Tokio – tiha ravnoteža usred urbane vreve (I deo)

Na put u Tokio uputili smo se iz Kine, 31. decembra, avio-kompanijom China Southern. Let je trajao tri sata, a avion je bio pun do poslednjeg mesta.

Opšte informacije

Prilikom ulaska u Japan potrebno je da popunite forumular – entry registration. Najbolje je da to uradite pre puta, ali nije strašno i ako formular popunite nakon sletanja, jer vam posada u avionu ponudi QR kod koji vodi do stanice za registraciju. A ako ni to niste u mogućnosti da uradite, jednostavno popunite formular pre pasoške kontrole i – to je to.

Kako da se prevezete do dela grada u kome ste smešteni? Metro je brzo i jednostavno rešenje; dugi hodnici i nivoi lepo su povezani i obeleženi. Prvi utisak je da je sve jako staro, kako stanice tako i unutrašnjost samog metroa. Ono što je ostavilo poseban utisak je da greju sedišta, što prija u hladnim danima. Inače, temperatura koja nas je pratila za vreme ovog boravka bila je između 10 i 15 stepeni, bez padavina.

Druga opcija za prevoz je taksi. Od aplikacija za vožnju po gradu, preporučila bih Uber ili DiDi jer nema komplikacija sa lokalnim brojevima.

Inače, u Japanu se vozi levom stanom puta, tj. volan je sa desne stane vozila. Razlozi su istorijski, a potiču iz 19. veka kada su prvi železnički sistem gradili Britanci, te su se vozovi kretali levom stranom, što je kasnije preneto i na drumski saobraćaj, a onda je i 1924. godine to zakonom propisano. To znači da nisu „izabrali suprotno” već su nastavili sopstvenu istoriju. Iskreno, to je detalj koji me je iznenadio, nekako sam ga propustila i bila sigurna da je to samo u Hongkongu, Tajlandu, Singapuru, Maldivima, Šri Lanki, Makau i Maleziji.

Kurs: u vreme boravka 1 evro menjao se za 183 jena (JPY). Klasične menjačnice ne postoje. Postoje samo aparati za promenu novca, ali je kurs oko 10 odsto niži od zvaničnog.

Kada već spominjem novac – u Japanu je keš i dalje najpouzdaniji i najjednostavniji način plaćanja. Mali restorani, barovi, radnje i hramovi žele da izbegnu provizije na kartice, navikli su na keš koji funkcioniše decenijama i nemaju potrebu za promenom sistema. Niska stopa krađa znači da držanje gotovine nije stres i da nije rizično nositi keš sa sobom.

Kartice i QR plaćanja se šire, ali Japan menja navike polako i promišljeno.

Zaključak je da keš u Japanu nije znak zastarelosti, već praktičnosti, kontrole i poverenja u sistem, ali za mene, i u današnje vreme, to je bilo ipak malo čudno i neočekivano.

Šibuja-© Hit1912/Shutterstock.com

Šibuja – grad u pokretu, ljudi u ritmu

Ono što se može primetiti dok šetate gradom, a prva stanica nam je bila Šibuja (Shibuya) i čuveni pešački prelaz rezervisan za prelaženje po nekoliko puta radi dobre fotografije, to je da su ljudi bukvalno ludi za igračkama i igricama. Bezbroj radnji sa aparatima, vending mašinama koje su prepune ljudi u potrazi za svojim plastičnim, krznenim ili zvučnim dobitkom.

Neobični zvuci pratili su nas svuda po gradu. Ovi zvuci liče na ptice, na video-igrice, dečje pesmice…

Iznenadila me je i vožnja kartinga ulicama, što je potpuno legalna turistička atrakcija, a inspiracija su opet video-igrice, anime estetika i cosplay (costume play ili kostimirana igra) kulture.

A onda i vrlo neobičan tuning meetup! O čemu se radi? Dok smo šetali ulicama Šibuje nekoliko automobila sjajne karoserije, sa podignutim haubama, privuklo je pažnju prolaznika. Sjajni motori, pažljivo izloženi, bili su pravo malo remek-delo tehničke strasti. Ovi automobili nisu stajali zbog kvara ili nekog problema. Radilo se o neformalnim susretima ljubitelja automobila – to su mesta gde se deli znanje, hvale modifikacije i slavi posvećenost detaljima.

U tom trenutku, grad se pokazao kao zbirka malih zajednica koje žive svoje strasti, čak i usred urbane vreve.

Ljudi sa maskama

Lokalno stanovništvo u Japanu nosi zaštitne maske iz više praktičnih i kulturoloških razloga – ovo ponašanje je počelo mnogo pre pandemije. Ukratko, maske su deo kulture, obzira i lične discipline, a ne znak panike.

Pitala sam za razloge i njih je više: da ne zaraze druge, zatim zbog jakih alergija, nose ih u javnom prevozu – više zbog osećaja ličnog prostora i socijalne distance, dok je neki nose radi estetike i praktičnosti, u smislu – ako nemaju šminku, sakrivaju umor ili ne žele da komuniciraju. I na kraju, nose ih kao modni detalj uz garderobu.

VIDEO

Neon ili svetlo kao jezik

Tokio je grad neonskih reklama koje obasjavaju grad u večernjim satima. I inače, ovaj grad živi u dva potpuno različita sloja – dnevnom i noćnom. Neon nije slučajan, on je funkcija, estetika i kultura u jednom.

