Umetnička remek-dela i poreklo novca kojim su kupljena

Budućnost prošlosti (A Future for the Past), višeznačni je naziv još mnogoznačnije izložbe koja do kraja septembra traje u najvećem švajcarskom umetničkom muzeju Kunsthaus Cirih (Kunsthaus Zürich). Iako po kvalitetu izloženih dela predstavlja pravu poslasticu za ljubitelje slikarstva, naročito za poklonike impresionizma i moderne umetnosti, ova izložba već nekoliko godina izaziva seriju gotovo seizmičkih potresa koji se nisu zadržali samo pod visokim galerijskim svodovima.

Birleova kolekcija posle Birleove smrti

Izložba Budućnost prošlosti sastoji se od oko dve stotine dela iz kolekcije Emila G. Birlea (Emil G. Bührle). Kolekciju su ciriškom muzeju na dugoročnu pozajmicu ustupili naslednici Emila Birlea 2012. Birle je naprasno umro 1956, ne ostavivši testament. Njegovi sin i ćerka su 1960. probali da vode privatni muzej tako što su očevu kolekciju izložili u svojoj porodičnoj vili na obodima Ciriha, ali tu nije bilo mnogo posetilaca.

A onda su 2008, iz slabo čuvane vile, ukradena četiri najvrednija dela, po jedan Mone, Dega, Sezan i Van Gog, ukupne vrednosti oko 180 miliona švajcarskih franaka. Bila je to jedna od najvećih pljački umetničkih dela u Evropi. Tada je počela da sazreva ideja da ciriški muzej preuzme Birleovu kolekciju.

Gogen – Planinski put © Kunsthaus Cirih (Kunsthaus Zürich)-Izložba Birleove kolekcije “Budućnost prošlosti”

Ciriškom muzeju i nova zgrada i remek-dela

Kunsthaus Zürich (Kuća umetnosti) pokrenuo je projekat izgradnje depandansa. Moderno zdanje u obliku kvadra, koje stoji naspram stare zgrade iz 1910, otvoreno je 2021. Izgrađeno je po projektu arhitektonske zvezde, Britanca Dejvida Čiperfilda. Taj projekat je koštao 230 miliona dolara, a 43 odsto finansirala je Fondacija Birle.

Ciriški muzej mislio je da je uradio dobar posao. Osim novog modernog prostora, dobio je na višedecenijsko izlaganje vrhunsku kolekciju impresionista i postimpresionista, koja zaostaje samo za onom u Parizu.

Najpoznatija dela iz Birleove kolekcije su Van Gogov Sejač u zalasku sunca, Renoarova Mala Irena, Moneovo Polje maka, čuveni Sezanov Dečak u crvenom prsluku ili Modiljanijev Ležeći akt. Tu su još i Kanaleto, Delakroa, Engr, Dega, Gogen, Brak, Pikaso…

Van Gog – Sejač u zalasku sunca © Kunsthaus Cirih (Kunsthaus Zürich)-Izložba Birleove kolekcije “Budućnost prošlosti”

Pored imresionista i postimpresionista, kolekcija sadrži i važna dela fovizma, kubizma i drugih modernih pravaca posle 1900. Tu su još Holanđani 17. veka, venecijanski majstori i gotičke drvene skulpture.

Da li je muzej kontaminiran?

Međutim, još tada je bilo nekih koji su tvrdili da je ciriška Kuća umetnosti time sama sebi ʼpucala u noguʼ. Istoričar Erih Keler napisao je knjigu pod rečitim nazivom Kontaminirani muzej.

Saradnja najvećeg umetničkog muzeja u Švajcarskoj sa Birleovom fondacijom došla je baš u vreme kad se na svetskom nivou rasplamsala rasprava o vraćanju ukradenih ili na neki drugi nezakonit način stečenih umetničkih dela vlasnicima, bilo da su to pojedinci ili države.

To pitanje, regulisano Vašingtonskim principima iz 1998, detaljnije je razrađeno setom najboljih praksi iz marta 2024, koje se odnose na umetnička dela koja su prisvojena pod nacističkim terorom. Tako je i u Švajcarskoj otvoreno pitanje koliko je moralno da najveći državni muzej prima pod svoj krov kolekciju koju je sakupio Emil G. Birle, koji je najbogatiji čovek u Švajcarskoj postao prodajom oružja.

Renoar – Mala Irena © Kunsthaus Cirih (Kunsthaus Zürich)-Izložba Birleove kolekcije “Budućnost prošlosti”

Birleovi topovi i nacistima i saveznicima

Birle je rođen u Nemačkoj i u mladosti je studirao istoriju umetnosti. Tokom Prvog svetskog rata njegovo polje interesovanja je promenilo težište, a posle rata nije skinuo uniformu već je kao 28-godišnjak ostao dobrovoljac u frajkorima (Friekorps, nemačke dobrovoljačke jedinice) i učestvovao u gušenju pobune u Nemačkoj 1919, kada je ubijena i Roza Luksemburg.

Potom se preselio u Švajcarsku, čije je državljanstvo kasnije stekao. Kupio je fabriku Oerlikon i u njoj počeo da proizvodi protivavionske topove i opremu za njih, a otvorio je i fabrike tekstila. Svoje proizvode prodavao je svima, i nacistima i saveznicima, a do 1941. njegova firma izvozila je 70 odsto ukupnog švajcarskog izvoza oružja.

Tokom Drugog svetskog rata uspevao je da zaobilazi zabranu izvoza oružja koja je proisticala iz neutralnosti Švajcarske. Takođe je Nemcima prodao licencu za svoje protivavionske topove, koje su oni proizvodili koristeći robovski rad zatočenika u koncentracionim logorima. Otkriveno je i da je Birle u svojim tekstilnim fabrikama koristio robovski rad žena, i to ne samo tokom rata, već i godinama po njegovom završetku.

