Lovan

Novac urla. Novi novac, urla još više. Puva se, zauzima prostor, poput tetreba u teranju, glasan je i osvajački nastrojen.

Novi novac ima narcisoidni poremećaj ličnosti, brbljiv je i površan, voli da bude slušan, da bude u centru pažnje. Novac ima neobičnu slabost – da pomisli da je pametniji od drugih, da je cifra na bankovnom računu nekako u vezi s koeficijentom inteligencije, da je lepši od drugih, i zanimljivji i seksualno privlačniji. Novac se ponaša kao razmažena holivudska zvezda, i uveren je da njegovo prisustvo, ma gde da se nalazi, čini čast svakom društvu i prostoru koje počasti svojim prisustvom.

Nedavno, na jednoj esnafskoj proslavi, na kojoj se godinama skuplja isto društvo, pojavio se izvesni milijarder koji je odjednom bio u centru pažnje. Ono što me je zapanjilo jeste – kako je Beograd, malo-pomalo, pristao na tu, skoro nušićevsku malograđanštinu.

Nekada, dok je ovaj svet još uvek bio normalan, pitanje novca nije bilo nikakvo pitanje. Lovani, ako ih je i bilo, bili su nebitni. Nisu mogli tek tako da sede za stolom s profesorima univerziteta, umetnicima, doktorima, glumcima, sportskim zvezdama. Ako su i sedeli, trudili su se da slušaju pametnije i obrazovanije, i duhovitije od sebe, i bili su srećni ako bi dobili priliku da poruče turu pića, ili da plate večeru ljudima koji su tada bili smatrani malim bogovima duha i znanja, i talenta, i života.

Sada je lovan centar sveta – oko njega, kao krupne zunzare, kruže ljudi koji inače imaju zanimanja, i odličan standard, ljudi koji vrlo dobro znaju da bogatstvo nije influenca pa da se lako prenosi. Obigravaju oko njega kao oko nekog sjajnog društvenog božanstva, zaslepljeni lakoćom s kojom se postaje centar sveta, i najpametniji, i najduhovitiji, i seksualno najpotentniji.

U vreme u kome je novac najveće božanstvo, nije teško, izgleda, postati bog, i nije budali teško da poveruje da je, kad skoči na platnu karticu, nekako viši od svih ostalih – mnogo teže je, očigledno, odupreti se toj fascinaciji bogatstvom i moći.

Nije slučajno što su i naša deca, dečaci uglavnom, u nedavnoj TikTok anketi, na pitanje šta žele da budu kad porastu, mahom odgovarala da žele da budu bogataši.

Nisu deca ništa kriva. Mi im ostavljamo u nasleđe svet u kome važe druge vrednosti od onih na kojima smo mi porasli. Svet u kome je glavni ideolog Juval Noa Harari koji u svoji knjizi Sapiens, kratka istorija čovečanstva lepo kaže: „Novac je najsveobuhvatniji i najefikasniji sistem uzajamnog poverenja ikada osmišljen.”

A naš svet, i vrednosti na kojima je počivao, možda je najbolje opisao Duško Radović: „Ima velike sirotinje među našom decom kojoj, sem para, roditelji ništa nisu mogli dati.”