Centar Negotina, žute zgrade s početka prošlog veka.
Kultura & Odmor, Putovanja

Negotin – istorija i vino

Piše: Prof. drNenad Dikić
    Sadržaj:
  • 1. Tri muzeja, tri vremena, tri priče
  • 2. Rajačke pimnice – selo vina i tišine
  • 3. Manastir Vratna

Negotin je jedan od onih gradova koji se ne otkrivaju slučajno. Morate da poželite da stignete baš tamo, na sam kraj Srbije, između tri granice i tri sveta – srpskog, bugarskog i rumunskog. Meni se to dogodilo baš za rođendan, koji sam proslavio s prijateljima i Tanjom – rođeni smo istog dana, na Malu Gospojinu, praznik rođenja Presvete Bogorodice.

Za manje od četiri sata vožnje od Beograda, auto-putem preko Paraćina ili Požarevca i Dunavske magistrale, stiže se do Negotina – mirnog, pomalo uspavanog grada koji na prvi pogled deluje skromno, ali čim zakoračite u njegove ulice, shvatite da svaki ugao ima priču, svaka kuća sećanje, a svaki kustos nosi znanje jednako bogato kao i muzej u kojem radi.

Tog dana grad je bio pun života, iako u njemu danas živi svega oko 15.000 stanovnika. Stigli smo baš za vašar na Malu Gospojinu, pa je doživljaj bio potpun – muzika, štandovi, i miris jela ispod šatri mešali su se sa istorijom.

Starii kameni podrumi vina-rajačke pimnice u okolini Negotina.

Shutterstock.com

Tri muzeja, tri vremena, tri priče

U Negotinu postoji nešto što retko gde može da se doživi – tri muzeja i tri kustosa, koji svaki od njih pretvaraju u pozornicu živog sećanja. Možda smo imali sreće, ali iz prve ruke smo čuli bajkovitu istoriju Negotina.

U Muzeju Hajduk Veljka, gospođa koja nas je dočekala ne govori samo o borbi protiv Turaka već o hrabrosti, zemlji i ljubavi. U priči o Veljku odmah se pojavi i ona – Čučuk Stana. Njeno ime znači „mala”, ali joj ni po čemu nije pristajalo. Bila je ratnica, prkosna i strastvena, žena koja se borila za svoje mesto u svetu muškaraca i sablji. Dok kustoskinja priča o njoj, stiče se utisak, da se danas rodila, ponovo bi se srčano borila za prava ugnjetenih.

Nekoliko ulica dalje nalazi se Mokranjčeva kuća. Kada kustoskinja priča o Mokranjcu, vreme kao da zastane. Onda saznate da je Mokranjčeva supruga Marija poticala iz porodice slikara Uroša Predića, i da ih oboje danas gledamo upravo kroz njegove portrete. Marija se bavila i duborezom, a u Muzeju se čuvaju stolice koje je sama izrezbarila. To me je posebno dirnulo, muzika, predmeti i slike, umetnost kao zajednički jezik ljubavi.

Arheološka postavka u centralnoj zgradi Muzeja Krajine, vodi još dublje u prošlost. Tu saznajemo da je upravo ovde, u okolini Negotina, sahranjena Romula, majka rimskog imperatora Galerija – Gaja Galerija Valerija Maksimijana, koji je vladao od 305. do 311. godine. Kustos, čovek koji o artefaktima priča kao da je živeo u tom vremenu, pokazuje nam fotografiju nakita koji se danas čuva u Narodnom muzeju u Beogradu. Video sam taj nakit, mada tada nisam bio svestan njegovog porekla. Tada shvatite – Negotin nije zaboravljen, on čeka da ga otkrijemo, baš kao i vino koje se u njemu vekovima pravi.

Rajačke pimnice – selo vina i tišine

Otkrivanje vina, odnosno put do Rajačkih pimnica, vodi kroz vinograde i krivudave puteve. Kad stigneš, pred tobom se ukaže prizor kao iz bajke, stotinak kamenih podruma, poređanih kao kućice iz nekog drugog vremena.

Reč „pimnice” potiče iz lokalnog negotinskog govora i označava kamene podrume za vino, tipične za kraj oko sela Rajac i Rogljevo. Naziv dolazi od starog izraza „pimniti”, što znači praviti ili čuvati vino, dok „pivnica” (od pivo) ima šire značenje – bilo koji podrum ili mesto za piće. Dakle, „pimnice” je autentični dijalekatski naziv, deo identiteta ovog kraja.

Ove pimnice podignute su sredinom 19. veka, kada su ljudi vino čuvali u buradima od drveta, u hladnim kamenim podrumima. Danas samo nekoliko porodica još uvek otvara svoja vrata radoznalim posetiocima. U jednoj od njih, domaćin mi nudi vino tamne rubin boje i kaže: „Ovo je za priču.” I zaista, svaka čaša ovde ima priču – o vinogradima, o sedam generacija koje su ga gajile, o mladosti koja je prošla u hladu bureta. Noćimo kod domaćina Željka Perića, u apartmanima gde je, kaže, boravio i japanski ambasador i mnogo ljudi iz sveta.

Na uzvišenju iznad pimnica nalazi se autentično staro groblje čije kamene ploče kriju neobične simbole pored krsta – urezane svastike, sunčeve krugove, zvezde i strele. Ti znaci, deo starog vlaškog i paganskog simbolizma, svedoče o spoju hrišćanske vere i drevnih verovanja, i daju celom mestu gotovo mističan ton.

Manastir Vratna

Sutradan odlazimo prema manastiru Vratna. Tamo priroda ima svoje svodove – tri ogromna kamena luka koje zovu prerasti. Između njih šetate kao kroz vreme, između vekova, između čoveka i tišine.

Pored manastira prostire se jedinstveno polje lavande o kome brine nekoliko monahinja. Njihov svakodnevni ritam spaja molitvu i brigu o zemlji – one ručno prave ulje i dočekuju posetioce. Na njihovim licima vidi se mir i posvećenost, kao da vreme tamo teče sporije, u ritmu prirode i vere.

I dok se vraćamo ka Negotinu, shvatam da je ovaj kraj poseban, upravo zbog tog spoja: istorije i prirode, herojstva i muzike, vina i tišine.

Negotin je mali grad, ali ako mu posvetite vreme, on će vam, kao dobar domaćin, nasuti čašu vina, otvoriti vrata svojih muzeja – i pustiti da priče govore same.

Naslovna fotografija-centar Negotina © DMZ001 / Shutterstock.com