Modiljani – Ležeći akt © Kunsthaus Cirih (Kunsthaus Zürich)-Izložba Birleove kolekcije “Budućnost prošlosti”

Kontroverzna kolekcija

Iako za sve slike koje je sakupio u periodu od 1936. do svoje smrti 1956. godine Birle ima papire, novo nezavisno veštačenje, koje je obavio Rafael Gros, predsednik Nemačkog istorijskog muzeja u Berlinu, utvrdilo je da je od ukupnno 205 dela, čak 146 stekao do kraja Drugog svetskog rata, a da je 62 dela Birle otkupio od jevrejskih kolekcionara kada su oni zbog nacističkog terora bili prisiljeni na prodaju.

Kasnijim preciznijim istraživanjima utvrđeno je da su ukupno 133 slike bile u vlasništvu jevrejskih kolekcionara u nekom trenutku pre 1945, mada to nije upisano u pasoš dela. Još prve posleratne godine neke švajcarske novine su pisale da je Birle najveći i najkrvaviji ratni profiter u zemlji, ali je on tada uspeo da se održi u sedlu.

Fondacija Birle vratila šest slika naslednicima prethodnih vlasnika

Gotovo sedam decenija posle smrti Emila G. Birlea, njegova biografija iznova dolazi pod sud javnosti. Mnogi su već izašli sa stavom da institucija kakva je Kunsthaus Zürich nije smela da ima nikakve veze sa kolekcijom čoveka koji je postao najbogatiji Švajcarac prodajući oružje nacistima i koristeći se, direktno i indirektno, robovskim radom.

Predstavnici Fondacije Birle ističu da je poreklo više od 200 vrhunskih umetničkih dela neupitno i da bi bilo šteta džati ih u depoima. U pregovorima Kunsthaus Zürich muzeja i fondacije, koji u mnogo segmenata nisu bili javni, došlo se do zaključka da na šest slika pravo imaju naslednici jevrejskih kolekcionara. Tako je pet slika povučeno sa izložbe, a oko šeste se muzej nagodio sa naslednikom i slika je ostala.

Kako da se u budućnosti odnosimo prema prošlosti?

Zbog svega ovoga, izložba je prekomponovana. Otvorena je takozvana Soba jevrejskih kolekcionara. Pored svake slike stoji informacija o autoru, ali i informacija o prvobitnim vlasnicima i vlasnicima od kojih su te slike na različite načine otuđene.

Na mestima gde je stajalo pet slika koje su novi vlasnici povukli, a radi se o slikama Monea, Van Goga, Gogena, Kurbea i Tuluz-Lotreka, simbolično stoje drvene kutije za transport umetničkih dela i, naravno, natpis o sudbini povučenog dela. Na taj način je opravdano ime izložbe jer ona, osim umetničkih, otvara i etička pitanja, a pre svega, pitanje kako da se u budućnosti odnosimo prema prošlosti. Jer, kažu mnogi, ako bi Švajcarska ostala tolerantna prema načinu na koji je Birle stekao svoju kolekciju, time bi ne samo relativizovala nacističke zločine, već bi zataškala i sopstvenu ulogu u tom ratu. Izložba je samo prvi korak u dugom procesu, kažu u muzeju. Ona otvara pitanja, ali može samo da počne da daje odgovore.

Čiji je zapravo Birleov Mane?

Da je Birleovo bogatstvo krvavo, nema dileme, ali da li je fer da njegova senka sad padne i na Manea, Matisa ili Tuluz-Lotreka? Menadžment Kunsthaus Zürich muzeja pošao je od toga da svako od tih remek-dela priča priču svog autora, koju danas umnogome dopunjava i sudbina same slike.

Tako uz Maneovu sliku Sultana, onu oko koje se uprava dogovorila sa novim vlasnikom, stoji i informacija da je pre nego što je došla u Birleov posed, bila deo kolekcije Jevrejina Maksa Zilberberga (Max Silberberg), ubijenog u Aušvicu.

Mane – Sultana © Kunsthaus Cirih (Kunsthaus Zürich)-Izložba Birleove kolekcije “Budućnost prošlosti”

Šta bi rekao Van Gog na tri milijarde švajcaraca?

Ipak, oko mnogih dela postoji neslaganje između dokumenata kojima raspolaže Fondacija Birle i onih koji to vlasništvo dovode u pitanje. Tako, na primer, za Van Gogovu sliku Glava seljanke iz 1885, Fondacija priznaje da je bila u vlasništvu jevrejskog kolekcionara, ali tvrdi da u kupovini od njega nije bilo ničeg problematičnog.

Tih oko dve stotine umetničkih slika Birleove kolekcije, danas izloženih u muzeju Kunsthaus Zürich, procenjuje se na oko tri milijarde švajcarskih franaka.

Uz sva do sada postavljena etička pitanja, morali bismo i da se zapitamo: šta bi na sve ovo, da mogu da vide, rekli Van Gog, Dega, Matis, Tuluz-Lotrek ili Modiljani? Kako bi oni, iz svojih ateljea na pariskim mansardama, iz svojih zanosa, svoje posvećenosti umetnosti do poslednjeg atoma, svojih ideja i estetika, gledali na ovakvu sudbinu svojih remek-dela?

Naslovna fotografija – Pikaso – Italijanka – © Kunsthaus Cirih (Kunsthaus Zürich)-Izložba Birleove kolekcije “Budućnost prošlosti”