na svoju stranu, ali kad se izborimo za jedno rešenje, onda prosto Kako da kažem, pratimo tu viziju onoga čija je ideja ipak ostala najbolja. I bude tu, bude tu i prepirke i dizanja tona i tako, ali brzo se sve nekako stiša kada krenemo da se borimo za to za što smo se i ranije dogovorili I bude onako zanimljivo, da kažem, svakodnevno, jer naše razgovori su uglavnom svode na neka filozofiranja, na neke teme o našem životu, o našim nekim intimama, strahovima, o Bogu, o tim socijalnim korelacijama, o našim planovima, tako da često znamo i da nakon ateljea odemo zajedno i na ručak ili da neko od nas spremi tu i onda nekako smo prosto u tom suživotu svi navikli na druge, prosto nam to nije neka problematika da budemo, jer mnogi kad pitaju kako ti izdržavaš si sa sestom i sa bratom i tu je tata i dođu i deca da pomažu sestrni i tako bude nas i po petoro, šestoro, mama nekad ovaj priskoči.

Milica

I ona?

Vasilisa

Da, ume i ona da se ovaj nađe. Bude onako malo kao gužve, ali tu gde je ovaj sloga, mislim da sve može da se stvarno…

Milica

Kako se dogodio mozaik?

Vasilisa

Pa to je interesantna priča, kad su otac i brat pre više godina počeli da onako malo češće posećaju Hilandar, odnosno čitavu Svetu Goru. Tati u nekom trenutku okrenuo se ka bratu i pokazao je sam ulaz u manastir i rekao kako bi bilo lepo da ovde bude naših ruku delo, da ovde stoji jedan naš mozaik i brat koji kaže da li se ti normaln, ovde ovde nema nikakvog mozaika, ovde ne postoji tako za svaki ekster koji se negde stavi, treba blagoslov od igumana i preosveštenstva drugog i tako. Tata kaže ne, ali ovde bi bilo super, ja ovde već imam viziju i tako. I vrlo brzo, nakon par godina, mi smo zaista dobili poziv od manastira da povodom 700. godišnjice od upokoljenja svetog kralja Milutina izradimo mozaik. To je bukvalno za neka dva i po meseca. I onda su nas pitali, dobro, razmislite da li vi to možete. Da, mi možemo, ali mislim da nismo bili svesni koliko je to iskušenje bilo i za nas i za, uopšte, i kao porodice i kao mozaičare, umetnike, sve. I onda se taj mozaik zaista desio. To prate neke priče koje sam ja uspela da i usnim i zapišem i pribeležim, tako da…Kad je sam mozaik bio izrađen, tek tad su krenula iskušenja kako će se on dopremiti do gore, kako će se montirati, problemi na carini, na granicama, do Grčke, gde su svi onako bili upućeni u to, da kažemo oberučke pomagali da se taj mozaik zaista nađe na Svetoj Gori.

Milica

A format je?

Vasilisa

On je nekih 160 cm visini sa 120 u širini i to je prva ikona kralja Milutina, koji kao ktitor u svom naručju upravo drži manastir Hilandar. I njihova želja je bila da se što verodostojnije prikaže manastir, tako da je to bio moj zadatak, da ja bukvalno sam ciglicu po ciglicu u kamenčićima slagala da to bude ta neka peščana boja, u stvari imitacija tog originalnog kamena koji je zapravo tamo i mislim da sam u tome zaista i uspela i da smo mi tu kao i porodica, pogotovo sestra moja, ja i njene čerke kao žene, uspele da, eto naših ruku delo ode put manastira i da tamo vekuje.

Milica

Fascinantno. Eto da, dobra. Mozaik, lov, slikarstvo, prosto treba sklopiti u tu jednu slagalicu.

