Četiri strane srca: Poslednji šapat Fransoaz Sagan

Piše: Ana Bastić

Zamislite rukopis otkucan na pisaćoj mašini, požuteo, neuredan, s tragovima jedne epohe. Zamislite da ga nađete decenijama kasnije, u fioci ili koverti, kao izgubljeno pismo koje čeka da se pročita. Upravo tako je poslednji roman Fransoaz Sagan Četiri strane srca došao do nas – posthumno, gotovo slučajno, kao šapat iz prošlosti.

Kontroverzna, kako u svojim romanima tako i u privatnom životu, Sagan je autorka koja je već u svojoj osamnaestoj godini zaludela svet svojim prvencem Dobar dan, tugo. Bila je oličenje francuske buržoaske dekadencije: kafići na levoj obali Sene, luksuzne vile na Azurnoj obali, ljubavne intrige, ravnodušnost, strah, melanholija – glavni motivi njene književnosti. Istakla se kao simbol slobode mlade žene koja je živela u trenutku i bez ograničenja: elegantna i moderna.

Udala se 1958. godine za izdavača Gija Šolera, dvadeset godina starijeg od nje, i razvela se već dve godine kasnije. Potom se udala za Roberta Vesthofa, oficira američke vojske i ljubitelja muzike, koji se kasnije posvetio vajarstvu. Njihova veza iznedrila je njenog jedinog sina: „Znam kako je biti drvo s novom granom: to je imati dete.” Nesposobna da podnese brak, Sagan se ponovo razvela, a 1976. godine započela je vezu sa stilistkinjom Pegi Roš, koja joj je bila inspiracija za jedini svetli lik u ovom romanu.

Poznati romani su joj Volite li Bramsa, Izgubljeni profil, Izvestan osmeh, ali nijedan nije doživeo slavu njenog prvog dela. Njeni junaci nisu brinuli o novcu već o osećanjima, njihovoj prolaznosti, ravnodušnosti i dosadi. Pariz i francusko društvo nisu prikazani kroz velike političke ili istorijske događaje, već kroz atmosferu, međuljudske odnose i stil života.

Kako izgleda Pariz i francusko društvo u romanima Fransoaz Sagan?

Pariz je mesto salona i luksuznih vila, ali i diskretne melanholije iza tog sjaja. Ona ga majstorski slika kroz ulice, večere, brze vožnje automobilom, izlete na Azurnu obalu, kroz svakodnevicu mlade elite. Grad je više kulisa za unutrašnja stanja junaka: ljubavne krize, osećaj dosade, potragu za slobodom i užicima. Dominira buržoazija i intelektualna elita – imućni ljudi, koji ne brinu o materijalnom već o emocijama, ljubavnim zapletima i sartrovski obojenim egzistencijalnim pitanjima. Njeni junaci često su mladi i bogati, pomalo izgubljeni, nevezani za tradicionalni moral. Seksualna sloboda, preljuba i komplikovani odnosi su stil njihovog života. Iza spoljašnjeg sjaja, međutim, uvek vrebaju praznina, melanholija i dosada – a u Četiri strane srca ta unutrašnja usamljenost postaje glavna tema.

U ovom romanu slika je drugačija. Radnja se odvija van Pariza, u Tureni, i već na prvoj stranici oseća se mračniji ton. Junaci nisu bezbrižni mladi ljudi, već odrasli, pomalo već umorni od sebe i svojih života. Ludovik, čovek koji je jedva preživeo saobraćajnu nesreću, vraća se u život (ovaj događaj je autobiografski – Sagan je doživela stravičnu nesreću dok je vozila svoj „Aston Martin”, što joj je preokrenulo život). Umesto porodične topline, Ludovika dočekuje proračunata supruga Mari-Lor, koja bi radije bila udovica, i već je osmislila muziku za njegovu sahranu.

U romanu se pojavljuje i njegov otac Anri, čovek koji se najbolje može opisati ovim rečima: „Nije bio zao, ali nikada nije pomislio da bude ljubazan; iako nije bio tvrdica, nikada nije pomišljao da bude velikodušan i pokazivao je potpunu ravnodušnost prema mišljenju drugih.” Zatim Fani – zabavna kao i njeno ime, oličenje blagosti, ženstvenosti i ljudske topline. Ona je majka Mari-Lori. Njenim dolaskom u vilu započinje otrovna drama unutar zidova provincijske kuće.

Ako je u Dobar dan, tugo bilo puno sunca, mora i mladalačke drskosti, Četiri strane srca je roman zatvorenih vrata i klaustrofobičnih odnosa. Nema letnje obale, nema mladalačke igre i opuštenosti. Umesto toga, tu je hladna analiza ljubavi koja se pretvara u prezir, i porodica u kojoj su osećanja i briga za druge velika nepoznanica.

Sagan je uvek bila virtuoz psihološke analize, često na duhovit način, pa je ovaj roman, zapravo, jedna neverovatna buržoaska komedija. Ovde, međutim, ide korak dalje: nema više ni šarma, ostaje samo ironija, cinizam i beskrajna saganovska melanholija.

Zbog toga je roman Četiri strane srca dragocen. To nije savršeno delo, već ogledalo njene zrelosti i odsustva iluzije.

Ako njen prvi roman otvara vrata u svet mladalačkog uživanja i tuge, poslednji ih zatvara šapatom: Eto, tako izgleda kraj priče – bez iluzija, ali sa dragocenom iskrenošću.

Naslovna fotografija – © Travel-Fr/ Shutterstock.com