Pijaca
Jedna obična sličica iz svakodnevice, ulepšala mi je dan.
Pijaca je za mene posebno mesto, metafora antičkog trga – ako hoćete, društveni događaj specijalne vrste, mesto susreta sa poznanicima i prijateljima, ali takođe i neka vrsta teatra spontanosti – u svakom slučaju, mesto gde čovek dobre volje može zaista da uživa u šarenilu sveta na tezgama i oko njih.
Zapanjilo me je koliko ima stranaca – mnogi od njih, očigledno, žive u Beogradu, a mnogi dolaze na pijacu samo da uživaju u čudu života. Engleski, francuski, ruski, kineski, grčki, mešali su se sa srpskim dovikivanjem, lavežom pasa na povocima i udaljenim zvucima narodnjaka koje je neko odvrnuo na radiju, u delu u kome se prodaju antikviteti iz kontejnera. Pravili su neverovatnu gužvu, na primer ispred kioska u kome se prodaju dimljene butkice, rebarca, čvarci i slanina, kao da te đakonije nikada nisu videli izvan samoposluge u kojoj su prerađevine uredno isečene, ʼisporcijaneʼ i zapakovane u vakuum. Slobodno tržište bilo je u punom zamahu – zbog povećane potražnje, cene su bile više, i stare domaćice su tiho mrmljale sebi u brade da je bezobrazluk koliko je sve poskupelo, i na svakoj tezgi na kartonu pisalo je da je krompir iz Ivanjice i ajvar iz Leskovca, a jedan novajlija na pijaci reklamirao je najzdraviju biljku na svetu – potočarku, i prodavao mali svežanj za 200 dinara.
Bundeve, sušene paprike, lica, glasovi, osmesi, svi smo sve to videli bezbroj puta.
I onda, dok se i sama probijam između tezgi, čujem kako jedan nakupac, Rom, inače uvek spretan sa rečima, sklon da daje komplimente i talentovan da čak i meni uvali prezreli paradajz ili suviše mekane šljive, priča ruski. Zapanjena, zastala sam na trenutak.
Slobodno tržište, slobodan protok ideja i ljudi, rad sa mušterijama i snalaženje u surovoj pijačnoj utakmici vikendom, nagnalo je ovog genijalca da nauči nekoliko rečenica na stranom jeziku i tako osigura srećno putovanje svoje robe.
„Harašo”, ponavljao je. „Bы не пожалеете об этом”, ubeđivao je mladi ruski par, iskusan i siguran kao da je bar jednu sezonu učio škole u Moskvi. Izgledao je tako samouvereno dok im je trpao u kesu zelenu salatu, blitvu i zelje. „Это очень хорошо”, zaključio je, ni ne sanjajući da je tog dana na pijaci bio pravi pravcati oriđinal.
Pod utiskom tog njegovog ruskog i tog njegovog trgovačkog truda prošao mi je ceo dan.
Beograd je svet, pomislila sam, smejući se.
Lik je dokazao u praksi istinitost one moje rečenice – da je život divan za one koji su spremni da uče, i pakao za one koji misle da sve znaju.