Zlatno sunce Inka – više od putovanja u Maču Pikču
- Sadržaj:
- 1. Avantura kao životna filozofija
- 2. Zašto pišemo putopise
- 3. Veče koje je bilo putovanje samo po sebi
Promocija knjige Zlatno sunce Inka Zorice Dićko Obradović održana je u prepunoj sali Kulturnog centra „Vlada Divljan” – ali ono što se te večeri zapravo slavilo nije bila samo knjiga i putovanje u Peru , već jedno celokupno životno iskustvo. Bio je to trenutak u kome su se spojili reči, slike, emocije i sećanja na put koji se ne meri samo kilometrima već i dubinom susreta sa svetom i sobom.
Avantura kao životna filozofija
Knjiga Zlatno sunce Inka je nastavak jednog većeg, dugotrajnog razmišljanja koje smo započeli u ediciji Avantura, pišući o Everestu, Kilimandžaru, Araratu, Damavandu, Atosu i putovanjima pod more.
U središtu svakog od tih putopisa nikada nije bilo samo „planinarenje” ili „ronjenje”, već neprestano preplitanje istorije, kulture i fizičkog podviga. Razvijanje te sam ideje čini me posebno ponosnim i, čini mi se, značajnijim od pojedinačnog putopisa, jer pokazuje šta mogu zajedno da urade ljudi koji se razumeju.
Na Araratu, tražili smo tragove Nojeve barke, ali i ušli u srce jermenske mitologije.
Na Kilimandžaru, tragali smo za zamrznutim leopardom iz Hemingvejeve priče, ali i za sopstvenim granicama izdržljivosti.
Na Everestu, hodali smo do baznog kampa i susretali se sa svetom Šerpasa, i učenjem o snazi jednostavnog života.
Na Atosu, ulazili smo u tišinu pravoslavnih manastira, menjajući tempo i ton svakodnevice.
Na ronjenjima, tragali smo za čekićarima, ali se suočavali i s pričama malih zajednica zaboravljenih ostrva.
U tom nizu, Zlatno sunce Inka dolazi kao logičan nastavak: fizički izazovan put Salkantaj trekom u Maču Pikču, ali istovremeno i ulazak u svet Inka – u njihov jezik, običaje, nasleđe i duhovnost. Putevi kojima smo hodali nisu metafora – oni zaista postoje, stari su vekovima, i još uvek ih koraci putnika podsećaju na civilizaciju koja nije nestala, već se transformisala.
Zašto pišemo putopise
Ono što ovoj knjizi daje posebnu vrednost jeste odluka Zorice Dićko Obradović da sve to što smo zajedno doživeli ne ostane samo u sećanju, već da bude sačuvano, oblikovano i podeljeno – kroz pisanu reč. Putopis, možda više nego bilo koji drugi žanr, ima moć da zabeleži stvarno – ali i ono neuhvatljivo: mirise visina, boju jutra, tišinu hodanja, pogled koji se ne fotografiše.
Pisanje putopisa jeste čin pamćenja – otpora prolaznosti. A kada to dolazi od nekoga ko je prvi put kročio na visine preko 4.000 metara, ko je savladao fizičke i emotivne izazove, i sve to pretočio u nežan, iskren i upečatljiv tekst – onda to postaje poklon svima nama.
Veče koje je bilo putovanje samo po sebi
Na promociji knjige, koja se održala pred publikom koja je bez daha slušala svaki odlomak, tim koji je bio deo putovanja (Avantura tim) podelio je svoje utiske. Uz video-projekciju, fotografije i čitanje delova iz knjige, svi prisutni su još jednom prošli putevima Anda, kampovali u podnožju Salkantaja, ustajali na minus pet, pili čaj od koke, slušali vodiča Aleksa kako peva kečua pesmu, gledali Maču Pikču obasjan ranim zracima sunca.
Zadovoljstvo prisutnih bilo je neskriveno. A ono najvažnije – knjiga nije promovisala samo jedno putovanje. Promovisala je ideju da putovati znači povezivati: telo, duh, istoriju, geografiju, literaturu i ljude. Verujem da je i ukus kafe i čokolade, kao i čuveni koktel pisko sauera, dodatno doprineo i razgalio čula prisutnih.
Upravo zato, Zlatno sunce Inka nećete čitati samo kao vodič kroz Peru. Čitaćete ga kao vodič kroz drugačiji način razumevanja sveta. A ko zna – možda ćete poželeti i sami da opišete neku vašu avanturu.
Uostalom, pisanje knjiga koje se tiču ličnih i porodičnih putovanja i poduhvata postaje sve značajnije – ne samo zbog emotivnog doživljaja već i zato što danas svako od nas napravi stotine fotografija i video-zapisa koje je šteta ne pretočiti u priču i sačuvati za buduća pokolenja.
A svako sunce je zlatno – ako ga gledate iz pravog ugla.