Vasilisa

Jeste, mislim to je prosto, ja mislim da kad nam Bog da neki talenat da je prosto greh ne negovati ga i ne hraniti ga. I ja često kažem da je prema meni zaista bio blagonaklon i da me ta njegova ruka desnica nekoliko puta dotakla. I prosto mislim da sam ja onako cupkala sve vreme u redu, jer sam želela, bila sam i sad jesam puna znatiželje da vidim neke stvari kako se to odvija, kako se dešava. Mislim da me je to dovelo da u stvari živim ovakav život kao što je sada i često me pitaju da li je u stvari mozaik moj možda najpotpuniji izraz i ja mislim da nije, jer ako Bog da, ove sledeće godine planiram da izdam svoju prvu knjigu koja se zove Herbarium osmeha i suza, koja je puno tih nekih priča koje u stvari prate jednu specifičnu umetničku porodicu, vrlo ovako nalik nama, sa nekim autentičnim pričama gde govorim isto tako o Bogu, o nekim spoznajama, o tim ljudskim odnosima muško-ženskim, o prijateljstvu, o klasičnoj muzici, o ukusnim zalogaima i tako. I mislim da sam nekako po mom mišljenju došla do tog nekog, da kažem, najsavršenijeg oblika umetnosti, ako tako mogu da kažem. Ali, eto, to će ostati čitocima i ostaloj publici da sami procene, u stvari šta je to možda neki najistavrošeniji moj izraz, ali mislim da dokle god imam vremena i zdravlja i inspiracije da prosto ne želim da stanem, da uzimam sve što mi je dato i da ga radim na najbolji mogući način.

Milica

Ta knjiga tek treba da bude obimljena.

Vasilisa

Da, jeste. Tata me pita, kaže, pa zašto više tri godine već čekaš? Ja kao da bih imala čerku kao što je ti imaš, ja bih to odavno sve završila, ali mislim da sve dođe u pravo vreme. Mislim da Gospod za nas ima savršen plan i ja pokušavam onako da ga osluškujem i da pratim sve te znake koje mi šalje i mislim da sam na dobrom putu sad.

Milica

Je li otac zaslužen za to strpljenje ili naprosto profesije koja je odebrana ili ceo milje, prosto je teško i verovatno izdvojiti pojedinačne uticaje koje su doprineli, je li da?

Vasilisa

Pa jest, ja često i kroz te priče provlačim neke, da kažem, univerzalne ljude koji su identifikovani danas kao naši učitelji. U stvari, ako pažljivo slušamo, daće nam se i ako pažljivo pratimo sve te znakove i signale, moći ćemo mnogo dalje da odemo nego što zapravo idemo i mislim da u mom životu su zaslužni kako neki pametni, načitani ljudi, isto tako i majka i baka i deka i rodbina i neki slučajni prolaznici i u posljednjih godina, recimo, i neka sveštena lica koja su dosta uticala na da kažem kvalitet i to da živim neki mnogo lepši kvalitetniji život, nego što sam ga živela ranije, da radim na sebi, ali kako u fizičkom smislu, tako i u nekom mentalnom odnosno duhovnom smislu, jer mislim da je to smirenje, nešto što nam svima treba. Pokušavamo da nađemo u tim nekim guru učiteljima, u koučerima i tako, a mislim da je u stvari veliki spas na Liturgiji, da je u toj nekoj našoj, da kažem, pravoslavnoj veri je skrivena većina odgovora i da što više je negujemo i živimo, da zaista možemo da sam taj kvalitet života i da kažem i u našem radu, što je meni nepojmljivo da razdvajam taj život od umetničkog života, prosto ja kažem ja zaista mislim da u ovom vremenu sada živim život koji sam želela i da sam zadovoljna svojim životom, što je danas mnogo redko da vam ljudi kažu. Ja živim od umetnosti i čitava moja porodica živi od umetnosti i meni kažu tebi je lako, ti si svoj život organizovala. Ja kažem da, lako mi je što mi nikada u životu prvog nije legla plata, nikad, nikad, ali mi je lako sa druge strane zato što radim ono što volim i što je meni svaki dan zapravo rad na sebi, terapija sa samom sobom, sa najbližima, najvoljenijima i mislim da je to eto možda neki naš ključ i sloge i boljeg života i da kažem dužeg života.

Milica

Porodica je okrenuta ka veri od početka ili je prosto vera našla neki drugi način put do tebe?

