Da kolektivno mislimo samo o sreći

U meni jesen je mada kažu svi da sad je proljeće, u meni tuga je jer si ti ko zna gdje… Da te gledam kako žuriš kad mi dolaziš… RIP Halid Bešlić

Komšije znaju šta je tuga. Da pevaju o njoj, žive tugu. Nije im teško da puste suzu i zaplaču za devojkom. Da lepo slože ljubavi, od školske do bračne, od prolazne do vatrene, pijane, a nikad prežaljene.

Da sam zaplakala, jesam, a da neću više da plačem uz tužne pesme, odlučila sam. Danas.

U čast svim tužnim pesmama i njihovim interpretatorima. Da ih izazovem da pišu o sreći, da kolektivno mislimo samo o sreći. Da nas okružuju samo srećne ljubavi ili da ih mi svaku kao najsrećniju doživimo. Na dan, na mesec dana, tri nedelje ili tri meseca. Pola života ili ceo život.

Samo se sećajmo topline, ljubavi, osmeha, zagrljaja. Kad ideš ti ka njemu i on ka tebi.

Ajmo, samo još danas i nikad više:

Ko bi rekô čuda da se dese… da ne mogu tebi doćʼ, da ne mogu ulicom ti proćʼ… i Hej samo da mi je da se kući vratim ranije.

Lakše je da se secka luk uz Halida, za vjek i vjekova.

De profundis, clamavi ad te, Domine. Psalam 130