Danju je Tokio disciplinovan, suzdržan i arhitektonski neutralan, zgrade su tihe, svedenih boja i uopšte ne dominiraju. Noću grad „govori”. Neoni služe za orijentaciju (ime radnje, sprat, ulaz), da privuku pažnju u gustoj urbanoj strukturi i daju identitet svakom bloku. U ovom gradu sa milionima ljudi, svetlo je jezik.

Japanski znakovi (kanji, katakana) su vizuelno snažni i neon ih pretvara u grafiku, ritam i urbanu kaligrafiju, pa zato ulice izgledaju kao živi plakati. S druge strane, filmovi, anime, fotografija, učinili su neon vizuelnim potpisom Tokija i grad je to prihvatio kao deo svog identiteta. U jednoj rečenici – danju je Tokio disciplina, a noću poezija od svetla.

Moda kao izraz grada

Ono što skreće pažnju je, naravno, moda, i to ženska. Postoji više jasno definisanih pravaca, tj. stilova koje sam svakodnevno sretala na ulicama Tokija. To su modni pravci, kao punk ili goth u Evropi: crna odeća, porcelanska koža, dramatična šminka.

S druge strane, japanska pop-kultura (anime) utiče na devojke, te se one izražajno šminkaju, sa naglašenim konturama i velikim očima. Njihova ideja nije prirodnost, već stilizovana realnost, a to je lik koji „živi” u gradu.

© privatna arhiva

U Japanu je društvo vrlo strukturisano i formalno. Moda i šminka su način da izađu iz uloge, da pokažu ko su, makar vizuelno kao bezbedan način individualnosti. Za mnoge žene, pa i muškarce, šminka je vizuelna umetnost, performans i kreativni izraz. Žene ne rade to da bi se dopale, već da bi bile viđene kao ideja.

Tokio je jedan od retkih gradova gde ekstremni stil ne izaziva osudu i različitost je normalna.

Većina Japanki se ne šminka tako – gorepomenuto je mali, ali vizuelno upečatljiv deo urbane scene.

I kao zaključak, to nije „kako se žene u Japanu šminkaju”, već kako neki ljudi biraju da izgledaju kada imaju slobodu da budu drugačiji.

Kada smo kod šminke, ne mogu a da ne pomenem opsednutost kozmetikom. U par navrata ulazili smo u čuveni lanac prodavnica Don Quijote. Broj ljudi koji kupuje, prepune korpe, neverovatna ponuda japanske i korejske kozmetike za sve moguće potrebe, ostavila me je bez teksta.

Ginza-Shutterstock.com

Nova godina – simbolika i doček

U japanskoj simbolici, doček Nove godine daleko od kuće, naročito u zemlji drugačije kulture, ne smatra se lošim znakom, naprotiv.

Nova godina u Japanu simbolizuje reset.

Ako je dočekaš u drugoj zemlji, veruje se da ostavljaš stare obrasce iza sebe i ulaziš u godinu otvorenog uma i čiste namere.

Za nas iz Evrope, to se tumači kao širenje sudbine, a ne gubitak korena.

U japanskoj simbolici, kretanje u trenutku prelaska godine znači da se energija ne zadržava, ona teče i to se vezuje za nove prilike, promene koje dolaze prirodno i lični rast.

Videćemo šta će nam doneti ova godina…

U Tokiju, za doček 2026. godine, nije bilo tradicionalnih, velikih, spektakularnih vatrometa kao što je u mnogim zapadnim zemljama, jer se u Japanu novogodišnja proslava razlikuje od zapadnih – fokus je na događajima odbrojavanja, hramovima i porodičnim ritualima, a ne na velikim noćnim vatrometima.

A pre samog dočeka, bilo je prelepo uživati u umetničkoj neonskoj iluminaciji i svetlosnim efektima na zgradi gradske vlade u Tokiju (Tokyio Metropolitan Government) i oko nje.

Međutim, u šetnji nakon novogodišnje večere, koja je morala biti unapred rezervisana, na dosta mesta se na samoj ulici i trgovima slavilo. Ne mogu da izostavim utisak ulica punih đubreta od pića i jela, jer kante za đubre ne postoje i tu definitivno nema mesta priči o besprekornoj čistoći.

U tom smislu, Tokio me je iznenadio na jedan neočekivan način. Iako se često govori o čistoći, mnogi delovi grada deluju staro i istrošeno, sa tragovima vremena koji se ne skrivaju. Fasade, prolazi, čak i pojedine ulice, sve nosi patinu svakodnevice. Kao što sam pomenula, kanti za đubre gotovo da nema i to u početku zbunjuje, posebno što dolazimo iz Evrope. Otpad se jednostavno nosi sa sobom, diskretno, bez ostavljanja tragova iza sebe. Čistoća ovde ne znači sterilnost, već odgovornost, manje se oslanja na infrastrukturu, više na ličnu naviku.

Možda zato grad ne deluje novo, ali deluje ʼkorišćenoʼ. I u toj iskrenoj istrošenosti ima nečeg vrlo stvarnog.

Naslovna fotografija -Tokio-panorama-Shutterstock.com