Vasilisa

Jeste, još s početka još tata je rođena Kosovu, tako da i Pećka patrijašija i Dečani su njima bili zaista takva, da kažem, sakralna neka svjetinja u kojoj se znalo otići ne samo za slavu ili za velike praznike, već se odlazilo, pričalo se o tom nekom, da kažem, našem duhu pravoslavlja, tata je tamo baš zadojen. svime time. Međutim, kad smo mi već onako malo porasli, bilo nam je naporno i da idemo na Liturgije i da se posti, prosto ja mogu da kažem nisam osećala to kao nešto blisko, uvek sam osećala neko strahopoštovanje kad god smo išli na Pričešće, na Liturgije. Međutim, kasnije kako smo odrastali i počeli da zaista govorimo dosta o tome, da čitamo molite, da slušamo akatiste, da odemo na agape trpezu nakon Liturgije, to mi je sve nekako onako bilo, da kažem, ono otapalo tu neku miloću oko srca i onda sam shvatila da zapravo ja sam bežala od sebe. Ja nisam bežala od crkve, nego sam bežala od sebe i nisam bila u tom nekom miru sa sobom, nisam mogla da svoju nutrinu pogledam na takav neki način. I onda su naravno to, da kažem, neki sveštenici koji su i dan danas jako prozorljivi ljudi videli i onda našli način da mene malo privole da dođem i onda je tako krenulo zapravo sve. Ja nisam imala neku muku, ja sam mislila da je to normalno da tako, pa mi je onda bilo čudno kako neko posti, a u stvari greši ili tako, a zapravo se sve svodi na to da trebamo da budemo u miru sa sobom i u ljubavi sa Gospodom i da on voli sve nas podjednako. Što ja, na primer, nisam mogla da povijem. Ja sam mislila da ja ako grešim, da će sad Bog prema meni da se okrene drugačije i tako. I onda dođemo do te priče da zaista smo svi Božija deca i da je On zaista rad da u posljednjem trenutku i pokajanja najvećeg grešnika je kadar da oprosti i da svoje dete uzme u svoje okrilje i zato mi je uvek drago da kada neko kaže, kada recimo neko naš blizak premine, da je nešto što je meni pružilo dosta veliku utihu, to je da ga prepozna Gospod u Carstvu Nebeskom. I smrti od koje sam se jako plašila kao mala, sam zaista videla da je u stvari jedan prirodan put, da čitava ta vera u nama budi tu istrajnost i kao u umetnosti samo nas tera i hrabri da idemo napred. Kad god mislimo da imamo put koji nema izlaza, da imamo problem koji nema rešenja, onaj odozgo se uvek javi i samo onako pomiluje nas malo po glavici i kaže, ajde deraj, ustani, nemoj da padaš, bit će dobro.

Milica

Savremen čovek se najteže uči strpljenju, rekla bih.

Vasilisa

Jeste, pa to je ono što, molitva u stvari sve te nemoguće stvari čini mogućima. To je ono što sam došla do zaključka i onda kad sam počela da se molim Gospodu za sve neke,  Bogorodici drugim svecima, čak me i pitaju, kako ti to tako sa njima, ne možeš tako, to moraš, kažem oni mene najbolje znaju, ja od njih nemam šta da krijem i onda ovako bude to lepo. 

Milica

Kako se dogodila, kako se razvila ljubav prema vinu i kako se postoje vitez odnosno dama vina?

Vasilisa

Uh, pa mi imamo jedan zaista lep vinski viteški red, znači koji funkcioniše tako što imamo velikog majstora, imamo ostali vitezove koji imaju svoja zaduženja, na primer ceremonijalni majstor, imamo rizničara, ali vitez se postaje tako što se prvo postane član vinskog viteškog reda, i ja sam na osnovu predlagača, prijatelja koji je prepoznao u meni, da kažem, neke te kvalitete, predložio me je. Ja sam imala sreću da sam imala skoro tri predlagača, obično je jedan. To su moji bliski prijatelji. Došla, eto, kao prva žena u Vinski viteški red Steva Pisar 1805, i obično se provodi neko vreme od pet godina kao član, a onda nakon toga se postaje i vitez gde imamo tu da kažem pravu ceremoniju gde vam veliki majstor sa mačem po ramenu, kao i pravi vitez kad se postaje, samo što se ovaj mi kunemo na buretu vina, a ne na bibliji, ili na sablji. I ja sam imala tu neku ubrzanu proceduru, povodom mojih zasluga i tako, mi imamo organizovanje vinske promenade, tamo negde avgusta meseca, imamo vinski salon u Paraćinu, koji je već 12 godina, da kažem, ono aktualan, jedan je od najstarijih, i svaki član od nas tih desetak zapravo ima neka svoja zaduženja, znači mi funkcionišemo kao neka neprofitna organizacija, ali smo dosta ovako bliski i  prijatelji, to su mahom ostvareni ljudi, tu vladaju neki etički, da kažem, zakoni, imamo mi naš postulat, odnosno neke principe kojih se držimo, neki pravilnik.

