Frančeska Albaneze – žena koja je otvorila neprijatna pitanja na koja normalni ljudi nemaju odgvor

Da nisam bio na Dorćol placu, koji je bio toliko prepun da sam gostovanje Frančeske Albaneze gledao preko striminga na video-bimu, i da sa drugaricom nisam imao žučnu raspravu, verovatno ne bi ni došlo do ovog članka, iako je Frančeska za mene prava heroina.

Mnoge ličnosti ne postanu poznate zato što imaju formalnu moć, već zato što izgovore ono što mnogi ne žele da čuju. Frančeska Albaneze, italijanska pravnica i stručnjakinja za ljudska prava i Bliski istok, od maja 2022. obavlja funkciju specijalne izvestiteljke Ujedinjenih nacija za stanje ljudskih prava na okupiranoj palestinskoj teritoriji. Ta funkcija, sama po sebi, nije sudska, niti njeni izveštaji imaju snagu presude. Pa ipak, malo je dokumenata iz sistema UN poslednjih godina izazvalo toliko političke buke kao njeni.

Insistiranje na odgovornosti

U vremenu kada je međunarodni jezik često pažljivo sterilisan, diplomatski obazriv i lišen svake reči koja bi mogla proizvesti političku posledicu, Albaneze je izabrala drugačiji put. Nije govorila samo o humanitarnoj katastrofi, ni samo o kršenju ljudskih prava u opštim formulacijama. U svom izveštaju iz marta 2024, pod naslovom Anatomy of a Genocide, otvorila je najteže moguće pitanje: Da li se u Gazi odvija proces koji zaslužuje da bude analiziran kroz okvir genocida? Taj trenutak bio je prelomni. Od tada, ona više nije bila samo jedna od mnogih izvestiteljki UN, već figura oko koje se lome moralne, pravne i geopolitičke podele savremenog sveta.

U tome i jeste suština njenog uticaja. Frančeska Albaneze nije postala kontroverzna samo zbog onoga što tvrdi, već zbog onoga što njeni tekstovi traže od drugih – da prestanu da se skrivaju iza praznih reči zabrinutosti. Njeni izveštaji nisu presude, ali jesu dokumenti koji pokušavaju da političku ravnodušnost pretvore u pitanje odgovornosti. To je ogroman pomak. Mnogo je lakše govoriti o tragediji nego o odgovornosti. Mnogo je lakše žaliti žrtve nego imenovati sistem koji do žrtava dovodi. Albaneze je insistirala upravo na tom drugom koraku.

Kasniji izveštaji dodatno su pojačali tu liniju. U izveštaju iz 2025. godine, From economy of occupation to economy of genocide, fokus više nije bio samo na državama i vojnim operacijama, već i na širem sistemu koristi, profita i saučesništva. Drugim rečima, pitanje više nije bilo samo šta se događa Palestincima, već i ko od toga indirektno ili direktno ima političku, ekonomsku ili stratešku korist. Time je rasprava prešla još jednu granicu: iz sfere ratnog prava u sferu globalne moralne ekonomije.

Za jedne glas savesti, za druge politički problem

Upravo tu leži razlog zbog kog je Albaneze za jedne glas savesti, a za druge neprihvatljiv politički problem. Kada neko ostane u okvirima opšteg humanitarnog jezika, svet ga uglavnom može podneti. Kada počne da postavlja pitanje saučesništva država, saveznika, kompanija i međunarodnih struktura, tada više nije samo izvestilac. Tada postaje smetnja, pa su Frančesku izbrisali – nema kreditne kartice, ne može da posluje onlajn, ni ona ni njen porodica, i možda je baš to najzanimljiviji deo cele priče. Svet često nema problem sa izveštajima o ljudskim pravima dok god su dovoljno tihi, dovoljno tehnički i dovoljno udaljeni od stvarnih posledica. Problem nastaje onda kada takav izveštaj počne da menja politički teren i svest ljudi.

Naravno, oko Frančeske Albaneze ne vodi se samo rasprava o činjenicama, već i o tonu, jeziku i granicama mandata. Njeni kritičari tvrde da koristi previše politički nabijen rečnik, da izlazi iz okvira nepristrasnog ekspertskog govora i da svojim formulacijama dodatno polarizuje već eksplozivnu temu. Njeni branioci odgovaraju da je problem upravo u tome što je predugo vladao jezik međunarodne pristojnosti koji nije bio u stanju da imenuje razmere patnje i strukture odgovornosti. Ta rasprava nije beznačajna. Ona, zapravo, otkriva jedno od ključnih pitanja današnjice: Da li se o masovnom stradanju može govoriti neutralno, a da se time ne postane saučesnik u njegovom prikrivanju?

Zanimljivo je da je njena figura postala toliko sporna da je sama odbrana njenog prava da govori prerasla u međunarodnu temu.

Koordinacioni komitet specijalnih procedura Saveta za ljudska prava UN u februaru 2026. javno je osudio napade na nju, ocenjujući ih kao kampanju zasnovanu na dezinformacijama. Amnesty International je gotovo istovremeno kritikovao napade više evropskih ministara na Frančesku Albaneze i stao u odbranu njenog mandata. To ne znači da su svi saglasni sa svakom njenom formulacijom. Ali znači da je spor oko nje prerastao ličnost jedne žene i postao spor oko samog prostora koji međunarodni sistem još dopušta za nezavisno, oštro i politički neugodno izveštavanje.

Zbog toga Frančeska Albaneze danas više nije samo ime iz jedne fusnote dokumenta UN. Ona je simptom našeg vremena. Vremena u kojem je manje šokantno masovno stradanje nego imenovanje tog stradanja. Vremena u kojem su mnogi spremni da podnesu patnju na ekranu, ali ne i reči koje tu patnju prevode u odgovornost. Vremena u kojem problem često nije ono što se događa, već to što je neko odbio da govori kao da se ništa posebno ne događa.

Možda se zato najvažnije pitanje u vezi sa Frančeskom Albaneze ne tiče samo nje. Nije suština da li se neko slaže sa svakom njenom rečenicom, niti da li je svaka njena formulacija politički mudra. Mnogo je važnije šta njen slučaj otkriva o nama. O svetu koji i dalje voli da govori o ljudskim pravima, ali znatno manje voli ljude koji ta prava brane onda kada to postane politički skupo. O međunarodnim institucijama koje rado proizvode izveštaje, ali se uznemire kada neki od tih izveštaja pređe granicu birokratske pristojnosti i dotakne stvarnu raspodelu moći.

U tom smislu, Frančeska Albaneze jeste kontroverzna figura. Ali možda ne zato što je previše radikalna, kako tvrde njeni protivnici, niti zato što je nepogrešiv glas savesti, kako je vide njeni poštovaoci. Možda je kontroverzna zato što nas tera da se suočimo sa jednom neprijatnom istinom – da savremeni svet često nema najveći problem sa zlom, već sa njegovim imenovanjem.

Naslovna fotografija – © lev radin / Shutterstock.com