Vasilisa

Ali manje više, da kažem, tu dolaze zaista i ostvareni ljudi, i porodični ljudi, koji su evo i dan-danas moji prijatelji, i sa kojima se privatno družim. Ja sam možda nekih desetak godina već, već da kažem tako, na vinskoj sceni. Prosto, da kažem, to je neka moja velika pasija. Lov je, da kažem, možda stil i način života, ali je vino velika pasija. I zaista sam, da kažem, ono, hedonista po tom pitanju, to mi je neka slaba tačka i tačno znam i šta volim i koji region, i ljudi me dosta prepoznaju, prosto taj krug ljudi se samo uvećava, i taj broj prijatelja koji ostaju iskreni i bliski, prosto nekako jača i biva sve veći i veći.

Milica

Koje bi vino mogla da nam priporučiš iz Paraćina, ili okoline Paraćina?

Vasilisa

Pa evo oni su sad napravili jedan odličan Sauvignon Blanc, Virgo iz 2021. i ono što je meni bilo posebno drago što sam ja zajedno sa braćom Ralević, prosto često i sa mojim kolegama učestvovala, da kažem, u kušanju tog vina koje je na različite načine bilo tretirano, i različite tehnologije su upotrebljene da se svežina tog vina istakne, tako da sam probala iz inoksa, iz gline, tako da smo određivali koji je tu odnos kupaže najbolji, čega, koliko i to je neki poseban proces, da kažem, jedno stvarno veliko uživanje, i velika čast da imam priliku da zaista pijem vrhunska vina, eto, a pritom ih rade braća blizanci koji su približnih godina kao i ja, i koji su za svog života već dosegli neke uspehe koje mnogi vinari tek posle deset godina sanjaju, da kažem, da se ostvare kao dobri poznavoci, ali i proizvođači, odnosno tvorci dobrih vina, a eto mi u Paraćinu imamo tu sreću da je naše vinogorje možda malo, ali je koncentrovano,  imamo nekoliko vinarija i destilerija, tako da eto, poziv za Paraćin i za Ralević vinariju, moji prijatelji.

Milica

Kakav sjaj u očima kada se…

Vasilisa

Da, da, obavezno, ja kažem neki put kad vidim ovoj da mi neko toči na primer neko penušavo vino, tako ja onako imam tu da kažem onu dečiju radost, i prosto recimo kad krene vreme posta, ja mogu svega da se odreknem, i hrane i masti, i svega, ali vino je nekako nešto, moja slaba tačka, i to mi nekako ovako predstavlja, da kažem malo veći izazov da kažem, i molitve i sve, ali vino nekako, ono, uvek se njemu radujem kad dođe razrešenje na ulju, ono, subota, nedelja, onda da, to bude onako užitak, uf, parexelans, da.

Milica

E, tad treba naći meru.

Vasilisa

Da, odma sam se onako.

Milica

Da, u drugom pravcu može da ode razgovor. Da li si nekad probala da slikaš vinom?

Vasilisa

Ja obično imam neke eksperimente koje pokazujem drugima kako da vide da li je crveno vino tretirano hemikalijama, ili nije, pa onda često na salveti napravimo ovako neke geometrijske oblike, ali nisam, postoji posebna tehnika vinorel, u stvari pandam na akvarelu, nisam, jer meni je nekako bilo uvek žao da to vino završi na papiru, i na salveti, čak i ovaj dok kuvam gledam da ono negde treba da se ovako malo više ostavi vina. Volim više kada ga je za mene i za društvo, ali svi oni koji me dobro znaju, znaju da uvek imam nešto u arhivi lepo i sviđajuće, da.

Milica

Dobro. Vino je strast. U jednom trenutku si rekla da je lov način života. Osim tog strpljenja, kontakta sa prirodom, ali na doslovan način, šta još karakteriše život jednog lovca? Kakva je to filozofija?

Vasilisa

Pa karakteriše ga druženje. To je ono što recimo mnogima nije jasno, i koji misle da je lov samo klasičan odstrel. Lov je najmanje to. Lov je da kažem tako jedna društvena pojava, gde sam mnogo puta recimo u životu upravo najveće poslove radila upravo sa lovcima, jer sam se bavila i dosta i portretom i tim nekim animalnim crtežima, što mi je jako blisko, i onda sam imala upravo naručioce lovce. Ja sam dosta kroz taj svet, imam dosta prijatelja odatle i dosta putujem što se samog lova tiče, i nekako bih izdvojila da je pored te, da kažem, neke brige o divljači, praćenju divljači u prirodi i tako, taj neki društveni aspekat lova jako bitan, gde se vi susrećete sa lovcima koji baš i nemaju neke etičke norme, koji baš i nisu dobri ljudi, jer smatram da dobar lovac mora da bude dobar čovek. Loš čovek, teško da može da bude dobar lovac. I to se u startu zna, sa kim možete da lovite, sa kim ne. Vrlo brzo se otkriju neke loše stvari ličnosti, za razliku od recimo nekog druženja gde ne možete baš tako brzo da nazrete karakter neke osobe. U lovu se to dosta brzo vidi, i ko je sebičan i ko voli da prepusti prijatelju, i ko se prema meni ophodi kao prema dami, ko me tretira kao drugara.

Vasilisa

I to mi je nekako onako uvek bilo zanimljivo, da kroz taj lov u stvari počnem da upoznajem na neki novi način i ljude, način na koji se oni ponašaju, način na koji žive. Mnogo puta sretnem, recimo, nekog muškarca koji se predstavlja da je neka faca, da je on sav od kamena, da je on kao stena, međutim odemo u lov, kvrcne neka grančica, on se precepi i kao šta se desilo, šta se desilo, ili izađe neka divljač, on ne zna gde se nalazi, i počne da promašuje i tako. Prosto su to neke onako da kažem i lovačke priče, i neke fascinantne stvari koje se vide, ili recimo kad su hajke gde imate po 200-300 lovaca koji se skupe. Kad se deli hrana, vidite ko je prijatelj, i ko je ovako malo sebičan, ko gleda na sebe. Tako da me to na neki način da kažem ono samo vraća u te neke detinje dane, kada smo se svi igrali na ulici, kada smo znali da delimo, da se radujemo tuđem uspehu. Isto je tako i u lovu prosto. Ja nisam ljubomorna, odnosno ne osećam zavist, ako kolega nešto odstreli, naprotiv ono svi gledamo da pomognemo, i tu se taj neki krug ljudi, da kažem onako, dosta smanji.

Vasilisa

U početku je bio dosta velik, ali se tu smanjuje. Za razliku od tog nekog životnog kruga ljudi, koji je u početku bio dosta mali, i koji se sada dosta uvećavao. I ako su me učili da ću kroz život biti kao na nekoj piramidi, da što smo stariji to imamo manje i manje prijatelja, ja potvrđujem sasvim suprotno, i mislim da čovek i u kasnim godinama može da stekne izuzetne prijatelje, i kolege i eto to što se mene tiče, i lovce i umetnike, pa eto i vinare na kraju krajeva.

Milica

Šta je sada u fokusu interesovanja kada je reč o slikarstvu? U kom pravcu će ići recimo?

Vasilisa

Pa evo ja završavam…

Milica

Neka sledeća faza, i neka sledeća izložba.

Vasilisa

Da, ja završavam. Pre par meseci sam imala izložbu u Knjaževcu, koja je nosila naziv svi moji ciklusi. Onako, i ako sam žena, malo u prenesenom značenju, ali sam sve vreme svoje slikarstvo, svoje crteže, slike i kroz mozaik i kroz te prostorne 3D crteže, radila te neke bubice, jelenke, leptire, tvrdokrilce i tako. Koji su imali neku posebnu draž, da predstave te neke, da kažem, muško-ženske odnose, korelacije i koji su mi uvek služili kao zamena muškog i ženskog simbola, tog Adama i Eve, tog pra iskona našeg, i te njihove komunikacije. I onda sam rešila da se u svim medijima, da kažem, nekako pokažem, gde sam krajem ove godine, evo već zaokružila taj ciklus, i ja mislim da ću izložbom u Paraćinu konačno staviti, da kažem, ono, tačku na sve to i da ću Bože zdravlje od sledeće godine se vratiti ponovo portretu, gde mi je plan da sve te tehnike koje sam oprobala u ovim ciklusima primenim i na to, da kažem, nepresušni oblik inspiracije, a to je kako Andrić kaže, oči se nikad ne mogu nagledati zvezdanog neba i ljudskog pogleda, odnosno očiju. Tako da ja mislim da je to tema koja mene i dalje drži, i čini budnom i želim da joj se vratim prosto sad.

Vasilisa

Nadam se da ću imati vremena, da radim te neke portrete na malo modernij način, da to budu ono što kažu life size, znači prirodna veličina i u visini i u širini, da se malo bacim na tu neku materializaciju koju ovako volim, i sama sa sobom nekako razvijam. Pa da vidim gde će taj put da me odvede, da pokušam nešto i u mozaiku, nešto na papiru, jer mislim da je ipak crtež neko moje najlepše sredstvo komunikacije u, da kažem, u ovoj sferi.

Milica

Lepi planovi, evo želje sa ove strane da se sve to i ostvari. Hvala na izdvojenom vremenu, meni je bilo jako prijatno i verujem da smo podelile stvarno mnogo tog neobičnog.

Vasilisa

Pa eto, jam islim da smo barem deo, da, ali eto, drago mi je da sam imala priliku eto i da neke svoje stvari ispričam koje ranije nisam, i hvala ti na divnom vođenju i na inspirativnim pitanjima.

Milica

Hvala tebi mnogo i kažem još jednom, stvarno sam sigurna da tvoj prosto životni put, i sve ono što radiš, ali i ona prva rečenica da možeš da budeš ono što jesi.

Vasilisa

Mislim da svako može.

Milica

Da je to jako važno, i jako podsticajno u ovom vremenu. Mislim, suprotno od toga šta nudi, mi imamo neka svoja ograničenja. Ja razumem ovaj trenutak kao vreme beskonačnih mogućnosti, a istovremeno svi mi u njemu stavljamo sebi brojne vrata i brojne prepreke.

Vasilisa

Pa jeste, ja volim da kažem tu neku, to neko stanje ekstenzivne neke sreće, ekvilibrijuma, gde zaista mogu da živim to što mi je dato, i da uživam u svemu tome. Postoji jedna knjiga koja mi je dosta promenila pogled na najordinarnije stvari, a to je od Orhana Pamuka, knjiga ” Muzej nevinosti”, gde on počinje roman sa pričom, najsrećniji dan u mom životu. I gde počinje da priča kako se, kao i svake srede, on i gospođa Fusun viđaju u njegovom stanu, i kao i svake srede ona je udata, on je solo i kao i svake srede ona odlazi od kuće i nosi takvu, i takvu haljinu, i sad ja čitam sve vreme i kao i svake srede on je poljubi u čelo, i sve neke, svakodnevnicu bukvalno opisuje, i ne kapiram zašto je to najsrećni dan u njegovom životu, gde ja na kraju romana zapravo saznajem da je to bio posljednji put kada su se njih dvoje sreli, i bili zajedno. I onda sam prosto rekla sebi da mi nikad ne znamo kada je taj trenutak, i kada će to biti zadnji dan, i kada je naš sudnji dan, tako da sam počela da zaista svaki dan doživljavam kao najsrećeniji dan u mom životu.

Vasilisa

To me dosta promenilo, da ne obraćam više pažnje na te neke stvari koje nam ulaze u auru, koje nam ruše to spokojstvo, sad taj mir. I onda sam naučila da nekako kažem sebi, ma dobro, nema veze, pusti to i idemo dalje. Uvek je tu čaša dobrog penušavca, uvek su tu moji najbliži, bliski prijatelji. Pogledam u ateljeu šta sam uradila tog dana, i onda sve nekako bude mnogo mirnije i bolje.

Milica

Hvala za ovu dodatnu ispiraciju na kraju. Ovako ćemo i završiti ovu epizodu podkasta, ” Moje najbolje godine, to sam ja”. Naravno, nastavljamo dalje. Svi komentari su svakako dobrodošli kao i predlozi, jer tu smo da vam pružimo one vrednosti koje za vas mogu da budu korisne, kako biste, ukoliko poželili, mogli da unapredite kvalitet svog života. Vidimo se u narednoj epizodi.